RICH FLU

Galder Gaztelu-Urrutia definisao je neke jako važne pojmove u svom novom filmu RICH FLU.

Verovatno će njegov Netflix hit EL HOYO još neko vreme važiti za njegov calling card i njegov temeljni uspeh. Naročito jer RICH FLU nije uspeo da napravi ništa bitno na festivalima, nije našao neku vrhunsku distribuciju, i deluje da ima oko sebe manjak zvezdane prašine.

Ali, zapravo EL HOYO je minoran film u odnosu na RICH FLU, jedan od najboljih naslova prikazanih u 2024. godini.

Reč je o naučnofantastičnom trileru koji ima izrazitu socijalnu dimenziju, nudi dekonstrukciju i preispitivanje savremenog uređenja, krize kapitalizma, migratornih kriza, kulturnog kapitala. Reč je o filmu o smaku sveta među etabliranim i obezbeđenim ljudima koji ima ballardovsku dimenziju.

Svet je pogodila čudna bolest - virus koji isključivo ubija bogate ljude.

Odjednom, bogati bivaju progonjeni jer ih vide kao izvor zaraze, a milijarde koje imaju prolaze kao Brewsterovi milioni, odnosno moraju da se nekome daju kako bi se "ugroženi" rešili mogućnosti da budu zaraženi. Nastupa socijetalni kolaps jer niko ne želi novac a neki bogataši bi ranije uništili svoju imovinu nego je podelili s drugima.

Glavna junakinja je žena čiji se brak raspada a porodični odnosi ne stoje baš sjajno, koja u sred korporativnog uspona odjednom biva opterećena neočekivanom količinom bogatstva koje je pretvara u progonjenu zver koja će uskoro iskusiti kako je to biti progonjen zbog siromaštva.

Galder Gaztelu-Urrutia udara čekićem, ali na svu sreću kao vrh svog koplja ima Mary Elizabeth Winstead koja je - sad već očekivano - briljantna u glavnoj ulozi i ubedljivo prelazi character arc od dinamične poslovne žene do očajnice koja se maltretira po izbegličkim kampovima kao doskora u njenom svetu najgora afrička sirotinja.

Ostatak ekipe je takođe na visokom nivou a realizacija je energična, propulzivna i na veoma visokom nivou.

Ovo je film koji se gleda kao uzbudljiv triler sa SF elementima, gde je novum izložen realistički, ali sa dozom znakovite estetizacije. Njegova idejnost je brutalna, i bez mnogo uvijanja.

Realizacija je maštovita, propulzivna, Galder Gaztel-Urrutia se pokazuje kao majstor igre velike i male i čisto tehnički ovo je osvežavajući primer sigurnog postupka.

Međutim, ovo je i produkciono zanimljiv film. Odavno nisam video ovako koherentan i uzbudljiv film koji je zapravo Euro-pudding u kom se jedna američka zvezda pomeša sa par britanskih i internacionalnih i onda španskom tlu i sa tamošnjom ekipom dovede do cilja tako da se to ne oseti.

Tome doprinosi naravno sama veština Galdera Gaztelu-Urrutie ali i sama priča o veoma bogatim ljudima koji su zapravo najsličniji onima koji su najsiromašniji jer su i jedni i drugi nomadi.

Ovo je priča o pronalaženju doma, sposobnosti ljudi da se istinski odreknu i vrate se sebi, i društvu koje je na to sve zaboravilo i generalno pogrešno reaguje na nešto što je i blagoslov i kletva.

Film je naravno izuzetno tematski aktuelan jer je predsednik najmoćnije sile postao čovek koji smatra da je želja za bogatstvom i kapitalizam kao optimalna socijalna formacija za njegovo ostvarenje zapravo osnov civilizacije, i ovde se preispituje da li je to baš tako i kako civilizacija podnosi izazove nametnuta bogatima.

S jedne strane, može se za film reći da je veoma uživao u tom "eat the rich" aspektu ali i da svet kakvim poznajemo zaista nestaje kada se bogatstvo ne može nikome pripisati jer ga niko neće. U tom smislu se film može tumačiti i kao revolucionarski i kao reakcionarski, što mu uprkos direktnosti izraza daje jaču umetničku dimenziju i više mogućnosti čitanja.

* * * 1/2 / * * * *