28 YEARS LATER: THE BONE TEMPLE

Posle uspešne odbrane postdoktorata Nie DaCoste u filmu THE BONE TEMPLE, zanimljivo je da se opet evocirala jedna uspomena na FEST.

Naime, početkom dvehiljaditih FEST je bio izuzetno ozbiljno praćen ali je imao isto tako i dosta slab i demodiran program. Bilo je tu klasičnog bioskopskog mejnstrima koji bi došao kod nas i ovako i onako, bilo je dosta jednoličnog art housea ali dosta aktuelnih stvari je nedostajalo, pre svega američkog indie filma, novog azijskog i onoga što se tada pomaljalo a to je alter. žanrovski film.

Aleksandar Radivojevic i Starešina su tada bili kritičari i dosta smo kritikovali program FESTa i sve što u njemu nedostaje. Pred FEST 2002. godine smo se toliko smučili upravi FESTa da su nas pozvali da pitaju, "Dobro, evo recite šta 'oćete da prikažemo?" i mi smo im dali spisak sa kog je stigao samo 28 DAYS LATER.

Mnogi reditelji koje smo želleli tada postali su standard na FESTu poput Chan Wook Parka i Takashi Miikea ali kasnije kad više nisu bili toliko važni.

28 DAYS LATER je proizveo tri nastavka u periodu od 24 godine ali u tom trenutku, Danny Boyle je prolazio kroz najteži period u karijeri.

Snimio je dva holivudska filma, oba neuspela komercijalno, od kojih drugi katastrofalno propao na blagajnama uprkos tome što je u njemu igrala najveća mlada zvezda tog vremena Leo DiCaprio.

U to vreme najavljivan je bio omnibus ALIEN LOVE TRIANGLE u kom je trebalo da bude Boyleova priča pa od toga nije bilo ništa, jedna priča je razvijena u celovečernji film koji je potpisao Gary Fleder a druga u rani rad Guillerma Del Tora. Na internet forumu sam upoznao scenaristu koji je sa Boyleom sarađivao u periodu oko tog omnibusa (iako je kratki film pisao John Hodge) i bio je krajnje rezigniran ishodom ali mi je isto tako ispričao i jednu dosta jaku anegdotu o Michaelu Mannu.

Delovalo je da možda za Boylea više i nema Holivuda, baš na jednom od FESTova mi je pokojni Aleksandar D. Kostić doneo VHS da presnimim njegova dva BBC filma STRUMPET i VACUUMING NUDE, i to je tad delovalo kao njegova mera i sudbina.

Otud, premijeru 28 DAYS LATER smo dočekali dosta napeto jer smo film predložili napamet bez mnogo informacija kako je ispao, i vrlo lako je to mogao biti još jedan promašaj propalog reditelja.

Međutim, film je bio super, mada nije zapravo bio toliko cenjen u prvom trenutku kao što se danas misli.

Drugi 28 LATER film susreo sam par godina kasnije kada me je Srđan Dragojević zamolio da mu pomognem da pičuje svoje viđenje studiju. Scenario Rowana Joffea je bio zanimljiv ali dosta drugačiji od onoga što znamo iz filma, a pitch koji smo spremili je bio toliko dobar da rezultat nije izostao. Režiju je dobio Fresnadillo i toliko objasnio da se od toga ni sam nikada nije oporavio.

Nisam ni tada mislio da je realno da taj pitch prođe ali je ta komunikacija sa studijem bila dosta poučna da se vidi sva fluidnost procesa razvoja jednog holivudskog projekta jer ni Joffeov scenario nije na kraju bio ono od čega je krenuo. Na kraju su na scenariju bila potpisana još dva Španca i reditelj, dakle svašta je tu bilo od intervencija.

Treći film je ponovo režirao Boyle ali koliko je prvi bio za početak jedno inaćenje - jer je ponovo radio sa Alexom Garlandom sa kojim je radio i BEACH a istovremeno i proširenje područja borbe i očajnički kambek, toliko je ovaj bio jedna skupo izvedena vežba moćnig i bogatog reditelja koji je od dve poluideje pomislio da ima ceo film.

Zato je četvrti povratak onome što je bilo dobro u prvom - horor film nekoga ko zna da režira sve ali ne dolazi nužno iz žanra i hoće da ga prevazilazi. BONE TEMPLE je bogat idejama i značenjima kao da ne dolazi iz diptiha (ili triptiha) u kom je ona Boyleova isprazna vežba. Zato i proizvodi onaj redak osećaj da autor iako snima nastavak ne gubi vreme kada to radi i možda čak unapređuje IP koji mu je predat.

Ispostavilo se da je baš Rowan Joffe scenarista sa anegdotom o Mannu.

U četvrtom 28 LATER filmu, Nia DaCosta radi nešto slično seriji CONTINENTAL - čini me zahvalnim za postojanje filma koji ne valja.

Ne samo da u filmu BONE TEMPLE Boyleov film dobija smisao jer je omogućio nastanak ovog naslova, već je sve elemente iz njega uspeo da osmisli i da im neophodni smisao.

BONE TEMPLE može da se gleda i bez Boyleovog trećeg filma, i čovek zaista mora da bude ozbiljan mentalni patuljak ako ovaj film vidi kao nekakav središnji deo priče koji ne stoji sam. Uostalom, veliko je pitanje da li posle njegovog relativnog neuspeha u bioskopima uopšte i može biti trećeg filma, ali to nije ni važno.

BONE TEMPLE je jedno zaokruženo iskustvo, sa elementima priče koji se mogu razvijati dalje, ali i sa razvojem likova i situacija koji su privedeni kraju i zaokruženju.

Banda male deve od pre 28 godina koji su izgradili identitet na bazi Teletubbiesa i satanističkog izopačenja nastalog iz blizine crkve u kojoj je živeo vođa kulta kao sin lokalnog sveštenika, čini ih britanskom postapokaliptičnom porodicom Manson, rečju bandom iz A CLOCKWORK ORANGE. Alex Garland je daleko od bezvrednog pisca iako mu je većina realizovanih dela ostala problematična, ali karakterizacija ove bande mu je možda i najveći scenaristički uspeh. Kada se tome dodaju glumačke izvedbe koje je Nia DaCosta izvukla od podele, imamo jedno sjajno iskustvo.

S druge strane Ralph Fiennes, iako srpski glumac, i iskusni šmirolog, ne samo da biva zadržan u okvirima prihvatljivog u roli koja je jednu polovinu nešto na liniji Hanksa u CAST AWAYu a u drugoj polovini na rizičnoj putanji nečega u čemu bi Jack Nicholson i Al Pacino rado samoupravljali, već možemo reći da ga je Nia savršeno postavila u funkciju filma, koristeći sve njegove potencijalno rizične osobine u korist celine.

Vizuelno, Sean Bobbit, Niin saradnik sa nekoliko prethodnih filmova drži se šireg okvira onoga što je fotografski postavio Boyle sa Dod Mantleom, ali donosi ipak svoju estetizaciju, pre svega u pogledu upotrebe svetla, ali i pokreta kamere, a sve u meri da se film uklopi u identitet serijala.

Nia DaCosta je vrlo rano ušla u ralje franchise filmmakinga, radila je osavremenjenog CANDYMANa i napravila sjajan posao, overila je MCU i sada 28 LATER, ali samo je CANDYMAN od svega toga bio komercijalno uspešan.

U izvesnom smislu možemo reći da je Nia idealan franchise reditelj - ulazi u njih i snima dobre filmove koji propadaju i efektivno ih obustavlja, ili barem to aktivno pokušava.

28 LATER nema dovoljno veliki uzorak da možemo govoriti o "blagoslovu" parnog nastavka kakav recimo postoji u STAR TREKu, ali Nia i Fresnadillo su bili reditelji koji su doneli zaista nešto novo serijalu, s tim što je njen doprinos supstancijalniji.

Nia DaCosta je snimila zombi apokaliptični film koji je kvintesencijalno britanski, ne samo po tome što se dešava u Britaniji već upravo po tome što je njegova tema zapravo kultura koja opstaje uprkos civilizacijskoj nultoj tački, i uprkos tome što se odavno ne proizvodi nova, uspeva da reprodukuje svoje vrednosti, uprkos izopačenju koje proističe iz situacije i duha vremena.

Otud, ovo je mnogo više film o kulturi, i njenoj zaostavštini nego o tome kako će podivljali ljudi nekog juriti, sustići, ujesti i zaraziti.

I, upravo to bavljenje kulturom koje je bilo prisutno u 28 WEEKS LATER, iako ga nije pisao Garland, ovde dostiže svoj vrhunac.

Taj melanž u kom se prepliću dečje emisije, pop satanizam, Stonehedge i Iron Maiden i rukovode ljudima u opusteloj zemlji gde više ni malobrojni preostali podivljali ljudi više nemaju šta da rade nudi pre svega moćnu sliku snage kulture. I načina na koji ona čini ljude.

* * * 1/2 / * * * *