JEDNAKI

Pogledao sam JEDNAKE. Reč je o omnibusu sastavljenom od kratkih filmova koji se po svom angažmanu graniče sa namenskim filmom a po realizaciji često sa studentskim. 

Prvi utisak koji ostavlja ovaj film jeste da filmovi nisu JEDNAKI. Odnosno da su vrlo neujednačeni. Ta neujednačenost nažalost nije iskorišćena kao dramaturški adut, odnosno da počinje dobrim i završava dobrim filmom ili tako nešto već je kvalitet negližozno rasut po celom trajanju filma.

Dve klase iznad ostalih je film Igora Stoimenova MILAN. Scenario za ovaj film za početak ima strukturu kratkog filma, početak, sredinu i kraj, situaciju i njeno razrešenje i vrlo je školski postavljen. Zatim, Stoimenov donosi mišićavo, jednostavno kadriranje i pripovedanje, i što je najvažnije “njegovo dete” je jedino u filmu koje zaista funkcioniše kao dete.

Kroz dečakovu fascinaciju emisijom “Top Gear” i Jeremyjem Clarksonom, Stoimenov uspeva da zarobi radost života koju imaju deca, njihov optimizam i vedrinu koju mogu da unesu i u živote drugih ljudi. Stoimenov za razliku od ostalih reditelja ovog omnibusa ne tretira decu kao jadnike zlehude sudbine već kao decu, od kojih je nekima teško. I zato njegov film jako dobro funkcioniše, izdvaja se čistim stilom, jasnom idejom i nepretencioznim izrazom.

Nadomak dobrog kratkog filma dolazi Ivica Vidanović u svom kratkom filmu OSMAN I KRISTINA smeštenom u romsko naselje. Film počinje kao živahna omladinska melodrama o zabranjenoj ljubavi, i uprkos prilično tvrdoj režiji i naturšćicima koji definitivno nisu prva liga, uspeva da zaživi i uspostavi likove koji zaslužuju hepiend. A onda se hepiend ne desi na jedan potpuno moronski način. Ako postoji išta gore od usiljenog i nezasluženog hepienda, to je usiljeni i nezasluženi tragični kraj. Vidanović pravi tu grešku, potpuno bez razloga. 

Darko Lungulov je imao priliku da napravi zanimljivu priču ekranizujući istiniti slučaj Sergeja Trifunovića koji je gostujući u Velikom bratu pokrenuo humanitarnu akciju. Nažalost, od svega toga nije uspeo ništa da napravi, niti film ima dokumentarnu vrednost, niti je ubedljiv kao rekosntrukcija, niti je duhovit, niti je dekonstrukcija celebrity statusa. Taj film nije ništa a mogao je da bude nešto jer je imao Sergeja Trifunovića u glavnoj ulozi i nije imao hipoteku deteta-naturščika kao “nužnog zla” u ovakvom filmu.

Mladen Đorđević se osle dužeg vremena vraća na ekrane. Njegov SAŠA je najduži film u omnibusu što je Mladenov specijalitet, još na studijama je pravio filmove koji su duži od onoga što je zadatak. Nažalost, to trajanje nije opravdano, film je bez problema mogao biti kraći, ali ni to ne bi rešilo fundamentalne probleme ove naizgled realistički intonirane a zapravo krajje neubedljive priče. Realizam u rediteljskom postupku nije ispraćen uverljivim predloškom i scenario je ne samo neuverljiv već i krajnje naivan što na kraju rezultira jednim zaista besmislenim filmom koji je sebe prvo lišio bilo kavih atrakcija radi postizanja realizma a potom potpuno ispustio tu dimenziju priče.

Kratki film Miloša Petričića se iscrpljuje u rediteljevim pokušajima da nekako estetizuje milje škole i rada školskog psihologa da bi postepeno potpuno zanemario priču i rezultirao vizuelnim utiskom skromnije Telenor reklame sa krajnje nejasnom poentom. Pritom, poenta ove priče nije toliko nejsna u pripovedačkom pogledu koliko zbog tehničke relizacije njenog iskazivanja. Crteži i dijalozi koji iskazuju smisao priče morali su da budu jasniji. U svakom slučaju meni je pomoglo predznanje da bih razumeo ovu priču.

Najgori segment u svakom smislu je kratki film KATARINA Dejana Karaklajića. Ova povratnička režija veterana koji je zadužio našu kinematografiju filmom EROGENA ZONA ali posle toga dugo nije radio, i to se u ovom filmu vidi. U rediteljskom pogledu ovaj film je daleko najgori, sa obiljem krupnih planova i prenaglašene glume u njima koji kao da su dospeli iz nemog filma, ali i sa pričom koju ni daleko veštiji reditelj ne bi mogao bolje da realizuje.

JEDNAKE je finansirala nemačka ambasada pa ne treba da čudi da je film morao biti autošovinistički, ali se samo Dejan Karaklajić istinski prepustio bujici autošovinizma. Za razliku od Stoimenova koji je uspeo da ispuni svoj zadatak ukazavši na problem ali očuvavši humanost junaka i vedrinu deteta, Karaklajićev film je gnusna laž o srpskom mentalitetu.

Priča prati devojčicu u invalidskim kolicima koja je sama pošla nekuda gradskim prevozom i narodu koji ne želi da joj pomogne da se ukrca u autobus. Invalidi u Srbiji svakako imaju puno problema ali jedan od njih apsolutno nije taj da se sami kreću po gradu a da ljudi ne žele da im pomognu- Čak naprotiv, rekao bih da spremnost ljudi za ad hoc pomoć upravo dovodi do toga da se situacija ne rešava sistemski. Dakle, pre bi tema za film bilo to da roditelji devojčicu invalida nikuda ne puštaju samu nego to da ona sama ne može da se snađe, ili da joj građani previše paternalistički nutkaju pomoć nego što je njoj potrebno da bi se osetila ravnopravnom.

Ovaj film naravno donosi i lik “dobre žene” koju igra Mirjana Karanović čime se, verovatno slučajno zaokružuje autošovinistička agenda ovog filma. ovaj film je toliko pogrešan na svim nivoima, da je sasvim moguće da je i antisrpska agenda slučajnost pošto je samo ona dosledno sprovedena, za razliku od svega ostalog što je ispod svakog nivoa. 

Ovaj film nema nikakav repertoarski potencijal ali mogu da ga zamislim na programu raznih televizija.

* * / * * * *