Pogledao sam APRES MAI, novi film u kome Olivier Assayas istražuje svoje autobiografske teme, ali ih spaja u jedan zanimljiv melanž dve faze. S jedne strane, on je na početku karijere u filmovima kao što je EAU FROIDE imao autobiografske tendencije, ali u zreloj fazi, sa triptihom CARLOS tu epohu počinje da sagledava iz "globalne" vizure, iskoračujući iz intimnog sveta u svet politike, kulture itd. Tako sada, on prikazuje svoje mesto, i svoj instimni svet u kontekstu širih političkih događaja. APRES MAI je smešten u milje mladih šezdesetosmaških aktivista a nekoliko detalja (kao recimo odnos sa ocem scenaristom) nepogrešivo pokazuju da je to Assayasovo iskustvo.
Assayas sentimentalno prikazuje mlade i atmosferu koja je vlada u njihovoj političkoj borbi, ali isto tako nemilosrdno preikazuje koliko je politički angažman proisticao iz ličnih frustracija i avanturizma, pre neko iz jasne aktivističke vizije. Isto tako ni intimni apsekt nije mistifikovan kao u Bertoluccijevom THE DREAMERS, ali isto tako nije lišen ni sentimentalnosti, dakle Assayas nije hladan prema svojim likovima i epohi koju je proživeo. Mislim da kao i THE DREAMERS, i APRES MAI najodaniju publiku može naći među mladim ljubiteljima art housea i levice.
U rediteljskom pogledu, Assayas je kao i uvek siguran, sjajno gradi atmosferu a ambijenti u kojima se odvija priča su besprekorno odabrani i živopisno dočaravaju duh vremena kojim se bavi.
Zanimljiv je prikaz kinematografije u koju Assayasov alter-ego ulazi, pre svega zato što je ovo jedan od retkih prikaza "očevog filma" protiv kojeg su se bavili novotalasovci u kome su sadržani i generacijski jaz ali i poštovanje, i razumevanje. Zanimljivo je da su "sinovi" velikih predstavnika staroh "scenarističkog" filma, Assayas i Audiard obojica u početku pokazivali interesovanje za druge forme da bi na kraju poklekli i ušli u film, s tim što je Assayas prethodno overio Cahiers du cinema i saradnju sa Techineom, a Audiard je počeo sarađujući sa ocem, pa nije ni okusio novotalasovski odjek, i tek je kasnije ponudio svoj ugao gledanja na "polar".
* * * / * * * *
Assayas sentimentalno prikazuje mlade i atmosferu koja je vlada u njihovoj političkoj borbi, ali isto tako nemilosrdno preikazuje koliko je politički angažman proisticao iz ličnih frustracija i avanturizma, pre neko iz jasne aktivističke vizije. Isto tako ni intimni apsekt nije mistifikovan kao u Bertoluccijevom THE DREAMERS, ali isto tako nije lišen ni sentimentalnosti, dakle Assayas nije hladan prema svojim likovima i epohi koju je proživeo. Mislim da kao i THE DREAMERS, i APRES MAI najodaniju publiku može naći među mladim ljubiteljima art housea i levice.
U rediteljskom pogledu, Assayas je kao i uvek siguran, sjajno gradi atmosferu a ambijenti u kojima se odvija priča su besprekorno odabrani i živopisno dočaravaju duh vremena kojim se bavi.
Zanimljiv je prikaz kinematografije u koju Assayasov alter-ego ulazi, pre svega zato što je ovo jedan od retkih prikaza "očevog filma" protiv kojeg su se bavili novotalasovci u kome su sadržani i generacijski jaz ali i poštovanje, i razumevanje. Zanimljivo je da su "sinovi" velikih predstavnika staroh "scenarističkog" filma, Assayas i Audiard obojica u početku pokazivali interesovanje za druge forme da bi na kraju poklekli i ušli u film, s tim što je Assayas prethodno overio Cahiers du cinema i saradnju sa Techineom, a Audiard je počeo sarađujući sa ocem, pa nije ni okusio novotalasovski odjek, i tek je kasnije ponudio svoj ugao gledanja na "polar".
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment