Pogledao sam PRISONERS Denisa Villeneuveal, prvi veliki ovogodišnji favorit za "oskara". Nije reč o filmu za koji se može reći da je remek-delo, a kritika ga baš tako doživljava, ali reč je o prilično uspelom primenjivanju "smrtno ozbiljnog" pristupa na temu koja je do sada mahom bila zastupljena u žanrovskom šundu i ponekom studioznijem filmu. PRISONERS je u osnovi priča o serijskom ubici i najslabiji aspekt filma jeste upravo sam motiv serijskog ubice koji je više oslonjen na žanrovske osnove nego realizam. Sve ostalo je međutim pokušaj da se iz realističke vizure sagleda kako bi neki takav događaj zaista delovao na ljude i to čini ovaj film vrlo zanimljivim.
Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo prtencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.
Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.
Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.
U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.
Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.
Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.
* * * / * * * *
Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo prtencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.
Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.
Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.
U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.
Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.
Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment