FEHER ISTEN

Stephen Fry je u romanu MAKING HISTORY zabeležio misao da je Hamlet idealan pozorišni junak a Lassie filmski...

Moram priznati da za dva sata gledanja filma FEHER ISTEN Kornea Mondruczoa nisam uspeo da prepoznam na koji način on referiše na WHITE DOG Samuela Fullera kako je deo kritike egzaltirano javio iz Kana. To ne znači da ovaj film ne referiše na druge filmove, uostalom kreće posvetom Miklosu Janczu, a u filmu se svakako oseća njegovo snažno prisustvo jer se i on u svom opusu bavio takvim spojevima estetizovane e+inscenacije i kadriranja sa realizmom i jakim simbolima.

Ipak, Kornel Mundruczo je dete svog vremena i ono što se na početku mora reći za ovog alumnusa omnibusa LOST AND FOUND čiji su reditelji potom zavladali evropskim festivalskim filmom, to je da za razliku od svojih kolega Mungiua i Žbanićke, u novom ostvarenju isporučuje jednu retku vrstu art house filma. Naime u poplavi filmova iz stila “kamera sa ramena”, sa dugim kadrovima i snažnim pokušajima da se stvari realistički rekonstruišu itd. Mundruczo snima art-film starog kova - mnogo pitanja iz domena realizma i identifikacije sa likovima ostavlja po strani. čime se približava bordvelovskoj paradigmi art house filma, ali nudi i niz močnih prizora, ne samo u pogledu kompozicije kadra i onoga što se u njemu dešava već i u domenu mikro-celina u montaži. Posle dužeg vremena FEHER ISTEN je jedan od retkih art house filmova čiji bi se kadrovi lako mogli naći i prepoznati u nekoj špici filmske emisije.

Otud za FEHER ISTEN možemo reći da ima dve strane, jednu dobru i jednu lošu. Dobra strana je Mundruczova odluka da se pokaže kao energičan i maštovit reditelj koji ume da proizvede reakciju u gledaocima. Loša strana je to što Mundruczo ipak sve vreme gađa da napravi neku metaforu, neku poentu, i veći deo simbolike koje se poduhvata nažalost deluje prvoloptaški i bez pokrića.

FEHER ISTEN je trebalo da bude priča o društvenim podelama, o srednjoj klasi koja se suočava sa Drugim, o rasizmu, o emigraciji, o eksploataciji, o nehumanosti, i sve to ovaj film jeste u pokušaju, odnosno namere su čitljive ali efekti nažalost izostaju.

Mundruczova znakovitost ostaje nametljiva, agresivna i što je najgore od svega, jako ugrožava sam tok priče. Ne samo da je sistematska aplikacija simbolike izrazito vidljiva već negde od sredine FEHER ISTEN postaje krajnje mehaničko filmsko iskustvo, koje nažalost ne impresionira svojom usiljenom simetričnošću.

Problem Kornela Mundruczoa u ovom filmu jeste to što nije uspeo da stvori konzistentan svet u kome se njegove priče dešavaju. On luta između realizma i konvencionalnih postavki, od izrazito uverljivih do izrazito stilizovanih odnosa, i u tom pogledu imao bi štošta da nauči od world-building veština holivudskih reditelja.

Rupert Wyatt je pre nekoliko godina s dve leve ruke ispričao ovo isto u pogledu značenja i vrlo slično u pogledu zapleta u filmu RISE OF THE PLANET OF THE APES, i to način koji je jasan svakom idiotu bilo gde na planeti.

Mundruczo je bežeći od filma za idiote na kraju napravio film koji mogu voleti samo oni “intelektualci” kojima su “dobri” filmovi dosadili i koji vole “autorska iskakanja”. 

Nažalost, Kornelova autorksa iskakanje iz matrica narativnog repertoarskog filma više deluju kao greška nego kao korišćenje slobode koju pruža ono što se kod nas naziva “autorskim filmom”. 

* * 1/2 / * * * *