COLD STORAGE

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste. 

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

VIE PRIVEE

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

THE ROUGHNECK

Kyle Rankin se kao najozbiljniji reditelj pokazao onda kada je radio u produkciji Dalasa Sonniera na filmu RUN HIDE FIGHT. Istovremeno je taj film bio Sonnierov za sada poslednji nastup u Veneciji, a isto tako i prvi film koji je pustio za Daily Wire i započeo jednu novu dimenziju ove medijske imperije, a to je igrani program.

Rankinov novi projekat za Daily Wire u kom svoj kambek posle kanselovanja ostvaruje Jonathan Majors odlučio sam da obeležim nadoknadom onoga što je radio u međuvremenu.

THE ROUGHNECK je film o mladom čoveku koji radi na naftnoj bušotini i kreće sa terena na svoje venčanje. Usput na jednom odmorištu uz autoput biva prebijen, a kasnije ćemo shvatiti i silovan i postepeno se odlučuje da sprovede totalnu osvetu u kojoj će mu pomoći otac, inače robijaš.

Rankin je ovde u jednom tough B-gasu, i to je nešto što ga ne čini odbojnim Dallasu Sonnieru u svakom slučaju.

Međutim, Austin North u glavnoj ulozi je nekako previše mlak da bi nam dočarao i želju za osvetom i traumu posle silovanja. U pogledu ovog drugog, naravno, govorimo o nečemu što je delikatna tema u stvarnosti, ali nije u B-filmu. Imali smo DELIVERANCE i XY filmova u kojima takve stvar zadese junake, i B-film prosto ne nudi neki širok varijetet reakcija junaka na traumu.

Ovde on na to ne reaguje naročito emotivno ali ni zdravstveno, tipa da ode i primi neki PNEP, da se zaštiti od infekcije koju bi mogli imati provincijalci koji noću sačekuju muškarce i siluju ih u javnom klozetu.

Čak to ni ne kaže svima ali mu otac robijaš prepozna u pogledu koja je to muka u pitanju, a lokalna veterinarka se sažali jer je i ona u mladosti silovana.

U svakom slučaju, Rankin koji je dosta radio razne infantilne varijacije na žanr ne može da se odmakne od tog nerva, i cela situacija. sasilovanjem neprekidno ide tankom linijom parodije.

Hold McCallany i Dichen Lachman su stare televizijske kuke i rutinski se nose sa svojim zadacima i umnogome pojačavaju samog Northa koji je kako rekoh dosta mlak, uprkos tome što je fotogeničan i što zapravo nije loša podela za ovu ulogu.

Kada osveta krene, nasilje je intenzivno i korektno izvedeno ali ne više od toga. Rankin izvlači dosta iz budžeta kojim je raspolagao i koji nije prevelik, i ovo na kraju jeste solidan rape and revenge film smešten u američku unutrašnjost.

Ipak, ima tu važnih stvari koje Rankin prosto zanemaruje a upravo se tiču onoga oko čega je želeo da začini film i da se izdvoji.

U izvesnom smislu, silovanjem je hteo da dodatno motiviše i opravda junaka ali onda taj motiv ni psihološki ni životno nije razradio čak ni do nivoa koji zahteva B-film

Ako možete da pređete preko toga, a nije lako, možete se solidno zabaviti.

* * / * * * *

FOLLOW ME QUIETLY

Dvadesetak godina pre izlaska svog poznatog filma BOSTON STRANGLER, Richard Fleischer je režirao FOLLOW ME QUIETLY, krimić o serijskom ubici davitelju koji voli da komunicira sa policijom i medijima, po priči među čijim autorima je bio i Anthony Mann.

BOSTON STRANGLER je snimljen po istinitoj priči i smatra se veoma značajnim i nekonvencionalnim trilerom svog doba. Fleischerov rani film iz 1949. godine je jednostavan RKOov B-film, ali sa odlično izabranim lokacijama, sugestivnom glumačkom podelom i vizuelnim rešenjima iz kanonske tradicije noira.

Da je Mann režirao ovaj film, verovatno bi karakteri bili snažniji i njihovi odnosi suroviji, kod Fleishchera su stvari među likovima date malo ex-catedra ali sve nadoknađuje tempom i vođenjem priče koje je dobro.

U tom smislu, ovo je pre svega misterija koja povremeno koketira sa trilerom sve do same završnice i potere za ubicom u kojoj se trilerski napon izrazito pojačava.

Ovo je film koji svakako treba videti kao svojevrsnu najavu onoga što će 19 godina kasnije snimiti na sličnu temu, i naravno zapaziti koliko se epohe, ali i produkcioni uslovi oko ta dva filma drastično razlikuju.

* * * / * * * *

LURKER

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije.

LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade.

Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati.

LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipične trilerske transgresije međutim njegov DNK je trilerski jer svoju melodramu artikuliše kao neprekidnu i napetu borbu za mesto u jednoj ekskluzivnoj grupi. Glavni junak i i zajedno sa njim smo u neprekidnoj napetosti. Uprkos tome što osnovni trilerski elementi zapleta kreću da se aktiviraju u drugoj polovini filma, zapravo od prvog trenutka imamo osećaj napetosti i intrige.

U tom smislu, Alex Russell donosi dosta svoje ekspertize iz raznih dramskih i video obrada sveta muzike kojima se bavio, počev od vizuelnog albuma BILLY STAR, preko serije DAVE, ali u suštini ovo je potpuno drugačija zver, snažan film jednostavnog i ubedljivog rukopisa kojim on odlazi korak dalje u odnosu na sve što je do sada radio na televiziji.

Jedan od veoma uspelih elemenata filma je sama muzika glavnog junaka koja je u suštini takođe vrlo weekndovska, i na neki način varljivo jednostavna, ali veoma ekspresivna, tako da Russell uspeva da iskaže ono što je najdelikatnije u filmovima o fikcionalnim umetnicima - kada su dela "dobra" i kada se "pokvare".

Russell se jeste oslonio na ranija dela iz svog CVa ali u ovom filmu je svemu tome dao jednu novu dimenziju, i višeslojniju interpertaciju sveta kojim se do sada bavio na druge načine, proširujući područje borbe i od sporednog igrača u bitnim delima postao je protagonista nečega što je drugačije i još zanimljivije.

* * * 1/2 / * * * *

L'HOMME QUI RETRECIT

L'HOMME QUI RETRECIT je Kounenova adaptacija Mathesonovog SHRINKING MANa.

Film je pre svega zanimljiv po tome što je izveden kao prevashodno egzistencijalistička drama sa elementima survival thrillera ali isto tako i jednim tonom laganijeg francuskog komercijalnog filma koji donosi Jean Dujardin, inače inicijator celog projekta.

Filmovi sa kojima bi se L'HOMME QUI RETRECIT može porediti su razni, ali je u suštini on ipak unikatan jer ipak nije sasvim na liniji filma Jacka Arnolda koji oficijelno rimejkuje, a opet nije ni CAST AWAY Roberta Zemeckisa jer ima nešto laganiji, humorističkiji ton.

U izvesnom smislu, L'HOMME QUI RETRECIT bi se najpre mogao opisati kao egzistencijalistička bajka o čoveku koji kreće da nestaje u periodu srednjeg doba, sve do tačke kada postaje neprimetan za svoju okolinu i za njih ostaje samo sećanja. Kounen i Dujardin ne izbegavaju direktnu aluziju na pitanja muškog klimaksa ali i smrti roditelja, to su sve motivi kojih se film dotiče i o njima maltene i eksplicitno govori.

Posle krajnje anarhične i divlje saradnje u filmu 99 FRANCS, zanimljivo je videti njih dvojicu u nečemu što je ovako svedeno, ali naravno kada je Kounen tu, ne ostane to predugo svedeno.

Ono što je ključni element koji gura film u smeru bajke jeste samo smanjivanje glavnog junaka. U prvoj polovini filma, Kounen tu pojavu tretira racionalno, ali ne u potpunosti realistično jer se junak smanjuje i odlazi zbog toga kod lekara ali onda razočaran time što mu medicina ne pruža rešenje beži odatle o odlučuje da čeka rasplet u svojoj kući. Sasvim je sigurno da ovakav proces ne bi baš prošao tako neprimećeno i bio ostavljen pojedincu da odlučuje o tome kako će se od toga lečiti i da bi institucije žešće reagovale i pratile situaciju.

Ovde je odlazak kod lekara na neki način predstavljen kao metafora, potvrda da je ovo fenomen nedostupan nauci i institucijama, ali nije nadalje razrađen realistički.

Kada junak postane previše mali i upadne u podrum, Jean Dujardin želi da od ovoga napravi svoj CAST AWAY i onda u vizuelnom pogledu sve postaje Kounenov šou kakav bi se od njega očekivao.

I u tom segmentu film postaje zanimljiv na drugi način jer uvodi i vizuelnu ekspresivnost pa i spektakl proistekao iz toga što su male stvari učinjene velikim. Tu je Kounen očekivano pokazao da je majstor vizuelnih rešenja i spektakla, ali i da nije izgubio iz vida junakovu dramu gde uporedo mora da se pomiri sa sudbinom kako mu nema povratka u život kakav je vodio, a istovremeno i da mora da se neprekidno bori za opstanak.

U mnogim aspektima ovo je neočekivan film jer spaja old school francuski film o egzitencijalnoj krizi sa old school holivudskim star vehicleom i daje rezultat koji nominalno jeste mejnstrim ali u suštini možda više i nije.

* * * / * * * *

F VALENTINE'S DAY

Mark Gantt režirao je romantičnu komediju F VALENTINE'S DAY koja je ispala kao jedan od onih generic romcom naslova koji prigodno za praznik. I ona tu u sušini jeste, ali pošto igra Marisa Tomei, morao sam da izađem na uviđaj.

Marise u filmu nema puno, i ne nudi neki naročito supstancijalni doprinos filmu.

Koga zanima film mimo nje, ne može mu se osporiti energija, i želja da neprestano bude duhovit i koliko može sexy i zanimljiv.

E sad, to koliko može, nije baš mnogo. Ali, taj intenzitet koji donosi Gantt na kraju cele priče ipak čini da ovo prevaziđe te neke tipične Hallmark/Lifetime okvire na koje smo navikli kod tog generičkog romcoma.

* * / * * * *

SING YOUR WAY HOME

SING YOUR WAY HOME je simpatičan B-mjuzikl koji je režirao Anthony Mann.

Ovo svakako nije njegov najbolji rad u ovom žanru, i eri, ali je vrlo solidan, energičan film o novinaru pariskog dopisništva njujorške dnevne godine koji iz Francuske tokom rata treba da izvede grupu mladih pevača i zabavljača,

Kako bi se oslobodili njegovog nadzora na brodu, oni ga guraju u romansu sa jednom neudatom ženom ali se stvari komplikuju.

Mann se snalazi u melodramsko-vodviljskom karakteru ove priče i sigurno je privodi kraju i željenom efektu. 

Ovakve filmove su ipak uspešnije pravili Billy Wilder i Charles Brackett za Mitchella Leisena.

* * * / * * * *

SHELTER

SHELTER Rica Romana Waugha je delovao kao potentan novi akcioni vehicle za Jasona Stathama, pre svega zbog no nonsense rediteljskog postupka koji donosi ovaj bivši kaskader.

I, Statham ovde igra tipski lik penzionisanog obaveštajnog operativca koji treba da zaštiti devojčicu koja mu se jednog dana maltene pojavi na kućnom pragu i prene ga iz izolacije koju je izgradio pod lažnim imenom na zabačenom škotskom ostrvu.

Ono što sledi je shvatanje da je devojčica ćerka njegovog prijatelja, da je njegov indentitet provaljen i da je sada na meti korumpiranih činilaca iz obaveštajnog sektora. Sve to je jedna dosta tipična stvar koju Ward Parry dosta pretenciozno pokušava da spakuje u film koji bi trebalo da bude "nešto više" od akcijaša i da se igra nekim greengrassovskim stilizacijama, i nadoveže na BOURNE  SUPREMACY itd.

Ovde čak ima i slične akcije, i slične političke rezervisanosti kao kod Greengrassa, i možda bi sve ovo bilo mnogo upečatljivije u to neko vreme pre dvadeset i kusur godina.

Nažalost, we know the score, we've seen it all before.

I, uprkos tome što je ovo žanr koji trpi polovne delove i podgrevanje bajatih sastojaka, ovde nekako to ne uspeva.

Akcija je solidna, ali nema je puno, i mahom je to nešto već viđeno. Bryan Vigior, inače kaskader preuzima ulogu koju je imao Karl Urban u BOURNE SUPREMACY i prillično je dobar na tom zadatku, ali s druge strane, Naomi Ackie u roli Julie Stiles i Bill Nighy u ulozi Briana Coxa, recimo, nisu na nivou.

Sve ima osećaj nekog B ili čak C nivoa BOURNE SUPREMACYja, uprkos tome što je solidno realizovano, i što je Ric Roman Waugh reditelj sa izgrađenim rukopisom i sposobnošću da stvari čini ubedljivim. Ovde prosto, sve to iako smrtno ozbiljno igrano, nije dovoljno sveže da bi moglo da prođe kao mišićava izvedba klišea, sprovedena s punim ubeđenjem.

Ostavljam mogućnost da nekome ovaj film može biti bolji nego meni, ali čini mi se da ta procena ima veze sa time koliko gledalac ceni SUPREMACY, odnosno koliko je raznih akcijaša sa zvezdama u šerifskim godinama već gledao.

Ovakvu priču je na drugačiji načim ali bolje izveo Boaz Yakin u filmu SAFE recimo, i to isto sa Stathamom. I uprkos različitom mikro-estetskom predznaku, ovi filmovi su itekako uporedivi.

Ovo je slučaj film koji svakako ne možemo olako otpisati, čak naprotiv, ali je neobičan zato što zbog prevelikog oslanjanja na bitno uspešnije uzore ostavlja utisak nečega što je slabije nego što jeste.

* * 1/2 / * * * *

THE GREAT FLAMARION

Jedna od opskurnijih figura klasičnog holivuda je William Wilder, stariji brat Billyja Wildera koji je posle uspeha bratovljevog masterpisa DOUBLE INDEMNITY, iako već uspešan tašner odlučio da napusti Njujork i doseli se u Holivud te da krene da radi noir isprva, a posle i druge žanrove.

Wilder je u početku producirao filmove drugih reditelja među kojima je bio Anthony Mann. Sa njim je uradio dva filma među kojima je poznatiji THE GREAT FLAMARION, melodramatični noir u kome je naslovnu ulogu igrao Erich von Stroheim, tada već odbačen kao reditelj ali relativno uspešan kao glumac u ton-filmu, koji će jednu od svojih najznačajnijih rola napraviti godinama kasnije baš kod Billyja.

Flamarion je vodviljski sharpshooter koji živi asketski i isključivo posvećen svom veoma rizičnom poslu, jednim delom bežeći od traume zbog žene koja ga je izneverila. Sa svojim novim saradnicima takođe ima problema - tačku radi sa asistentom koji se propio i njegovom ženom koja je fatalna žena i serijska zavodnica prevarantkinja koja uskoro rešenje svih svojih problema vidi u tome što će smotati svog poslodavca.

Jasno je čim je Erich von Stroheim tu da do kraja filma neće svima ostati glava na ramenima, kao i da će Mary Beth Hughes uspešno odigrati femme fatale jer je sličnu reputaciju imala i u privatnom životu, udavala se pet puta i u Holivudu je bila izreka da nema ništa lepše od seta na kom je ona.

Anthony Mann je do ovog filma već umnogome pokazao svoj stil ali će tek posle njega započeti svoju kanonsku noir seriju.

Ovaj film se razlikuje od nje jer ima izrazitiju melodramatičnost u odnosima među likovima, i još uvek ima recidiva teatralizma koji je Mann uspešno preneo u film iz svog pozorišnog iskustva. Teatralizam nije isto što i teatralnost i ovde taj pojam pre svega koristim zbog načina na koji se Mann izražava kroz scene u kojima junaci nastupaju u predstavama, priredbama, svesni da su pred publikom itd. odnosno kroz način na koji se koncept šoua koristi u dijegezi.

U izvesnom smislu, film je za nijansu staromodniji u mizanscenu od onoga što je tada Mann već snimao ali to gledano iz današnje vizure ne smeta jer je ovo ipak film star osamdesetak godina, i time čak dobija na jednoj patini klasike.

Ipak, kad stvari krenu, Mann se maksimalno uključuje sa svojim kako pripovedačkim tako i vizuelnim obeležjima.

Arhaičnosti postupka delimično doprinosi i gotovo stripovski stilizovana podela koju čine von Stroheim, Hughesova i Dan Duryea kao muž koga treba ukloniti. Svako od njih je ikoničan na svoj način, u spoju sa von Stroheimovim stilom glume i srednjeevropskom dekadencijom koju donosi, i koju Mann stavlja u funkciju toga da je Flamarion ipak šoumen na sceni i van nje.

Štaviše, kako film odmiče, tako von Stroheim kreće da igra sve realističnije jer sve više izlazi iz lika sujetnog akrobatskog strelca koji ne promašuje u ličnost čoveka koji je napravio veliki životni promašaj, u bukvalnom i figurativnom smislu.

Naravno, ne može on nikada do kraja izaći iz svoje ikoničnosti koja ga je činila tako značajnim glumcem nemog filma, međutim, ovde pokazuje da je imao senzibilitet i za realističniji postupak kakav je zahtevao ton-film.

THE GREAT FLAMARION se može ubrojati ne samo uz najbolje von Stroheimove role već i u najbolje glumačke filmove tonske faze uz dva Wilderova masterpisa - SUNSET BLVD. i FIVE GRAVES TO CAIRO. Ipak, ne možemo se oteti utisku da je von Stroheim bio ipak prototipski personality actor i da je svaka uloga bila obeležena njegovom pojavom koja je svojevrsna konstanta iz filma u film. U tom pogledu on je preteča Herzoga u Holivudu, s tom razlikom što je Herzogu kasnije vraćena i mogućnost da režira.

THE GREAT FLAMARION ima senzibilitet filma izvedenog sa velikom pažnjom i izvesnom ambicijom iako je nastao sa budžetom kakav bi samom von Stroheimu u fazi nemog filma služio za zagrevanje.

U svakom slučaju bogata je karijera reditelja koji može ovakav naslov da ostavi izvan svog noir kanona.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT PATROL

Ryan Prows deluje kao jedan od onih "novih" reditelja koji voli da kombinuje već poznate stvari na nov način.

U ovom konkretnom slučaju, međutim, on kombinuje već poznate stvari na način koji nije nov. I samim tim rezultat deluje da bi mogao izgledati kao rehash već poznatih filmova, da su oni iza sebe ostavili veću zaostavštinu.

Tu bih pre svega istakao dva Netflixova filma - BRIGHT Davida Ayera u kom je Max Landis sa namerom napisao scenario u kom se kombinuje Ayerov policijski geto procedural sa fantasyjem, odnosno THEY CLONED TYRONE u kome se na liniji Jordana Peelea pravi kulturalni komentar na čitav niz mind control filmova - od INVASION OF THE BODY SNATCHERS pa nadalje.

Ryan Prows je belac, međutim, oseća se komotno u nečemu što je danas teritorija na kojoj možda nije pametno ulaziti kao beli reditelj zbog optužbi za kulturnu aproprijaciju.

Ono što on ovde kombinuje je zapravo jedan malo više street level rimejk BRIGHTa.

Dakle ovo je film o policiji koja u maniru ayerovskog filma ratuje sa Bloodsima i Cripsima, u getu u kom same bande i građanstvo imaju vrlo razvijenu svest o tome da postoje neka natprirodna bića. Dakle, ovo nije BRIGHT gde nebom lete zmajevi i čarobnjaci operišu po hoodu ali bande se koriste sujeverjem i računaju sa tim da bi se na terenu mogao pojaviti neki shapeshifter ili vampir.

Prows nije do kraja precizan oko toga koliko je magija prisutna kao deo svakodnevice, i koliko su vampiri i slične pojave česti u getu. No, nema se mnogo vremena za gubljenje jer imamo jedinicu policajaca vampira koji su strah i trepet u hoodu i spremaju se za veliki obračun u kom će iskoristiti isprovocirani sukob bandi kako bi ušli i napravili masakr iz kog će izaći sa napunjenim cisternama krvi. I to one najkvalitetnije, skupljene od uplašenih ljudi.

Dakle, tu film iskoračuje i na Peeleovu teritoriju rase, policijskog terora artikulisanog kroz žanrovsko rešenje, i uvodi ga kao dodatak Ayeru.

Nažalost, i BRIGHT i THEY CLONED TYRONE su superiorni filmovi.

Međutim, uprkos tome što je mogao biti brži, pa i maštovitiji, svakako u nekim aspektima stilski raskošniji, Ryan Prows ima taj neki shaggy šmek policijskih filmova o malim sektama unutar policije kakvi su EXTREME JUSTICE Marka L. Lestera ili vukodlački FULL ECLIPSE Anthonyja Hickoxa.

David Goyer i kompanija XYZ su potpisani među producentima, i sasvim sigurno je da su oni omogućili da se u pojedinim aspektima priče naprave iskoraci u odnosu na nešto što bi VOD trpeo. Evidentno je film pravljen sa većom ambicijom od tipičnog VOD naslova, i u odnosu na njih je superioran. Međutim, na kraju je ipak među njima završio.

Justin Long se polako profiliše kao glumac za horore, i sad je već i u godinama tako da postaje zanimljiv na drugačiji način i ovde pomalo kanališe Tima Blake Nelsona u pojedinim situacijama. Ima tu još i pouzdanih veterana i zanimljivih početnika, tako da je ukupno uzev vrlo zanimljiva glumačka podela.

Prowsov rediteljski postupak je jasan, sa sposobnošću da izvede jasnu stripovsku stilizaciju i da rekonstruiše neke stilove na koje se oslanja, kao što su recimo Ayerovi procedurali, samo na jednom nižem nivou imitacije. Svakako da ovo nije ispoliran rad poput THEY CLONED TYRONE, i zato ostaje van tog elitnijeg terena.

Međutim, meni je sirovost i povremeni disbalans, uspevao da bude simpatičan i zamiriše na neke stare B-filmove koji nisu vrlo često mogli da savršeno kontrolišu svoje ideje.

Na kraju, ovo je film o mnogo toga, ali u suštini jeste nekonvencionalni policijski film o uličnim bandama, sa natprirodnim elementom. U sezoni kad je bilo više trijumfalnih filmova afroameričkog horora, počev od velikog uspeha SINNERSa, preko zaista odličnog HIMa, deluje da se NIGHT PATROL nije našao u toj istoj hype mašini što je nepravda jer iako ga je režirao belac, on ipak pripada tom trendu.

Pošteno govoreći, ovo je film za * * 1/2 ali ipak kao film nastao van velikih studija i strimera zaslužuje više, recimo uslovnih * * *.

PRIMATE

PRIMATE Johannesa Robertsa je bio umereno uspešan film u svetskim bioskopima, i prevagnuo je u bioskopsku stranu rada ovog reditelja koji je još uvek na nesigurnoj zemlji pravog bioskopa i theatrical uplifta za VOD.

Nažalost, gledao sam ga manje od nedelju dana posle gledanja THE BONE TEMPLE što verovatno nije baš fer prema Robertsu jer je DaCosta snimila primer šta bi sve horor mogao da bude, a on je snimio jednu krajnju redukciju toga na jednodimenzionalni produkt - i to samo po sebi ne bi bilo loše da je produkt zapravo uspešno spakovan.

Međutim, ako išta, ovde je produkt dosta sumnjivog kvaliteta.

Posle uvodnog ubistva u kom vidimo da je majmun odlepio od besnila, imamo 40 minuta u kojima se upoznajemo sa porodično-romantičnim okolnostima glavnih junakinja, međutim kada posle tog melodramskog dela krene pokolj sa majmunom, apsolutno nijedan od tih odnosa ne proradi. Dakle, sve to što smo se bavili time ko se kome sviđa i ko koga voli i ne voli, kasnije ne zaigra ni na koji način.

Međutim, iako to implicira da će biti barem 45 minuta neke pegle s šimpanzom, pa ni to nije baš tako. Naime, da, šimpanza ih proganja po lepoj havajskoj vili sa bazenom, i niti u tom procesu ima neke invencije niti imamo neke suptilne detalje, tipa - majmun postaje pametniji, ljudi postaju gluplji i tonu u divljaštvo.

Ništa. Nula razmišljanja.

I to sve ne samo posle naslova kakav je bio LINK Richarda Franklina, pa u krajnjoj liniji MONKEY SHINES, nego posle cele franšize PLANET OF THE APES koja je posle iniciranja Ruperta Wyatta i maserpisova Matta Reevesa zaista digla to pitanje nasilja majmuna protiv ljudi na jedan potpuno drugi nivo.

Nije problem što Roberts snima budalaštinu koja nije baš sjajna, ili što ne nudi nadgradnju na nešto što je aktuelna stvar u žanrovskom filmu. Problem je što ovo posle u današnje vreme nije dovoljno. 

Roberts je u retkim momentima lucidnosti umeo da ponudi osveženje B-formi u B-tehnici, nažalost, PRIMATE nije to.

* * / * * * *

THE BAMBOO BLONDE

Anthony Mann je u svojoj karijeri snimio nekoliko muzičkih filmova. I uprkos tome što se oni ne smatraju njegovom jačom stranom, nekoliko B-ostvarenja sa početka karijere zaslužuje pažnju.

THE BAMBOO BLONDE je veoma duhovita komedija smeštena u vreme Drugog svetskog rata, gde zaručeni pilot bombardera na ispraćaju ne provede veče sa svojom verenicom jer ona ima pametnija posla, već sa jednom barskom pevačicom sa kojom se desi jedna kratka simpatija. Kada tokom dejstava protiv uroka njegovi saborci oslikaju njihov bombarder B-29 s likom fotografije koja mu je ostala za uspomenu na pevačicu, to dospeva u medije i njih dvoje postaju promotivni aduti vojske za sakupljanje ratnog zajma.

Mann veoma vibrantno režira ovu priču, uprkos tome što radi u evidentnim B-uslovima. Humor uspeva, glumačka podela je maksimalno inspirisana a muzičke scene su veoma zanimljivo osmišljene i ima barem jednu koje se ne bi postideo ni neki veliki majstor mjuzikla.

Mann je radio sa bratom Billyja Wildera, Williamom ali ne na ovom filmu. Međutim, THE BAMBOO BLONDE podseća na one B-Wildere koji je po njegovim predlošcima recimo radio Mitchell Leisen.

THE BAMBOO BLONDE je film koji nije izuzetak u Mannovom opusu, on će i kasnije na vrhuncu vestern karijere snimiti par muzičkih filmova među kojima je i biopic o Glennu Milleru. Međutim, jeste film koji zaslužuje da se obnovi pažnja za njega jer u svojih 67 minuta B-izraza nudi dosta A-dometa.

* * * 1/2 / * * * *

STAY SAFE

Carlos V. Gutierrez režirao je film STAY SAFE kao contained pandemic film, kombinujući triler i horor i mudrno investirajući u televizijsku podelu koju predvodi Kate Miner iz SHAMELESSa i koja po završetku te serije ne izbegava da overi i neke Lifetime kad mora.

Ona je dakle već verzirana za te derivate trilera sa ženom u nevolji koja je temelj priče, s tim što Gutierrez dosta pristojno uspeva da proširi stvari i da kroz uvođenje par malih lokacija mimo osnovne kuće, ostvari utisak sveta u dubokoj krizi.

Kate Miner kao nosilac podele i Gutierrez kao reditelj u stvari zaslužuju najveće pohvale što ovaj film deluje kao neki AI cheat iako nije, u smislu da teče mnogo glatkije i razvija se mnogo lakše nego mnogi filmovi tog tipa, iako nema neki fundamentalni kvalitet na osnovu kog bismo mogli da kažemo kako je ovo film koji nas je skroz uvukao i naveo na svoju talasnu dužinu.

Međutim, sve do samog kraja u kom se preokreti prosto nagomilaju do tačke da prestaje da biva važno šta se kome dešava jer gubimo odnos prema tome, sve to ide nekim solidnim tokom.

Jedna od tajni ovakve propulzivnosti je pre svega činjenica da Gutierrez u scenariju koji ne nudi ništa posebno uspeva da postavlja scena u kojima izgleda kao da se odnosi među likovima supstancijalno preispituju, tako da nema onog praznog ekspozicionog hoda koji karakteriše filmove tog tipa gde je ceo film neka vrsta ekspozicije u kojoj se neprekidno postavljaju neke propozicije.

Otud, STAY SAFE nije nešto naročito ali je vrlo interesantno izveden na nekom nivou koji bi mogao biti zanimljiv ljudima kojima je ovo struka.

* * / * * * *

Завербованный

Завербованный Andreja Pantelejeva je ruski B-film o mladom mavericku iz GRUa koji locira neku laboratoriju za proizvodnju biološkog oružja i uklanja je uz pomoć svojih kolega iz službe. Na ovom zadatku, međutim, on ima posebno osetljiv pristup, među protivnicima je i čovek koji mu je ubio oca.

Ovo svakako nije tipičan skupi patriotski akcijaš kakav bi u svoje vreme snimio Nikolaj Lebedjev ili Vadim Šmeljev. Naprotiv, ovo je film snimljen tehnikom klasičnog DTVa, gde je akcija solidno izvedena a mirne scene recimo da "mogu da prođu".

U tom smislu, nije čudno da je ovaj film u ruskim bioskopima bio vrlo kratko i zaradio zanemarljivo malo novca ali je onda otišao na striming i sada tamo pravi neki rezultat.

Film traje 85 minuta, efikasan je. Glumačka ekipa je solidna, u skladu sa žanrovskim konvencijama u pogledu ekspresivnosti. Priča je lapidarna i "mala", što je nesvojstveno ruskom filmu jer oni nemaju takvu tradiciju B-filma na koju smo navikli, ali očigledno, biće da je uspešno razvijaju sada.

* * / * * * *

TWO O'CLOCK COURAGE

TWO O'CLOCK COURAGE je komični krimić koji je kao B-film, Anthiny Mann snimio za RKO:

Tom Conway kog znamo iz serijala o Falconu igra junaka sa amnezijom koji uz pomoć taksistkinje pokušava da se snađe u gradu gde ga traže za ubistvo a on ne zna ne samo da li je ubica nego ni kako se zove.

U pogledu tona, TWO O'CLOCK COURAGE je sličan filmu DR. BRAODWAY, samo je još više okrenut komediji, međutim na sličan način lako izlaže likove i zaplet. Ipak, i u samoj strukturi i u dinamici likova, TWO O'CLOCK COURAGE je usmereniji ka komediji, i ovde ne samo da ima humora koji proističe iz situacije već ima i izgrađenih gegova.

Mannov recept u kom spaja klasičniji krimić i suspense sa komedijom, ovde je veoma validan, i balans koji pravi je sasvim na mestu, naročito ako imamo u vidu da krimi komedija do danas ostaje rizičan hod po žici.

Da kasnije nije napravio prvo noir kanon, pa vestern kanon, pa ponajbolje spektakle svog doba, Mann ne bi ostao beznačajan reditelj, ako mu se gleda samo ovaj uvodni output.

* * * / * * * *

MURDER ON MAPLE DRIVE

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MURDER ON MAPLE DRIVE koji je režirala Michelle Ouellet.

Ovo je Lifetime produkcija koja se mediokritetski i nekritički drži svih ključnih postulata njihovih filmova, u ovom konkretnom slučaju televizijskih trilera.

Film je podnošljivo sastavljen ali ono gde pada, to je zapravo krajnje ekspozicijski odnos među likovima i sadržaj dijaloga koji se proteže kroz ceo film, uključujući i najdramatičnije situacije. Film je u stanju permanentne ekspozicije, i zato ne može da pruži ono što ciljnoj grupi zapravo treba - one ne traže neki hardkor suspenser koliko zapravo priču o položaju žene koja se sama probija kroz život i dileme sa kojima se nosi.

Ovaj film to prosto nema. On se samo bavi postavljanjem priče i njenim sprovođenjem mahom kroz novo i postavljanje situacija umesto kroz njihov prirodni razvoj.

DR BROADWAY

DR BROADWAY se smatra prvim filmom koji je snimio Anthony Mann. Dobio je priliku da ga snimi za Paramount gde je tri godine pre toga radio kao pomoćnik režije.

Uprkos tome što je reč o prvom filmu koji je režirao, ovo je dinamičan, brz i duhovit krimić o lekaru koji je poznat brodvejski lik, i ne bavi se samo zdravstvenim poslovima već hoće da pomogne i oko drugih stvari.

Kada ga čovek kog je smestio u zatvor zamoli da mu pomogne u lociranju ćerke kojoj želi da preda svoj imetak, lekar upada u nevolje sa bandom opasnog kriminalca kome je pokriće posao krojača.

Film je duhovit, likovi se izlažu lako i efikasno, priča se odvija brzo i Anthony Mann sve to orkestrira jednostavno i elegantno.

Ako imamo u vidu da je ovo B-film od 68 minuta, svakako spada među najbolje izdanke tog formata sa kojim sam se susretao.

* * * / * * * *

28 YEARS LATER: THE BONE TEMPLE

Posle uspešne odbrane postdoktorata Nie DaCoste u filmu THE BONE TEMPLE, zanimljivo je da se opet evocirala jedna uspomena na FEST.

Naime, početkom dvehiljaditih FEST je bio izuzetno ozbiljno praćen ali je imao isto tako i dosta slab i demodiran program. Bilo je tu klasičnog bioskopskog mejnstrima koji bi došao kod nas i ovako i onako, bilo je dosta jednoličnog art housea ali dosta aktuelnih stvari je nedostajalo, pre svega američkog indie filma, novog azijskog i onoga što se tada pomaljalo a to je alter. žanrovski film.

Aleksandar Radivojevic i Starešina su tada bili kritičari i dosta smo kritikovali program FESTa i sve što u njemu nedostaje. Pred FEST 2002. godine smo se toliko smučili upravi FESTa da su nas pozvali da pitaju, "Dobro, evo recite šta 'oćete da prikažemo?" i mi smo im dali spisak sa kog je stigao samo 28 DAYS LATER.

Mnogi reditelji koje smo želleli tada postali su standard na FESTu poput Chan Wook Parka i Takashi Miikea ali kasnije kad više nisu bili toliko važni.

28 DAYS LATER je proizveo tri nastavka u periodu od 24 godine ali u tom trenutku, Danny Boyle je prolazio kroz najteži period u karijeri.

Snimio je dva holivudska filma, oba neuspela komercijalno, od kojih drugi katastrofalno propao na blagajnama uprkos tome što je u njemu igrala najveća mlada zvezda tog vremena Leo DiCaprio.

U to vreme najavljivan je bio omnibus ALIEN LOVE TRIANGLE u kom je trebalo da bude Boyleova priča pa od toga nije bilo ništa, jedna priča je razvijena u celovečernji film koji je potpisao Gary Fleder a druga u rani rad Guillerma Del Tora. Na internet forumu sam upoznao scenaristu koji je sa Boyleom sarađivao u periodu oko tog omnibusa (iako je kratki film pisao John Hodge) i bio je krajnje rezigniran ishodom ali mi je isto tako ispričao i jednu dosta jaku anegdotu o Michaelu Mannu.

Delovalo je da možda za Boylea više i nema Holivuda, baš na jednom od FESTova mi je pokojni Aleksandar D. Kostić doneo VHS da presnimim njegova dva BBC filma STRUMPET i VACUUMING NUDE, i to je tad delovalo kao njegova mera i sudbina.

Otud, premijeru 28 DAYS LATER smo dočekali dosta napeto jer smo film predložili napamet bez mnogo informacija kako je ispao, i vrlo lako je to mogao biti još jedan promašaj propalog reditelja.

Međutim, film je bio super, mada nije zapravo bio toliko cenjen u prvom trenutku kao što se danas misli.

Drugi 28 LATER film susreo sam par godina kasnije kada me je Srđan Dragojević zamolio da mu pomognem da pičuje svoje viđenje studiju. Scenario Rowana Joffea je bio zanimljiv ali dosta drugačiji od onoga što znamo iz filma, a pitch koji smo spremili je bio toliko dobar da rezultat nije izostao. Režiju je dobio Fresnadillo i toliko objasnio da se od toga ni sam nikada nije oporavio.

Nisam ni tada mislio da je realno da taj pitch prođe ali je ta komunikacija sa studijem bila dosta poučna da se vidi sva fluidnost procesa razvoja jednog holivudskog projekta jer ni Joffeov scenario nije na kraju bio ono od čega je krenuo. Na kraju su na scenariju bila potpisana još dva Španca i reditelj, dakle svašta je tu bilo od intervencija.

Treći film je ponovo režirao Boyle ali koliko je prvi bio za početak jedno inaćenje - jer je ponovo radio sa Alexom Garlandom sa kojim je radio i BEACH a istovremeno i proširenje područja borbe i očajnički kambek, toliko je ovaj bio jedna skupo izvedena vežba moćnig i bogatog reditelja koji je od dve poluideje pomislio da ima ceo film.

Zato je četvrti povratak onome što je bilo dobro u prvom - horor film nekoga ko zna da režira sve ali ne dolazi nužno iz žanra i hoće da ga prevazilazi. BONE TEMPLE je bogat idejama i značenjima kao da ne dolazi iz diptiha (ili triptiha) u kom je ona Boyleova isprazna vežba. Zato i proizvodi onaj redak osećaj da autor iako snima nastavak ne gubi vreme kada to radi i možda čak unapređuje IP koji mu je predat.

Ispostavilo se da je baš Rowan Joffe scenarista sa anegdotom o Mannu.

U četvrtom 28 LATER filmu, Nia DaCosta radi nešto slično seriji CONTINENTAL - čini me zahvalnim za postojanje filma koji ne valja.

Ne samo da u filmu BONE TEMPLE Boyleov film dobija smisao jer je omogućio nastanak ovog naslova, već je sve elemente iz njega uspeo da osmisli i da im neophodni smisao.

BONE TEMPLE može da se gleda i bez Boyleovog trećeg filma, i čovek zaista mora da bude ozbiljan mentalni patuljak ako ovaj film vidi kao nekakav središnji deo priče koji ne stoji sam. Uostalom, veliko je pitanje da li posle njegovog relativnog neuspeha u bioskopima uopšte i može biti trećeg filma, ali to nije ni važno.

BONE TEMPLE je jedno zaokruženo iskustvo, sa elementima priče koji se mogu razvijati dalje, ali i sa razvojem likova i situacija koji su privedeni kraju i zaokruženju.

Banda male deve od pre 28 godina koji su izgradili identitet na bazi Teletubbiesa i satanističkog izopačenja nastalog iz blizine crkve u kojoj je živeo vođa kulta kao sin lokalnog sveštenika, čini ih britanskom postapokaliptičnom porodicom Manson, rečju bandom iz A CLOCKWORK ORANGE. Alex Garland je daleko od bezvrednog pisca iako mu je većina realizovanih dela ostala problematična, ali karakterizacija ove bande mu je možda i najveći scenaristički uspeh. Kada se tome dodaju glumačke izvedbe koje je Nia DaCosta izvukla od podele, imamo jedno sjajno iskustvo.

S druge strane Ralph Fiennes, iako srpski glumac, i iskusni šmirolog, ne samo da biva zadržan u okvirima prihvatljivog u roli koja je jednu polovinu nešto na liniji Hanksa u CAST AWAYu a u drugoj polovini na rizičnoj putanji nečega u čemu bi Jack Nicholson i Al Pacino rado samoupravljali, već možemo reći da ga je Nia savršeno postavila u funkciju filma, koristeći sve njegove potencijalno rizične osobine u korist celine.

Vizuelno, Sean Bobbit, Niin saradnik sa nekoliko prethodnih filmova drži se šireg okvira onoga što je fotografski postavio Boyle sa Dod Mantleom, ali donosi ipak svoju estetizaciju, pre svega u pogledu upotrebe svetla, ali i pokreta kamere, a sve u meri da se film uklopi u identitet serijala.

Nia DaCosta je vrlo rano ušla u ralje franchise filmmakinga, radila je osavremenjenog CANDYMANa i napravila sjajan posao, overila je MCU i sada 28 LATER, ali samo je CANDYMAN od svega toga bio komercijalno uspešan.

U izvesnom smislu možemo reći da je Nia idealan franchise reditelj - ulazi u njih i snima dobre filmove koji propadaju i efektivno ih obustavlja, ili barem to aktivno pokušava.

28 LATER nema dovoljno veliki uzorak da možemo govoriti o "blagoslovu" parnog nastavka kakav recimo postoji u STAR TREKu, ali Nia i Fresnadillo su bili reditelji koji su doneli zaista nešto novo serijalu, s tim što je njen doprinos supstancijalniji.

Nia DaCosta je snimila zombi apokaliptični film koji je kvintesencijalno britanski, ne samo po tome što se dešava u Britaniji već upravo po tome što je njegova tema zapravo kultura koja opstaje uprkos civilizacijskoj nultoj tački, i uprkos tome što se odavno ne proizvodi nova, uspeva da reprodukuje svoje vrednosti, uprkos izopačenju koje proističe iz situacije i duha vremena.

Otud, ovo je mnogo više film o kulturi, i njenoj zaostavštini nego o tome kako će podivljali ljudi nekog juriti, sustići, ujesti i zaraziti.

I, upravo to bavljenje kulturom koje je bilo prisutno u 28 WEEKS LATER, iako ga nije pisao Garland, ovde dostiže svoj vrhunac.

Taj melanž u kom se prepliću dečje emisije, pop satanizam, Stonehedge i Iron Maiden i rukovode ljudima u opusteloj zemlji gde više ni malobrojni preostali podivljali ljudi više nemaju šta da rade nudi pre svega moćnu sliku snage kulture. I načina na koji ona čini ljude.

* * * 1/2 / * * * *

MEN IN WAR

Čuveni holivudski scenarista Philip Yordan imao je veliki opus i osvojio je jednog "oskara". MEN IN WAR je film na kom je potpisan iako ga je zapravo napisao blacklistovani Ben Maddow.

Philip Yordan je u vreme makartizma pomagao kolegama radeći kao "front", ali istovremeno pokrivajući ih činjenicom da on zbilja jeste bio eminentan scenarista i prilikom da plasira scenarije.

MEN IN WAR je ratni film iz 1957. godina, snimljen sedam godina od vremena kada se dešava, tokom rata u Koreji. Anthony Mann je u suštini snimio combat movie ali u formi filma stanja, sa iscrpljenom jedinicom koja luta korejskim krajolikom i postepeno gubi ljudi u okršajima sa neprijateljem ali i u psihofizičkoj potrošenosti koja ih čini nedoraslim situaciji.

Glavne uloge igraju Robert Ryan i Aldo Ray a u podeli se nalaze i njuške poput Vica Morrowa. Film je atmosferičan i direktor fotografije Ernest Haller u tradicionalnom Mannovom maniru radikalnih rakursa prati ovu isključivo eksterijernu celinu.

Ratni filmovi nisu bili značajno polje delovanje za Manna ali evidentno je umeo da napravi dobar.

* * * / * * * *

EAGLES OF THE REPUBLIC

Tarik Saleh ima moje beskrajno poštovanje zbog filma THE CONTRACTOR a kad je reč o kairskoj trilogiji, pratio sam je u "realnom vremenu" i imam utisak da je u njoj iz filma u film napredovao.

Kada je snimio THE NILE HITLON INCIDENT, Tarik Saleh je napravio jednu misteriju na sredokraći etno ornamentalizma i noira koja je pretendovala da bude CHINATOWN kakav Kairo zaslužuje ali do toga nije dobacila. Film je kopao po hipokriziji poznog mubarakizma i završavao se razrešenjem u toku protesta na Al Tahriru.

WALAD MIN AL JANNA je drugi film u trilogiji, sa kojim je Tarik osvojio nagradu za scenario u Kanu i u njemu se bavi zaverom egipatske tajne službe da utiče na izbor kairskog imama. Ovaj film je bio još intirgantniji od prvog i uspeo je da uvede publiku u vrtlog dinamike moći egipatskih duhovnih i svetovnih vlasti.

Jugoslav Pantelić nas je na vreme upoznao sa Tarikom Salehom, i prepoznao ga je pre Kana. Ipak, treći deo trilogije nismo pogledali na FESTu kao prethodna dva već na BFFu koji je ove godine krenuo u terminu FESTa.

Imajući temu trećeg filma u vidu, ali i atmosferu u društvu na dan kad sam ga gledao - a to je dan kad su studenti iz Plenima FDU pozvali na bojkot novog FESTa a Vučić podelio ordenje raznim poslušnicima među kojima ima i filmskih autora, rekao bih da smo po svemu sinhroni sa društvenom korozijom koju obrađuje Tarik Saleh, sem u jednom. On je, za razliku od nas, ipak u stanju da snimi dobar film.

Nisam se nadao gledajući ranije filmove kairske trilogije da će mi treći film biti toliko neprijatno blizu onoga što osećam o svojoj svakodnevici.

U ovom filmu, kairski noir dobija svoju meta dimenziju. Ulazi se u kairski Holivud, glavni junak je najslavniji egipatski glumac koji vodi boemski i potpuno vesternizovan život. Međutim, postepeno uz razne diskretne pritiske biva uvučen u snimanje filma o predsedniku Al-Sisiju koje se iz umerenog blama za jednog u suštini liberalnog boema pretvara u postepeni sunovrat moralni i ljudski, i sve iz jedne ketmanske priče prerasta u borbu za opstanak i politički triler u kom padaju glave.

Tarik Saleh solidno koristi koncept filma-u-filmu, samog procesa kreacije i snimanja nečega što je bezvredna propaganda ali donosi moć i uticaj, i u tom delu on uspeva da prikaže skoro po neprimetno klizanje umetnika od osobe sa integritetom do poniznog sluge ne samo režima, već njegovih opskurnih struktura.

Moć korumpira na mnogo strašniji način od bilo kog drugog kvarenja, i tu poentu Saleh uspeva da dočara.

Film nije sve vreme i u svemu na najvišem nivou, ali koherentan je, i ta amplituda između onog najboljeg i najslabijeg u filmu nije prevelika.

Saleh u kairskoj trilogiji snima egipatske filmove, govori se na kairskom dijalektu, to su urbane priče estetski prožete arapskom kinematografijom ali naravno sa ponekim začinom koji Saleh donosi sa Zapada, pa i iz samog Holivuda.

Saleh je u filmu CONTRACTOR pokazao da je u stanju da snimi sigelovski akcioni triler i ovde bez smetnji prenosi deo te energije u fazama kad dešavanja pođu put visokooktanskog političkog trilera.

Ovaj film ima nekoliko antologijskih scena, i kako je reč o političkom trileru sa tranžannrovskim i delimično ornamentalnim izrazom, one pripadaju raznim žanrovima, ima ih i u domenu komedije a bogami i trilera punog intenziteta.

Bilo bi pretenciozno reći da je EAGLES OF THE REPUBLIC "opasan" u današnjoj Srbiji, pre svega jer se filmovi slabo gledaju i o njima se malo razmišlja. No, teško mi je da zamislim nekoga ko ga je pogledao da nije osetio neku dozu nelagode.

Iako ne mogu da kažem da me filmski uzbudio kao CONTRACTOR, u privatnom pogledu svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

STRANGE IMPERSONATION

STRANGE IMPERSONATION je hitchcockovski noir koji je pre svoje kanonske noir faze režirao Anthony Mann.

Ovo je veoma dinamičan i zabavan pomoćni B-film snimljen za Republic u kom se Mann bavi pričom o naučnici koju posle nesreće prijateljica odvaja od verenika i uzima ga za sebe, i kada shvati šta se desilo, smišlja veoma kompleksan način kako da joj se osveti.

Ovde imamo motiv promene identiteta, prerušavanja, zabune, i niz prilično outrageous postavki koji guraju priču daleko od psihološki utemeljenog noira prema gotovo oniričkom suspenseru koji je do vrhunca doveo baš Hitch i posle ostavio De Palmu da to dalje šilji.

Međutim, ovo je izuzetno uspeo B-film, vidno iznad nivoa na kom je ovaj tip filma, ali svakako nije ono čime je Mann zadužio istoriju filma.

* * * / * * * *

DESPERATE

Uprkos tome što je i pre filma DESPERATE snimio nekoliko filmova u kojima ima elemenata noira, Anthony Mann je smatrao ovo svojim "prvim filmom" jer je u njemu mogao da ispolji sve svoje stvaralačke zamisli, pa je isto tako i ovaj naslov posmatran kao prvi u njegovom sedmočlanom noir kanonu.

Zanimljivo je da prvi deo tog kanona deli niz sličnosti sa sedmim i završnim. Naime, u oba imamo sveže oženjenog junaka koji čeka dete i čija je nervoza pojačana tom činjenicom. Dok je u filmu SIDE STREET junak spreman da počini prekršaj, ovde je spreman na to da se grčevito brani, pa i da ubije ako treba.

Glavni junak filma DESPERATE je šofer kamiona kog unajmljuju gangsteri da vozi tokom jedne pljačke On im se otme, kao i ceo posao koji su napravili, i daje se u bekstvo sa trudnom suprugom i gangsterima željnim osvete za petama.

Uprkos tome što je film u osnovi noir triler, u porodičnim scenama, Mann postavlja stvari u duhu romantične melodrame, pa čak i porodične dramedije, i popušta tenziju, što je dosta zanimljiv način razmišljanja i drugačiji od tonalne doslednosti koja je obično krasila noir tog vremena.

Takvom odlukom scene dobijaju jedan nov kvalitet ali se gubi na tenziji, tako da ne mogu da kažem da sam fan tog rešenja, u osnovi. S druge strane, taj novi sloj atmosfere dodaje bogatstvo filmu.

Kada je u fazi trilera, onda DESPERATE ne luta tonalno i vrlo je snažan, sirov i jasan.

U ovom filmu Mann pokazuje već veoma izbrušen rediteljski dar koji će se u ovoj formi svakako još samo usavršavati kako faza bude odmicala.

* * * / * * * *

SIDE STREET

Sedmi i završni film noir kanona koji potpisuje Anthony Mann nosi sve karakteristike njegovih najboljih ostvarenja u tom razdoblju.

Uprkos tome što ga nije slikao John Alton već čuveni Joseph Ruttenberg, ovde Mann na jedan prepoznatljiv, ali i pojačan način tretira ambijent grada. Glavni junak je njujorški poštonoša koji čeka dete i jedva sastavlja kraj s krajem, tako da lako pada u iskušenje da ukrade novac od prljavog advokata koji se bavi iznudama i to ga uvodi u vrtlog sukoba sa zlokobnim figurama iz podzemlja ali i sa vlastitom savešću.

Gledan iz današnje vizuere, ovaj film ima intenzitet kakvom su Braća Safdie stremili u filmovima GOOD TIME ili UNCUT GEMS, samo složenu u osamdesetaj minuta, sa izuzetnim korišćenjem lokacija, propulzivnom naracijom i nizom vrhunski posloženih vinjeta sporednih likova koji obogaćuju film ali ne remete protagonizam glavnog junaka.

Pomenuti protagonizam glavnog junaka kog igra Farley Granger postignut je ne samo kroz njegovu radnju i kroz zaplet u kom se nalazi već i kroz opresivni prostor grada koji ga guši. Ovo je film koji se dešava u uskim hodnicima, po zadnjim sedištima kola, na ulicama punim ljudi koji gledaju svoja posla kad se suoče sa zločinom, a scenario Sydneya Boehma je našao reditelja koji se vrhunski snalazi kako u vođenju priče tako i u prepoznavanju crnog humora. 

Iako spada u filmove koji su uokvireni tom DRAGNETičnom naracijom, ovde je po sredi jedan potpuno intenzivan rukopis, ponovo ispred svog vremena.

Razumljivo je da SIDE STREET nije imao tu harizmu kao neki drugi noir naslovi tog vremena, ali u toj sferi nepriznatih ili manje priznatih klasika, bez teškoća može stati uz Siegelov LINEUP ili Quineov PUSHOVER, i vremenom je ipak bio prepoznat, premda nije stavljen u obaveznu lektiru.

Ovim naslovom, Mann je sasvim sigurno trijumfalno zaokružio svoju prvu značajnu fazu koja kreće filmom DESPERATE, po vlastitom svedočenju "njegovim prvim pravim filmom", iako je po mom mišljenju on i pre toga imao nekoliko vrlo solidno izvedenih ostvarenja vrednih pažnje.

Farley Granger je snimio i dva remek-dela Alfreda Hitchcocka i spada u red glumaca koji su možda igrali u najviše klasika a da su zapravo brzo ispali ne iz prve nego i iz bilo koje značajne lige, i krenuli da operišu po Italiji, van SAD itd. U tom smislu, sigurno da je manjak star powera usporio proces prepoznavanja ovog filma kao klasika u kasnijem periodu.

Međutim, energija, veština, sirovost i ironija su neuništivi i SIDE STREET spada u filmove koji ne samo da danas deluju sveže već vrlo lako evociraju jasnu poveznicu sa aktuelnim autorima.

* * * 1/2 / * * * *

RAW DEAL

Iz klasičnog ciklusa od sedam noir filma koji potpisuje Anthony Mann, iako je on i pre toga snimao ponešto tog žanra, RAW DEAL se smatra jednim od najcenjenih naslova.

I zbilja, na nivou psihološke postavke, ovo je izuzetno zanimljiv film sa jako potentnim odnosima. Imamo glavnog junaka koji beži iz zatvora da bi uzeo nešto što je njegovo i vole ga dve žene, jedna s kojom je duže i koja mu pomaže da pomogne i druga s kojom se upoznao tokom suđenja i koju praktično otima da mu pomogne u bekstvu. Nasuprot sebi ima gangstera sa kojim se zamerio i do koga mora da dođe ali to ne znači da ni glavni junak nije ipak bitno mračniji od nekoga koga bismo nazvali antiherojem.

U tom pogledu, RAW DEAL je film bez klasičnog pozitivca i u njemu je samo oteta junakinja neko ko zapravo nije iz nekog razloga spreman na sve, bilo da je to osveta i želja da se izvuče od robije kod glavnog junaka, bilo da je to bezuslovna ljubav njegove partnerke.

U tom pogledu, RAW DEAL je psihološki vrlo kompleksan i po karakteru odnosa među junacima transgresivan film.

Izveden je klasicistički, mannovski efikasno ali bez one sirovosti i realizma koji ga karakterišu u, ako ne najboljim, a ono meni najdražim izdanjima.

RAW DEAL nije arhaičan u izvedbi ali jeste starinski film, što je okvir koji je Mann tako uspešno probijao.

U tom pogledu, neki drugi naslovi iz noir sedmorke kao što su BORDER INCIDENT, T-MEN i SIDE STREET su meni draži, ali s druge strane RAW DEAL je u psihološkom pogledu najintrigantniji i najtransgresivniji.

* * * / * * * *

FAST COMPANY

FAST COMPANY Davida Cronenberga je čuven izuzetak u njegovom opusu, kada je u kanonskoj fazi, između dva klasika, snimio film koji nimalo ne liči na njega.

Ipak, svako ko zna Cronenberga, zna da su automobili njegova velika strast sa posebnim akcentom na trkačka kola i auto-moto sport i samim tim ovaj B-film o drag racingu uopšte nije toliko neobičan potez za reditelja na vrhuncu svojih moći.

Naravno, Cronenberg je tada snimao svoje klasike ali još nije bio u poziciji kada je mogao da traži najveće budžete u svojoj karijeri, pa samim tim FAST COMPANY deluje kao B-film, iako veoma vešto i pedantno realizovan od strane samog reditelja i njegovog redovnog saradnika, direktora fotografije Marka Irwina.

Ono što u izvesnom smislu najviše odstupa izuzev same teme filma i miljea u kom se dešava, jeste zapravo odnos prema priči koji je uronjen u melodramski eksces B-filma po čemu tada David Cronenberg nije bio sklon jer je donosio A+ nivo odnosa u žanr koji je bio pod bremenom B proizvodnih uslova i načina razmišljanja.

Cronenberg je digao horor na nivou arta kao malo koji drugi reditelj u istoriji ali u slučaju FAST COMPANY u tome nije istrajao na nivou priče i odnosa prema likovima, iako, ako gledamo neke sekvence izdvojeno i van konteksta, možemo prepoznati mnoga obeležja autorstva.

FAST COMPANY toliko nema veze ni sa jednom bitnom temom Cronenbergovog opusa da ostaje izuzetak o kom se ne govori mnogo. Međutim, iako odbačen film i fusnota, zapravo je prilično dobra priča iz sveta drag racinga izvedena u punom B-okviru i istim takvim ambicijama.

Cronenbergovo ime istorijski sprečava da se ovaj film pridruži potrošnoj robi kakvu je inače produkovao ovaj žanr, i to je u redu, jer ovaj film ipak jeste nešto iznad toga.

* * * / * * * *

BORDER INCIDENT

Još uvek u fazi kad su policijski procedurali često počinjali i završavali se nekim pseudodokumentarnim okvirom unutar kog je išla klasična igrana fikcija, Anthony Mann je snimio svoj klasik BORDER INCIDENT.

Ovaj film iz 1949. godine danas izgleda kao da je juče snimljen, sa sirovošću, brutalnim odnosima među junacima i prizorima koji to prate i vizuelnom kulturom koja je istovremeno i ispred i izvan svog vremena što je automatski čini trajnom vrednošću.

BORDER INCIDENT se bavi ubacivanjem jednog meksičkog policajca među nadničare koji se ilegalno uvoze iz Meksika i jednog američkog policajca među trgovce ljudima. Njih dvojica znaju jedan za drugoga ali saradnju je teško ostvariti jer su trgovci veoma obazrivi i iznenađujuće surovi, tako da vrlo brzo zadatak kreće stranputicom.

Sama tehnika uvođenja Meksikanaca u Ameriku veoma je slična onoj koja se primenjuje i danas, i kasniji filmovi koji su ovo tematizovali, među kojima se nekoliko njih izdvaja, zapravo nisu ponudili ništa bitno svežije u odnosu na ono što je dao Mann davne 1949.

U redu, Richardsonov BORDER je imao Jacka Nicholsona u glavnoj ulozi i nekoliko zvezda oko njega ali Ricardo Montalban u ulozi meksičkog policajca kod Manna donosi ništa manje harizme i energije.

Odnosi među likovima su izvanredno izgrađeni a u glumačkoj podeli nema slabog mesta i svako ko ima značajnu ulogu dobio je prostor da se dokaže kao što su i svi epizodisti veoma sugestivno odabrani, ali ipak tako da ne remete osnovni balans i utisak protagonizma, odnosno isticanje važnog u odnosu na nevažno.

Po zapletu ovo je tvrd policijski procedural, po odnosima među junacima ovo je noir a po lokacijama i atmosferi samih ambijenata i okolnosti moderni vestern (pod modernim naravno govorim u kontekstu savremenosti u vreme premijere filma). Ovo su sve žanrovi kojima je Mann vladao a u poslednja dva je postigao ne samo ogromne uspehe već ih je veoma zrelo kombinovao, dajući vesternu dimenziju koju kod drugih reditelja nije imao.

Scenario za ovaj film pisao je John C. Higgins, pisac koji potpisuje sličan i veoma efektan Mannov film T-MEN kao i niz drugih njegovih krimića iz ovog perioda od kojih su neki izvanredni i nijedan nije slab.

Kad čovek poželi da pogleda dobar film, Anthony Mann je uvek bio siguran izbor, uz povremeni rizik da dobije nešto zaista izvanredno.

* * * 1/2 / * * * *

THE BIG LEAGUER

THE BIG LEAGUER je prvi film Roberta Aldricha. Reč je u neupadljivom filmu o bejzbolu sa pseudodokumentarnom okvirnom pričom koju pripoveda sportski novinar i prikazuje događaje u letnjem kampu New York Giantsa na Floridi.

Aldrich ubrzo uzmiče od strukture sportskog komentara i naracije, te je koristi samo da nadoknadi neke elipse ili isprati scene utakmica, a ostalo prikazuje kroz mlaku melodramu o različitim preprekama koje susreću razni momci u toku kampa.

Edward G. Robinson je veliki glumac i dobar je u ulozi starog prekaljenog trenera čiji je posao da uvodi mlade u igru i osvežava krvotok bejzbola ali, nije ovo njegova bitna uloga. Od poznatih faca tu je i Richard Jaeckel kao samouvereni mladi igrač koji teško podnosi kritiku.

Sve u svemu, ovo je debi koji nije obećavao ni približno onoliko koliko smo na kraju dobili od Aldricha.

* * / * * * *

FENOMENOS NATURALES

Marcos Diaz Sosa režirao je kubanski film FENOMENOS NATURALES koji je, kao i svaki kubanski film, teško postaviti unutar nekog kriterijuma jer se tamo snima retko i dostupnost filmova za gledanje a nekmoli tehnike za snimanje je vrlo sužena.

Ovo bi se moglo definisati kao svojevrsna satira o mladoj ženi iz 1986. godine koja radi kao medicinska sestra na selu i slučajno otkrije talenat za streljaštvo a onda se ipak ne snađe u svetu kubanskog sporta.

Međutim, film ne govori o sportu u klasičnom smislu. Milje kroz koji se junakinja kreće kada ode iz sela u kome radi i živi je više neki satirični ambijent povlašćenih Kubanaca, među kojima su i oni koji se bave sportom ali prikazan stilizovano i svedeno.

Otud, iako ovde imamo sport kao temu, ne možemo govoriti o sportskom filmu u klasičnom smislu, kao što ne možemo govoriti o realističkom postupku zbog stilizovanosti sveta u kom se ova priča dešava.

Andrea Doimendios je vrlo sugestivna i efektna u glavnoj ulozi. Film je generalno kompetetno izveden, sa izrazitim oduševljenjem kod upotrebe digitalnih efekata u nekim "izazovnim" scenama čime se otkriva neredovan rad kubanskih autora.

* * / * * * *

... ALL THE MARBLES

U svom poslednjem i verovatno tehnički najslabije sklopljenom filmu, Robert Aldrich je bio u stanju da pokaže zašto je veliki reditelj.

... ALL THE MARBLES iz 1981. je priča o sitnom menadžeru kog igra Peter Falk i dve devojke iz tag teama koji putuju Amerikom, od sale do sale, a bogami i po vašarima i takmiče se u profesionalnom rvanju.

Film je predug, mogao je biti koncizniji, bolje montiran i ozbiljnije tonski obrađen, ima zaista masu pre svega tehničkih problema. Međutim, Aldrich uprkos tome uspeva da nas uvede u svoj svet i da zaista izgradi jednu narodnu jednostavnu priču o ljudima sa margije koji pokušavaju da prežive ali i da uspeju, u neprestanom smenjivanju borbe za golu egzistenciju i jurenja snova.

U toj kontradikciji, Aldrich istovremeno pravi atmosferičnu sliku života na putu, a ambijentima privremenosti kao što su dineri pri pumpama, motelske sobe, svlačionice provincijskih sala, borbe u kojoj su ulozi u apsolutnom iznosu sitni ali u životnom ogromni, i pritom tretira profesionalno rvanje i dalje kao sport, a ne kao predstavu.

Aldrich u tom smislu poštuje kayfabe i uprkos tome što film nije savršeno izveden i dalje ima sposobnost da nas kao vrhunski profesionalni rvač ubedi da je ono što gledamo stvarno. 

U ovoj fazi karijere, Aldrich se očigledno našao u svojoj zapuštenoj sali i trećerazrednom ringu ali nije izašao iz uloge vrhunskog pripovedača do poslednjeg trenutka. I zato je ovo jedan od filmova koji uspeva da prevaziđe svoju izvedbenu nesavršenost.

U tehničkom pogledu ovaj film možda zaslužuje * * ali u emotivnom i gledalačkom svakako * * *

VILLA RIDES

VILLA RIDES je film koji mi se na novo gledanje više dopao nego na prvo. 

Pri prvom gledanju sam imao utisak da je film sigurno mogao biti još bolji da ga je režirao Sam Peckinpah, onako kako je zamišljeno. I to je istina, ako bi to bio Sam iz faze WILD BUNCHa snimljenog u ovo neko vreme. Ali, Sam iz MAJOR DUNDEE možda i ne bi snimio bolji film od ovog koji je napravio Buzz Kulik.

Buzz Kulik je veoma elegantno ekranizovao scenario koji potpisuju dve legende - Robert Towne i Sam Peckinpah. I u filmu se itekako oseća da je scenario krojen za Peckinpaha. Ima scena koje bismo danas po svom sadržaju i zamislima mogli tretirati kao par excellence "peckinpahovske", s tim što ovde znamo da su zapravo Peckinpahove.

Crni humor koji provejava kroz film i izlivi nasilja kao recimo scena u kojoj Bronsonov lik vrlo sadistički ubija zarobljenike iz zabave deluju kao kanonski Peckinpah, i sasvim sigurno bi one kod njega bile snažne i izgledale drugačije ali i kod Kulika su veoma dobre i precizne.

Uostalom, Peckinpah je privukao pažnju Dona Siegela kao asistent na zatvorskom filmu RIOT IN CELL BLOCK 11 a Kulik je privukao moju režirajući sličan zatvorski film RIOT sa Jim Brownom i Gene Hackmanom u kom je pokazao da itekako ume da bude tvrd. Ne znam stav Siegela i Peckinpaha o tom Kulikovom filmu ali verujem da bi im se dopao. Otud, Kulik se ne bavi onim punchy efektima Samove režije ali itekako ume da bude surov, naročito u postavljaju odnosa među likovima.

Isto važi i za duhovitost koju donose Peckinpah i Towne, ne deluje mi da je mnogo njihovog crnog humora promaklo Kuliku.

Otud, kad je reč o odnosu prema materijalu, ovo nije Peckinpahov film ali jeste film reditelja koji je itekako razumeo o čemu se radi i šta od svega toga može da se napravi.

Fotografija Britanca Jacka Hildyarda je briljantna. I jasno se vidi da je čovek sarađivao sa Davidom Leanom. Kulik je u saradnji sa njim doneo jednu epsku širinu, i dozu modernog spektakla u okvire vesterna. U pogledu inscenacije, Kulik ovde snima film koji je samo delimično vestern, ali je u potpunosti koherentan. I, Hilyard to prati kroz kompoziciju i kvalitet slike sve vreme. Mizanscen je pažljivo koncipiran a produkcija je mogla da isprati Hilyardovo umeće, ovo je film koji prevazilazi produkcioni okvir vesterna kao po mnogim aspektima artificijelnog žanra jer zalazi u domen leanovske istorijske rekonstrukcije, gde meksički gradovi nisu kulise već istinska trodimenzionalna mesta.

Likovi koje igraju Robert Mitchum, Yul Brynner i kao podrška Charles Bronson predstavljaju kontrapunkt ovom leanovskom osećaju jer su sva trojica u suštini antiheroji, sitni igrači koji proizvode velike istorijske okolnosti, i to je scenario veoma uspešno doneo. Glumačko otkrovenje ovog filma mi je zapravo Herbert Lom kom je Kulik zaista dao jedan potpuno nov okvir i zadatak u ulozi generalna Huerte. Nije ovo jedina Lomova uloga koja mi se dopala, ali Kulik ga je aktivirao do neprepoznatljivosti.

Ukupno uzev, VILLA RIDES je film kome je možda hendikep to što nije ispunjen kao Peckinpahova vizija, ali taj potencijal nije nužno toliko da ne možemo uživati u onome što je snimio Kulik, i time dokazao da je reditelj vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

SIDEKICKS

Posle uspeha filma SKIN GAME, Warner je pokušao da započne televizijsku seriju sa ovim likovima i nažalost u tome nije uspeo.

Snimio je dva pilota od kojih je onaj drugi, u režiji Burt Kennedyja na kraju postao televizijski film iz 1974. godine.

Iz originalne podele vratio se Louis Gossett Jr. u ulozi koju je igrao u filmu, Larry Hagman je preuzeo Garnerovu rolu a Jim je bio izvršni producent. Od eminentnih faca u TV filmu se pojavljuje Blythe Danner kao i vestern ikona Jack Elam.

Kennedy je u ovom televizijskom filmu u izvanrednoj formi.

SIDEKICKS naravno ne može da se poredi sa onim do čega je dobacio SKIN GAME jer ovo je pilot za seriju a ono prvoklasni film, ali reč je o izuzetno uspelom backdoor pilotu koji je istinski duhovit i nadahnut u izvedbi.

Ovog puta naši junaci koji se već za novac igraju lovca i lovine postaju žrtve zabune i otimaju iz lokalni banditi misleći da su njih dvojica ozloglašeni pljačkaši banaka i ubice i žele da ih iskoriste za pljačku varoške banke.

Kennedy je ovde na svom terenu vestern komedije i u pojednostavljenim produkcionim uslovima televizijske produkcije nema mnogo teškoća da sprovede ono po čemu je poznat.

Za fanove filma SKIN GAME ovo je svakako nešto što obavezno treba da vide, ali i za casual ljubitelje vesterna ovaj TV film zaslužuje sve preporuke.

BADGE 373

BADGE 373 je film koji je snimljen po doživljajima Eddieja Egana, ekstrovertnog i histrioničnog njujorškog policajca po kome je nastao THE FRENCH CONNECTION.

Eddie je bio jedan od onih policajaca koji su spremno iskoračili u svet zabave i šou biznisa, da bi na kraju ponajviše glumio u stvari. Svakako nije ostvario karijeru kao pisac i prišao ikoničnom statusu kakav ima Joseph Wambaugh.

Ipak, BADGE 373 je jedan od filmova koje je "nadahnuo" svojim životom.

Iskreno, po onome što nudi scenario iskusnog njujorškog novinara i pisca Petea Hammila, ne bih rekao da su stvari "baš ovako išle" u Eganovoj zbilji jer je BADGE 373 je pre svega policijski triler u kom Robert Duvall preuzima zadatak Genea Hackmana i dobija svoju varijaciju na THE FRENCH CONNECTION.

Duvall je odigrao puno izvanrednih uloga policajaca i vojnih lica, i film Howarda W. Kocha BADGE 373 ne spada među njih, što je nepravedno. Ovo jeste u suštini prilično zanimljiv policijski triler i osnovni nedostatak mu je što se zbog Egana i ere u kojoj je izašao neumitno poredi sa Friedkinovim remek-delom.

Po duhu svakako jeste na liniji novoholivudskog policijskog filma, i možda je samo za nijansu u nekim aspektima zadržan u ranijoj eri studio-filma. Ali, ako i ima tih ostataka oni su bezmalo neprimetni. Uostalom, Duvall je tu zadužen da stvari u potpunosti prevede u novo doba.

Ovaj film svakako nije remek-delo i osnovni problem mu je to što je predug i što je mogao neke stvari brže da aspolvira, međutim, sa Duvallom u centru dešavanja i prilično zanimljivom misterijom ubistva svog bivšeg partnera koju mora da reši, 

Howard W. Koch nije poznat kao filmski reditelj i više je radio na televiziji i kao producent ali ovaj film je veoma solidno izveo, i ako izuzmemo utisak da su neke stvari mogle biti brže postavljene, ovo je skoro dva sata prave policijske priče iz ranih sedamdesetih kada je ova vrsta filma dostigla neke od svojih vrhunaca.

* * * / * * * *

WE BURY THE DEAD

Zak Hilditch nas vraća u stara vremena Ozploitationa u novom filmu WE BURY THE DEAD.

Imamo Daisy Ridley koja je posle životnog preokreta sa igranjem u novim STAR WARSima, nagazila baš ozbiljno u razne forme B-produkcije, i sa imenom koje ipak ima težinu Disneyeve princeze uspela je da se održi iznad pukog DTVa.

Zak Hilditch u tom smislu Ozploitation koji je istovremeno B-film ali ima i neke arty pretenzije da bude "ozbiljan" i "dobar" film.

U tim ambicijama delimično uspeva ali ukupno uzev ovde ima dosta onoga što volimo u Ozploitationu.

Usled američke vojne greške i aktiviranja nekog novog oružja, na Tasmaniji se desila tragedija i narod je masovno poginuo usred elektromagnetnog udara koji im je spržio nervni sistem.

Dobrovoljci se okupljaju posle tragedije sa idejom da raščiste prostor, sahrane mrtve i da se nastavi život.

Daisy Ridley igra ženu koja je došla da pronađe i sahrani muža koji je nastradao na Tasmaniji i prijavljuje se kao humanitarna radnica. Posle niza akcija u lokalu kreće na put sa ciljem da nađe baš njega.

To je period kada žrtve ove tragedije kreću da ustaju iz mrtvih, kao tromi, naizgled benevolentni živi mrtvaci, sa različitim stepenima očuvanja svesti.

Istovremeno naravno imamo i ljude kojima se bude razni monstruozni porivi.

Središnji deo filma tako provodimo u jednoj parafrazi DAY OF THE DEAD u kom naša junakinja postaje fiksacija preživelog vojnika koji u njoj nalazi supstituciju za svoju poginulu ženu. Ovo je tenzičan deo filma ali ima u sebi jedan nedostatak - neuverljivo je da ipak ubrzo posle tragedije neko tako poludi i razvije poovsku gotsku čežnju.

No, ta epizoda je sama za sebe korektna kao i sve ostale, tako da je WE BURY THE DEAD jedan mali film sa puno ideja, koji se pazi da ne postane klasična zombi akcija (nikada se zapravo ne kaže Z-word) i u tome zapravo uspeva na vrlo solidan način.

Daisy Ridley je magnetična zvezda i ovde je zaista našla sebe i ponudila jednu ulogu koja nosi film u najboljem mogućem smislu. Za razliku od nekih gde je evidentno bila overqualified, ovde je pronašla pravi balans i ne nadrasta već zdravo unapređuje film.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY

RESIDENT EVIL: WELCOME TO RACCOON CITY Johannesa Robertsa se ispostavio kao privremeni reboot ovog filmskog serijala.

Kada je Paul WS Anderson zaključio svoj mandat, iza nas je ostao meni lično jedna od dražih toliko dugotrajnih franšiza, a svakako možda i najdraža koja je bazirana na igri, iako je sam Anderson dosta brzo napustio mnoge od postulata konkretnog gejming ostvarenja.

Međutim, Anderson je reditelj koji ima dosta gejmerskog postupka u svom rukopisu tako da je njegov film i kad se odmakao od izvorne igre bio poprilično gejmerski formiran.

Johannes Roberts je još jedan britanski kadar koji se nametnuo sporadično zanimljivim naslovima ali drugačjijm od Andersona. Dok je Anderson pravio high polish filmove, s visokim dizajnom i tehno-pristupom, Roberts se bavio domišljatim niže budžetiranim hororima. I svakako nije baš imao niz uspeha kao Anderson pre dolaska u ovo.

Ono što je Roberts snimio sporadično je uspešno ali je uglavnom po raznim osnovama sporno.

Naime, posle high tech & high polish pristupa Paula WS Andersona, Roberts pravi klasičniji kingovski film o Raccoon Cityju u kom eto jedne noći kreću neki problemi. Dakle, film se tek u samoj završnici nađe u postrojenjima Umbrelle, a pre toga se ide po zemlji i preko pola filma imamo likove koji zapravo nisu sasvim svesni da je krenula zombi apokalipsa jer zapravo ona ni ne krene. Dakle, čekamo je sa nekim likovima i njihovim sudbinama. U redu. Ali ni tu Roberts ne nudi kontinuitet. Malo pratimo jedne, malo druge, ima tu dobrih glumaca kao što su Kaya Scodelario i Donal Logue, ali zapravo ni za koga se ne vežemo ni emotivno ni narativno nego nam Roberts tu daje neke uzorke njihovih života i onda dospemo do jedne korektne zombi/ creature feature akcije i onda se sve završi sa željom da uslede nastavci, što posle Creggerovog angažmana na jačem rebootu već znamo da se neće desiti.

Johannes Roberts je žanrovski pregalac koji svakako ume da pokaže trud. I on ovde kao scenarista i reditelj snima nešto drugačije od Andersona u konceptualnom smislu. Smešta film u 1999. kao epohu, nenametljivo i rekao bih nepotrebno, i pokušava da krene iz kingovske varoške melodrame. Međutim, nije RESIDENT EVIL varoška melodrama, a on nema neku jasnu ideju kako da na istinski nov način plasira celu tu zombi dimenziju pa na kraju ceo ovaj film ostaje kao simpatičan pokušaj koji neće da bude ono što smo ranije gledali, što je u redu, ali ni približno nam ne nudi validnu alternativu.

Kao neki inbetweenerski film, zaslužuje simpatije i ne mnogo više od toga.

* * / * * * *

ROBIN AND THE 7 HOODS

ROBIN AND THE 7 HOODS je poslednji film koji je Rat Pack snimio u punom sastavu.

Gordon Douglas je režirao ovaj mjuzikl o robinhudovskom čikaškom gangsteru kog igra Frank Sinatra i njegovim drugarima koje igraju Dean Martin, Sammy Davis Jr. i Bing Crosby koji se bore protiv pokvarenog velikog bosa u izvedbi Petera Falka.

Jako je bitno povezati glumce sa likovima u ovoj interpretaciji šervudskog junaka jer ovaj film na kraju krajeva to i jeste - revija u kojoj se personality zvezda stavlja u funkciju arhetipskog mita savremene kulture.

Problem filma, što se mene tiče jeste što Sinatra nema puni protagonizam a meni je film ipak najsnažniji onda kad je on u centru pažnje. Određene teškoće tokom rada na filmu su dovele do toga da se Sinatra odvoji od snimanja, i verujem da je to itekako uticalo na ovaj moj utisak.

U tom smislu, nije problem ni kada je Dino protagonističan ali Peter Falk iako zanimljiv glumac, u suštini ipak ne može da se energetski poredi sa njihovim zvezdanim naponom.

ROBIN AND THE 7 HOODS definitivno nije uzor na kom je izgrađena EMILIA PEREZ, kao gangsterski mjzuikl, uprkos tome što je Gordon Douglas reditelj sa izuzetnom ekspertizom u gangsterskom filmu.

U odnosu na Douglasove saradnje sa Sinatrom, rekao bih da je ovaj film možda ponajviše nagrizao zub vremena jer su se ovde bavili formom koja je zaista ostala daleko iza nas. Ali, domet unutar konteksta je nesporan.

* * * / * * * *

MY BEST FIREND'S EXORCISM

Po knjizi Grady Hendrixa snimljen je film MY BEST FRIEND'S EXORCISM.

Režirao ga je Damon Thomas i uprkos premijeri na streamingu, imao je tretman filma što je danas uobičaljeno. Međutim, intirgantno je da je na scenariju potpisana Jenna Lamia kao autorka teleplaya a ne screenplaya. To mi je otvorilo dileme na koji način i ja da mu priđem.

No, pošto nema neke dileme kod drugih jer ga svi tretiraju kao film, onda ću i ja.

Da je ovo televizijski film, odmah bih mogao reći da je izvanredan.

Kao film koji je samo sticajem okolnosti imao premijeru na strimingu, takođe je vredan pažnje. Grady Hendrix je pisao scenario za film SATANIC PANIC koji je na sličan način mešao okultizam, horor i komediju.

SATANIC PANIC u režiji Chelsea Stardust nudio je vrlo pametan spoj horora i komedije, sa snalažljivom realizacijom na malom budžetu, dosta gorea ali i prevagom na stranu komedije ako bih tražio da definišem ciljnu grupu.

MY BEST FRIEND'S EXORCISM je još više na liniji komedije. Iako ovo jeste horor u samoj svojoj suštini. Ipak, kao horor komedija ima jedan zanimljiv kvalitet. Film nije čak ni pun pokušaja da bude strašan, i kada takvih pokušaja ima, vrlo je efektan. Ima jednu scenu koja je direktan omaž povraćanju pilgrima iz POLTEGEIST II kojim sam se baš nedavno bavio koja je vrlo uspela u svakom pogledu, i ima par finih suspense set pieceova. Međutim, obim horor gradiva, za razliku od filma SATANIC PANIC znatno je manji, tako da nikakve dileme tu nema.

Ono što je međutim dominantnije od smeha jeste duhovitost, da ne kažem lucidnost filma. Film je povremeno smešan, ređe strašan ali je sve vreme vrlo bistar i pametan i to mu je ključni kvalitet.

Damon Thomas je iskusni britanski profesionalac, mahom vezan za televiziju, i ovde se snašao veoma solidno, rekao bih dosta bolje od Briana Gibsona, britanskog kolege u POLTERGEIST II, iako je radio sa skromnijim budžetom ali i sa skromnijim zahtevima.

Njegov izraz je čistiji, a uspeva da izvuče maksimum pre svih iz Elsie Fisher kao centralne junakinje koja nosi ceo film i ima ne samo protagonizam nego i straight guy ulogu u odnosu na idiosinkrazije drugih likova.

Thomas je ovde snimio jedan od onih filmova bez mnogo bravura koji se uzimaju zdravo za gotovo i koje nije lako napraviti i to tek shvatimo kad ih vidimo u neuspeloj izvedbi. Grady Hendrix generalno piše vrlo vešte i inteligentne romane kojima je IP na pameti, i nema onoliko spektakularne ekranizacije kakve očekujemo od njega. Međutim, nenametljivim naslovima kao što su SATANIC PANIC i MY BEST FRIEND'S EXORCISM gradi opus koji je zapravo vrlo konzistentan i kredibilan.

* * * / * * * *

LADY MACBETH

Nikolaj Ljeskov je pisac sa velikim brojem ekranizacija istog dela u više kinematografija što ga čini retkim slučajem u istoriji književnosti i filma. Počev od 1926. godine do danas njegova novela inspiriše naslove u rasponu od SIBIRSKE LEDI MAGBET sa Oliverom Marković u režiji Andrzeja Wajde do LADY MACBETH sa Florence Pugh u režiji Williama Oldroyda. 

U konkretnom slučaju Oldroydovog filma, adaptaciju novele uradila je Alice Birch, unoseći znatne izmene u tekst. Naime, ona pre svega menja setting i sve drži u okvirima kamerne drame koja se kreće oko kuće i okućnice bogatog engleskog aristokrate. Isto tako umanjuje motiv prevare i gotovo ga poništava, tako da u završnici glavna junakinja ne biva na taj način izneverena.

Ipak, u osnovi adaptacija je verodostojna. Ono što je detalj to je da se pojačava motiv klase i rase, ali sa dobrim utemeljenjem u realnosti jer ovo jeste period kada se u Britaniju uvoze sluge iz kolonija. Tako recimo nećak koji se pojavljuje u noveli postaje gazdin sin iz tajne veze sa crnkinjom iz posluge itd.

U izvesnom pogledu, HEDDA Nie DaCoste primenila je slična rešenja u adaptaciji Ibsena, iako sami filmovi nisu nimalo slični.

Oldroyd se fokusira na minimalizam, mali broj kadrova i malo ljudi u kadru. Očigledno je da ga zanimaju odnosi prostora i tela, a što je vrlo zanimljivo - imamo i taj faktor da uprkos adaptaciji Alice Birch koja je dramska spisateljica sa vrhunskim verbalnim izrazom u ovom filmu nema ni puno dijaloga.

Sama novela ima nekoliko deonica u kojima se dese neke "zgodne koincidencije" i "poklapanja", a toga u ovom filmu nema, stvari su dosta pročišćene. Ipak, ne možemo pobeži utisku da se događaji u završnici filma mehanički ređaju.

Oldroyd nije snimio radikalan art house ni po čemu, ali mogu da zamislim gledaoce kojima ne prija njegova rediteljska rigoroznost i svedenost. Isto tako, mogu da zamislim da nekome ta svedenost proizvodi osećaj izvesne praznine. Meni je ta odluka delovala kao sasvim validna i dosledno sprovedena ali svakako ovo nije film kom ću se često vraćati.

* * * / * * * *

SADE MA'BAR

Mohsen Gharaie je snimio film SADE MA'BAR po scenariju koji je napisao Saeed Roustayi.

I ovaj film se po duhu uklapa u ono što Roustayi radi.

Reč je o urbanom tenzičnom filmu o korumpiranom komunalnom policajcu u savremenom Teheranu koji upada u sukobe na svim frontovima. Posle godina normalizovane i dopuštene korupcije, šef mu zamera što je nekom uličnom prodavcu uzeo novac, a kod kuće žena preti da će abortirati dete koje nosi jer je uzeo njeno nasledstvo i umesto da im kupi kući dao je polog za đubretarski kamion s kojim planira da se obogati.

Film prati jedan intenzivan i entropičan period u njegovom životu, smešten je u par dana, estetizovan je u slici ali je u materijalu sirov i relativno dinamičan.

Osvežavajuća je opšta korupcija koju film prikazuje bez zazora gde su junaci maltene zbunjeni time kada zbog korupcije upadnu u probleme.

Ovo je svakako film koji je postigao uspeh van Irana ali isto tako ovo je film koji uglavnom ne liči na ono što smo navikli da smatramo iranskim filmom.

* * * / * * * *

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE

Verujem da sam u prošlosti, kad je za to bilo vreme, gledao nastavke POLTERGEISTa ali sam ih skroz zaboravio pa je ovo bila prilika za reprizu.

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE je na novo gledanje neopravdano zaboravljen film. Naime, on nije samo bezveze i inferiorni nastavak. On je autentično loš film koji zaslužuje da se pamti.

Uprkos tome što u nastavku imamo očuvanu glumačku podelu iz prvog filma, isti su scenaristi samo bez Spielberga i režirao je vrlo kompetentan britanski profesionalac Brian Gibson, ovo je očajan film jer u njemu nema X-faktora zvanog Tobe Hooper... šalim se. Nedostaje Steven Spielberg.

Za Gibsona ovo svakako nije najslavniji trenutak u karijeri, premda on i nije reditelj poznat po horor rukopisu već po nečemu potpuno drugom. Ali, ako imamo u vidu da engleski reditelji obično sve znaju da rade i imaju zanat u malom prstu, ovo je opet veoma skroman domet.

Naprosto, Brian Gibson ne uspeva da napravi taj faktor jeze, čak ni jump scare kad ga pravi nije na visokom nivou. Hemija unutar porodice nije na nivou prvog filma, i uprkos tome što je bilo barem na dva nivoa osnova da se gura koncepr direktnog produžetka prvog filma - za početak sama porodica je bila vrlo receptivna ka misteriji u prvom filmu, ovde se to nije kapitalizovalo.

Jako mnogo vremena je utrošeno na zalaženje u genezu pretnje koja je nezamisliva i demistifikuje stvari bez dodavanja neke vrednosti u tom procesu. Isto tako cela situacija sada postaje manje održiva nego u prvom filmu jer tada je dete bilo oteto - sada porodica nema nekog razloga da se vrzma oko te pretnje iako ona nominalno prati devojčicu i zbog toga oni ne mogu da je se otarase. Međutim, ta premisa nije pročišćena i okolnosti u kojima se sve dešava su preopterćene raznim uglovima iz kojih se priča gradi pa sve deluje nametnuto i usiljeno.

Kada imamo tanku realizaciju u spoju sa pričom koja nije dovoljno dobra i razradom karaktera i njihovom hemijom u padu u odnosu na izvornik, rezultat je naravno veoma slab.

Sigurno da je deo moje oštre reakcije proistekao iz svežeg utiska koliko je prvi film briljantan, i svakako da ovaj film dodatno pati kad se poredi s originalom, ali rekao bih da bi mi bio jako slab i da sam ga gledao nasumce.

* 1/2 / * * * *

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY je dvoipočasovni HBO telepic o Simonu Wiesenthalu. Pisali su ga između ostalih američki velikan Abby Mann i britanski Ron Hutchinson, i opredelili su se da da Benom Kingsleyem u glavnoj ulozi urade jedan best of Wiesenthalovog života.

Film kreće izvanredno, snažno i duhovito sa Wiesenthalom koji biva izbavljen iz logora i postaje praktično zadužen za detektovanje nacista koji su ubijali i mučili ljude, dakle onih koji su se izdvajali kao zločinci u logorima koji su u celosti bili zločinački, što je već sugerisalo da se zapravo nikada ne mogu ni locirati ni kazniti svi. Posle prvih nekoliko slučajeva, fokusiraju se dva bitna lica kojima Wiesenthal kreće da se bavi - Eichmann i policajac koji je priveo porodicu Anne Frank.

Posle inicijalnog dela koji se dešava neposredno posle rata, koji je i najsnažniji, film postaje epizodičan, ali temeljan i do kraja ipak dobijamo jednu jasnu sliku onoga što je Wiesenthal radio.

Naime, on je locirao neke važne i poznate naciste kao što je Eichmann ali je pre svega sa uspehom nalazio one manje koji su umalo skroz uspeli da se izgube u masi, i da kroz njihovo isticanje zapravo da snagu procesima denacifikacije. Scene suđenja policajcu koji je priveo Anne Frank ali i drugim "manjim" nacistima su naročito snažne, naročito kada krene sekundarna viktimizacija od strane advokata ali i kad se oseti atmosfera koja nije baš skroz antinacistička.

Mann, Hutchinson i ekipa u saradnji sa izvrsnim britanskim profesionalcem Brianom Gibsonom uspevaju da obrade gradivo i da ga dramski ožive. Pa ipak, uvodne situacije oko izlaska iz logora i prvog hapšenja ostaju najsnažnije, dok je recimo nalaženje Eichmanna dato čak u manjem obimu nego što sam očekivao.

Kod ovakvih projekata uvek postoji rizik da na neki način postanu kurs iz istorije, i ovaj HBO projekat ne uspeva to sasvim da izbegne. Ali, ovakva dela su temelj iz kojih će kasnije izrasti superiorniji i "življi" izdanci kao što je briljantna serija A SMALL LIGHT o ljudima koji su krili porodicu Frank.

U tom smislu, ovaj film iz osamdesetih moramo posmatrati kao svojevrsni dramski temelj na osnovu kog su kasnije nastajala još interesantnija dela.

ABAD VA YEK ROOZ

Saeed Roustayi zadužio je svet filma masterpisom METRI SHESH VA NIM, i samim tim je zaslužio da se ozbiljno bavimo njegovim opusom u kontinuitetu.

Pre tog klasika snimio je film ABAD VA YEK ROOZ u kom je već pokazao da ima veoma moderan rediteljski postupak i da uspeva da u iranski film donese i energiju i senzibilitet Zapada.

ABAD VA YEK ROOZ je film izuzetne rediteljske zrelosti. Uprkos tome što nije reč o konkretnom kriminalističkom trileru kao što je METRI SHESH VA NIM, i ovaj film nosi jako puno tenzije u sebi, i ja ni u njegovom slučaju ne bih izbegao epitet trilera. Međutim, formalno gledano ovo je problemska drama u užem smislu.

Glavni junaci su dva brata, obojica su mangupi ali jedan je zreliji i preduzetan je a drugi je džankoza koji drži porodicu neprekidno na ivici ponora i upada u nemilost vlasti. Dok se dva brata vrte u krugu zavisnosti i dilovanja i pokušaja ovog zrelijeg da iz cele priče izvuče ovog erodiralog, sestra planira da spase porodicu tako što će stupiti u plaćeni i dogovoreni brak sa jednim Avganistancem.

Saeed Roustayi uspeva da u mikrokosmosu jedne porodice koja se raspada uprkos evidentnoj lojalnosti i naklonosti među njima, izgradi osećaj snažne teskobe života u Iranu gde su pušteni svi zapadni poroci ali represija države ostaje starovremska, i iza ugla vrebaju neki stari i bizarni običaji.

U tom pogledu, Saeed Roustayi u ovom filmu pokazuje ono što će odvesti do vrhunca u METRI SHESH VA NIM, a to je izgradnja napetosti. Ovaj film nije suspenser. Ali, jeste film teskobe i istinske pretnje koja vreba članove porodice sa više strana.

Za moj ukus ima situacija koje se ponavljaju i pomalo gube fokus, ali toga nema puno, i film traje dosta efikasnih 112 minuta, ali mogao je biti sažetiji u određenom smislu. Ipak, kad je reč o samom sadržaju i postupku, on je i više nego održiv u ovom formatu.

Saeed Roustayi je danas reditelj s rutinskim ulascima u Kan, i lepo je kada istinski talenat koji ima snagu da promeni lice jedne inače moćne filmske industrije biva nagrađn na najvećoj sceni.

* * * / * * * *

POLTERGEIST

Roger Ebert i mnogi kritičari u vreme izlaska filma, pominjali su da je POLTERGEIST film koji su kreirali Tobe Hooper i Steven Spielberg. Naravno, to je jedna od epizoda beskrajne sapunske opere na temu da li je Tobe Hooper režirao ovaj film ili je Spielberg zbog nekih sindikalnih razloga morao da ga preskoči i samo ga iskoristio kao lažnog frontmena i sve snimio sam.

Tobe Hooper je čovek koji je snimio jedno od najvećih remek-dela filma kao umetnosti, dakle nezavisno od žanra, i TEXAS CHAINSAW MASSACRE prosto ostaje da stoji kao spomenik kome niko ne može ništa, ni nastavci ni rebootovi. Ako je Tobe Hooper zaista režirao i POLTERGEIST onda je potpisao dva monumenta, dva remek-dela kojima ni 40-50 godina kasnije nemamo šta da prigovorimo.

Međutim, isto tako, ako je Tobe Hooper zaista režirao POLTERGEIST onda je on zaboravio mnogo više filma nego što su mnogi ikada znali. Ako je TEXAS CHAINSAW zaista bio jedan trenutak magije u vremenu koji se nije dao ponovo zarobiti, i ako njegovu transžanrovsku snagu mi možemo da uzmemo kao indikaciju da je Tobe možda čak pogrešno shvaćen kao horor reditelj, odnosno da on zapravo nekako jeste bio ukalupljen da bude nešto što nije, onda je POLTERGEIST potpuno suprotan slučaj, u kom imamo inspiraciju, imamo jedinstveno nadahnutu glumačku podelu, imamo sigurno neku dozu neponovljivosti ali imamo i jedan veoma složen film u estetskom i čisto tehnološkom pogledu koji se nije mogao snimiti tek tako.

Otud, jako je čudno da POLTERGEIST jako liči na Spielbergov film, a da pritom Tobe nikada više ovaj nivo kompetencije ni na jednom nivou naprosto nije uspeo da ponovi, praktično tumarajući kroz ostatak karijere praćen reputacijom jednog filma koji je neponovljiv i drugog koji je genijalan ali sva je prilika nije njegov.

Jer, POLTERGEIST je zarobio jedan trenutak magije koji samo vrhunski holivudski mejnstrim na vrhuncu svoje hladnoratovske dominacije može da pruži. Ovo je film koji izgleda savršeno, ima podelu koju kao da je Spielberg odgajio u laboratoriji kako bi se savršeno uklopila u ovakav film.

Ko nije zašiljio na JoBeth Williams iz POLTERGEISTa nije odrastao osamdesetih, kao što nikada nije osećao pun spokoj kada je na televiziji šum u kom nema signala.

Međutim, dinamika odnosa među likovima je izvanredna i visešlojna. Ovde imamo spielbergovsku porodicu u centru samo bez razvoda roditelja. Zatim imamo sjajan detalj da je porodica od starta na istom stanovštu kada paranormalnost krene, i onda sledi prvi preokret - dete biva oteto, vrag odnosi šalu. I sledi drugi preokret, svesna bizarnosti svoje situacije, porodica nastavlja sa prividom normalnog života dok uporedo pokušava da spase dete.

Dakle, ovde nema "sindroma Martina Balsama iz romana Stephena Kinga", nema obraćanja instancama koje ne mogu pomoći kad se ljudi suoče s onostranim, porodica reaguje inteligentno i "žanrovski pismeno" čineći da pored svih simpatija koje inače generiše uspe da se poveže i sa gledaocem koji voli da gleda junake koji ne prave više gluposti nego što je neophodno.

Ovaj film sam gledao puno puta, poznato je da volim i rimejk, mada je izvorni naravno sui generis, i svaki put se suočim sa tom neverovatnom energijom dobrog horora koji zapravo to više i nije. Suštinski, ono što POLTERGEIST postiže jeste da suštinski prožima stravu sa karakterima, njihovim razvojem i stanjem i ne raslojava film na elemente. Sve to ide zajedno.

U tom pogledu, ovo je zapravo porodični film, koji se sticajem okolnosti oslanja na stravu, i otud nisam siguran da li je efekat koji ovaj film često proizvodi a to je taj family friendly horror, u stvari proistekao iz toga što on nije dovoljno strašan ili zato što je strava prožeta smislom, i ne samo da daje ikoničnu celinu nego i stravu ne čini nedostojnim izopačenim već jednim integralnim delom života svojih junaka.

Film ima smisao za humor i on redovno proizlazi iz situacije, i sasvim sigurno po svojoj "tami" nije teskoban kakav horor u nekim viđenjima treba da bude, ali ovo jeste sasvim sigurno bez ikakve sumnje film koji je sličan sa najboljim Tobeovim radom utoliko što izlazi van okvira žanra i prevazilazi ih.

Svih ovih godina, ovaj film savršeno funkcioniše, i takav je bio pri ovom gledanju, a to je već zaista impresivno. Retki su vrhunski filmovi, pa i kad su masterpisovi koji uspevaju da me galvanizuju kao POLTERGEIST i on je to iznova uspeo i sada.

* * * * / * * * *

FLIGHT OF BLACK ANGEL

John Brancato i Michael Ferris su početkom devedesetih potpisali tri filma koja se bave lovačkim avionima. INTO THE SUN je kod nas prikazivan u bioskopima a FLIGHT OF BLACK ANGEL je imao premijeru na Showtimeu i možemo ga smatrati televizijskim filmom.

Njihov najredovniji saradnik je Jonathan Mostow i ako izuzmemo Davida Finchera i GAME, on im je i pružio najbolje ekranizacije.

FLIGHT OF BLACK ANGEL izašao je 1991. i nastao je odmah posle niskobudžetnog debija koji je Mostov ima a šest godina pre njegovog mejdžor proboja sa filmom BREAKDOWN koji je bio izvanredan i označio je početak dvanaestogodišnjeg boravka ovog reditelja u samom vrhu američkog mejnstrima.

FLIGHT OF BLACK ANGEL je nesumnjivo najavio da je reč o ozbiljnom talentu, uprkos tome što je snimljen sa skromnim budžetom i što su scene letenja u njemu umnogome kombinovane sa materijalom iz filmova snimanih u Izraelu.

Neki fanovi navode da je materijal iz filma IRON EAGLE korišćen u njemu, ja ne bih isključio da tu ima i detalja iz filma INTO THE SUN, recimo, ali ono što je najzanimljivije jeste da ceo Gotcha momenat sa time da imamo Kfirove u sred Amerike, zapravo ima realističko opravdanje.

Naime, glavni junaci filma su piloti iz lovačke akademije i nalaze se u Nevadi, gde se zapravo i stacioniraju tzv. "agresorske eskadrile" koje na manevrima lete na stranim avionima, među kojima su osamdesetih bili i Kfirovi. U izvesnoj meri autori čak i nisu kapitalizovali tu činjenicu koja savršeno opravdava njihov otkup materijala.

No, ključna stvar je da zapravo cela ujdurma oko materijala uopšte i ulazi u diskusiju jer je to jedan od detalja oko ovog filma kojim se bavio deo gledalaca. Sam materijal u principu deluje kao da je baš sniman za potrebe ovog filma, i da jeste sniman, verovatno bi baš tako izgledao u narativnom smislu. Kako god da je sklapana, priča na nebu je ispričana na solidan način.

Priča na zemlji pak je izvedena jako dobro. Imamo priču o mladom pilotu iz "agresorske eskadrile" koji je svojeglav kao Maverick ali je malo i lud i kada mu jednog dana padne klapna, odlučuje da pobije svoju porodicu i baci taktičku nuklearnu bombu na Grad greha, Las Vegas.

Ovde opet ima podosta materijala za ljubitelje i poznavaoce vojnog realizma ali Mostow i scenaristi tu uspevaju da spakuju u funkcionalnu formu u kojoj se uverljivost cele stvari postavlja solidno u kontekst dijegeze. Ono što nije moguće u stvarnosti, postavljeno je kao moguće u realnosti ovog filma.

Glavni junak zapravo i jeste negativac i njegov komandant kog igra Peter Strauss stoji kao heroj spreman da ga zaustavi, ali protagonista je psihički oboleli pilot.

Imajući u vidu televizijsku formu i osnovni cilj da ovo bude jedan napeti vojni akcioni triler, Mostow gradi iznenađujuće solidnu celinu. Ovde nema zvezda za bioskop, niti spektakla za eru posle TOP GUNa, ali ima vrlo dinamičnog žanrovskog filmmejkinga i snalažljivosti.

Otud ne čudi da je Mostow zapravo posle ovog filma neko vreme čekao ali isto tako i brzo preskočio neke stepenice do svog prvog mejdžor filma i velikog hita. FLIGHT OF BLACK ANGEL je ambiciozan ali u suštini kormanovski rad koji je pokazao da imamo posla sa potentnim rediteljem.

Mostow kasnije sticajem okolnosti nije snimio svoja dva možda i najpotentnija projekta koji su poslužili drugim rediteljima da se nametnu, HANCOCK i  REAL STEEL, ali od BREAKDOWNa do SURROGATESa, nije napravio nijednu grešku. Otud, možemo reći da nam danas nedostaju takvi stabilni profesionalci kao što je on ali i filmovi kakve su oni nekada pravili.