SIDE STREET

Sedmi i završni film noir kanona koji potpisuje Anthony Mann nosi sve karakteristike njegovih najboljih ostvarenja u tom razdoblju.

Uprkos tome što ga nije slikao John Alton već čuveni Joseph Ruttenberg, ovde Mann na jedan prepoznatljiv, ali i pojačan način tretira ambijent grada. Glavni junak je njujorški poštonoša koji čeka dete i jedva sastavlja kraj s krajem, tako da lako pada u iskušenje da ukrade novac od prljavog advokata koji se bavi iznudama i to ga uvodi u vrtlog sukoba sa zlokobnim figurama iz podzemlja ali i sa vlastitom savešću.

Gledan iz današnje vizuere, ovaj film ima intenzitet kakvom su Braća Safdie stremili u filmovima GOOD TIME ili UNCUT GEMS, samo složenu u osamdesetaj minuta, sa izuzetnim korišćenjem lokacija, propulzivnom naracijom i nizom vrhunski posloženih vinjeta sporednih likova koji obogaćuju film ali ne remete protagonizam glavnog junaka.

Pomenuti protagonizam glavnog junaka kog igra Farley Granger postignut je ne samo kroz njegovu radnju i kroz zaplet u kom se nalazi već i kroz opresivni prostor grada koji ga guši. Ovo je film koji se dešava u uskim hodnicima, po zadnjim sedištima kola, na ulicama punim ljudi koji gledaju svoja posla kad se suoče sa zločinom, a scenario Sydneya Boehma je našao reditelja koji se vrhunski snalazi kako u vođenju priče tako i u prepoznavanju crnog humora. 

Iako spada u filmove koji su uokvireni tom DRAGNETičnom naracijom, ovde je po sredi jedan potpuno intenzivan rukopis, ponovo ispred svog vremena.

Razumljivo je da SIDE STREET nije imao tu harizmu kao neki drugi noir naslovi tog vremena, ali u toj sferi nepriznatih ili manje priznatih klasika, bez teškoća može stati uz Siegelov LINEUP ili Quineov PUSHOVER, i vremenom je ipak bio prepoznat, premda nije stavljen u obaveznu lektiru.

Ovim naslovom, Mann je sasvim sigurno trijumfalno zaokružio svoju prvu značajnu fazu koja kreće filmom DESPERATE, po vlastitom svedočenju "njegovim prvim pravim filmom", iako je po mom mišljenju on i pre toga imao nekoliko vrlo solidno izvedenih ostvarenja vrednih pažnje.

Farley Granger je snimio i dva remek-dela Alfreda Hitchcocka i spada u red glumaca koji su možda igrali u najviše klasika a da su zapravo brzo ispali ne iz prve nego i iz bilo koje značajne lige, i krenuli da operišu po Italiji, van SAD itd. U tom smislu, sigurno da je manjak star powera usporio proces prepoznavanja ovog filma kao klasika u kasnijem periodu.

Međutim, energija, veština, sirovost i ironija su neuništivi i SIDE STREET spada u filmove koji ne samo da danas deluju sveže već vrlo lako evociraju jasnu poveznicu sa aktuelnim autorima.

* * * 1/2 / * * * *