Pogledao sam CQ Romana Coppole, njegovu debitantsku režiju u kojoj se vrlo simpatično i vešto poigrava filmskim stilovima šezdesetih. U maniru francuskog Novog talasa priča o američkom montažeru u Parizu koji radi na SF filmu (dosta sličnom BARBARELLI Roger Vadima) koji dobija priliku da preuzme režiju na toj problematičnoj produkciji, usput snimajući lični autorski film, rastrzan između svoje devojke stjuardese i glumice koja igra glavnu ulogu.
Coppola sa skromnim budžetom postiže jako puno vešto kombinujući ekspresiju priče o junaku, prizora iz njegovog autorskog filma i SF "filma-u-filmu". U nekoliko navrata Coppola dolazi do ivice da sklizne u proizvoljnost, ali zapravo ako imamo u vidu njegovu estetiku (dosta zastupljenu u radovima Wesa Andersona) ovo je izuzetno disciplinovan i racionalno postavljen film.
Sasvim sigurno da zrelosti Coppoling pristupa filmu šezdesetih doprinosi i porodični pedigre i film je pun znalačkih omaža figurama kao što su Dino De Laurentiis, Roger Vadim i Roman Polanski. Vrlo povoljnom opštem utisku donosi i visoka estetizacija. Među old school saradnicima na filmu je Dean Tavoularis.
Jeremy Davies u glavnoj ulozi daje filmu art house notu, ali u seriji njegovih pretencioznih rola, ova je najmanje problematična, naročito ako imamo u vidu njegove radove iz tog perioda. Ellodie Bouchez i Andrea Lindvall su svaka na svoj način sjajne i žanrovski precizne u ulogama žena koje pritiskaju Daviesov lik. Giancarlo Giannini se dobro zabavlja parafrazirajući Dina De Laurentiisa.
Iz ove vizure, Roman deluje kao Coppolin potomak na kog bi se pre trebalo kladiti nego na Sofiu. Međutim, isto tako hermetičnost njegovih tema čini CQ neuporedivo manje prijemčivim od filmova kao što su VIRGIN SUICIDES ili LOST IN TRANSLATION pa ne čudi da je Roman ostao ekscentrik koji se tek povremeno oglasi autorskim radovima.
* * * 1/2 / * * * *
Coppola sa skromnim budžetom postiže jako puno vešto kombinujući ekspresiju priče o junaku, prizora iz njegovog autorskog filma i SF "filma-u-filmu". U nekoliko navrata Coppola dolazi do ivice da sklizne u proizvoljnost, ali zapravo ako imamo u vidu njegovu estetiku (dosta zastupljenu u radovima Wesa Andersona) ovo je izuzetno disciplinovan i racionalno postavljen film.
Sasvim sigurno da zrelosti Coppoling pristupa filmu šezdesetih doprinosi i porodični pedigre i film je pun znalačkih omaža figurama kao što su Dino De Laurentiis, Roger Vadim i Roman Polanski. Vrlo povoljnom opštem utisku donosi i visoka estetizacija. Među old school saradnicima na filmu je Dean Tavoularis.
Jeremy Davies u glavnoj ulozi daje filmu art house notu, ali u seriji njegovih pretencioznih rola, ova je najmanje problematična, naročito ako imamo u vidu njegove radove iz tog perioda. Ellodie Bouchez i Andrea Lindvall su svaka na svoj način sjajne i žanrovski precizne u ulogama žena koje pritiskaju Daviesov lik. Giancarlo Giannini se dobro zabavlja parafrazirajući Dina De Laurentiisa.
Iz ove vizure, Roman deluje kao Coppolin potomak na kog bi se pre trebalo kladiti nego na Sofiu. Međutim, isto tako hermetičnost njegovih tema čini CQ neuporedivo manje prijemčivim od filmova kao što su VIRGIN SUICIDES ili LOST IN TRANSLATION pa ne čudi da je Roman ostao ekscentrik koji se tek povremeno oglasi autorskim radovima.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment