ENKLAVA

Pogledao sam ENKLAVU Gorana Radovanovića. Ovo je film koji empirijski dokazje da je život Srba na Kosovu jedina ozbiljna filmska tema koju u ovom trenutku nosi naše podneblje. Ja nisam sklon toj vrsti esencijalizacije i ne verujem u taj princip, ali to jeste dominantni pristup stvarima. SF se ne smatra “našom” temom ali se rat u Bosni ili ubistvo Franca Ferdinanda smatraju. I, ako je već tako, onda u tom pogledu život Srba na Kosovu zaista u sebi nosi čisto filmske atribute. S jedne strane, njihova svakodnevica je kao avanturistički film, oni svakoga dana putuju oklopnim vozilima, kada napuste kuću, velika je šansa da će u povratku zateći zgarište, organizuju narodne straže kako bi se sačuvali a o lomovima i dilemama koje nose u sebi da i ne govorimo. To su ljudi čiji je život prava mala riznica egzistencijane nemoći, suočavanja sa globalnom nepravdom i zaista teško je izabrati žanr u kome se njihov život ne bi mogao iskazati.

U tom pogledu, ENKLAVA je dokazala validnost naše prošlogodišnje Inicijative za uvođenje bijenalnog konkursa za filmove o Kosovu i Metohiji. Štaviše, ENKLAVA je pokazala da to čak nije ni toliko ni politička koliko estetska nužnost. Ako je već “tema proistekla iz podneblja” osnovni zadatak za naše filmadžije, onda hajde bar da to bude pravi zadatak.

ENKLAVA je film oslonjen na tradiciju ornamentalističkog filma kakav je kod nas snimao Saša Petrović. Radovanovićev stil je bliži Petroviću ili Čengiću nego savremenim zastupnicima festivalskog i politički korektnog filma. U filmu nema popovanja, iz svakodnevice junaka se čita njihov težak, nepodnošljiv položaj i jasno je da Srbi imaju poziicju svojevrsnih “homo sacera” na Kosovu, ljudi čiji život ne vredi apsolutno ništa, a o bezbednosti i kakvom-takvom dostojanstvu da i ne govorimo. U tom pogledu film čak nije ni anti-albanski per se, on prikazuje odnos koji je uspostavljen i koji sam po sebi čak više ni nema nacionalnu dimenziju, naprosto imamo dve grupe ljudi, jednu brojniju i naoružaniju, drugu manju i razoružanu i prisustvujemo eksperimentu čiji je cilj da vidimo koliko će se daleko otići u zlostavljanju.

ENKLAVA aludira jednim svojim delom na događaje iz marta 2004. godine, iako se dešava u aprilu te godine, i osim jedne scene organizovanog rušenja srpske crkve i groblja, čak ni nema nekog suštinski organizovanog nasilja, ali je teror baziran na seriji kontigentnih nepovezanih događaja, od dece koja kamenuju oklopno vozilo kojim se voze srpsko dete i sveštenik, pa do situacije u kojoj albanske komšije naprosto dođu i odvedu stoku srpskog domaćina iz enklave.

Otud, druženje koje se razvija između dečaka srpske i albanske nacionalnosti nije neki naročito kompromis sa političkom korektnošću, to je prosto deo haosa u kome albanska deca, u zavisnosti od raspoloženja kamenuju srpskog dečaka danas a druže se sa njim sutra, a okrivljuju ga za nešto što nije učinio prekosutra, jer im se može, i zato što su Srbi ozvereni, oni nisu ljudi već igračke za veliku i malu albansku decu.

Film ima određene strukturalne probleme, kako u pogledu vladanja protokom vremena tako i zbog Radovanovićeve potrebe da u pojedinim momentima pretpostavi vizuelnu domišljatost logici pripovedanja. Međutim, tema i situacije kojima Radovanović vlada imaju dovoljnu razornu moć da se takvi nedostaci mogu oprostiti na nivou celine.

Odnosi među junacima na Kosovu su surovi, svedeni na devetnaestovekovne grane, i u pojedinim segmentima pomalo nedostaje upliva modernosti u život Srba i Albanaca, ali u okvirima ove priče to opet nije detalj koji previše umanjuje vrednost filma.

(Istočno)nemački direktor fotografije Axel Scheppat nadahnuto snima okolinu Valjeva i Negotina, rekonstruišući surovost kosovskih pejzaža i čineći da ti ambijenti pored svoje filmičnosti i zaigraju u priči i dodatno ilustruju životnu dramu Radovanovićevih junaka. Držeći se stare maksime da je sve sem glumaca u kadru scenografija, Vladislav Lašić i Scneppat rade ozbiljan posao.

ENKLAVA je u mnogim aspektima mogla biti veštiji film, ali je u fundamentalnim aspektima vrlo čvrsto delo. Ne mora da znači da će svi ponovo prepoznati snagu kosovkse drame i posle ovog filma, ali oni koji je ne budu prepoznali ili su zalutali u bioskop ili imaju razlog zašto je ne prepoznaju.

Uprkos srpskoj opsesiji da će svoju Istinu, bolnu i neizrecivu nekako preneti strancima, u čemu ENKLAVA po svemu sudeći neće imati puno efekta u festivalskom pogledu, premda film će imati sudbinu na ZDFu itd. ovaj film će biti jako važan upravo u Srbiji - iako ne govori o nečemu što ljudi ne znaju, kada budu videli sve to u jednoj estetizovanoj celini, podsetiće se problema… 

* * * / * * * *