Pogledao sam THE VOICES Marjane Satrapi. Imao sam jako velika očekivanja od ovog filma i tokom gledanja strašno želeo da bude bolji, međutim, krajnji utisak je ipak da je ovo rad sa ogromnim nedostacima. Šteta.
U osnovi Marjane Satrapi je snimila film u najboljoj tradiciji Franka Tashlina, sa iskorakom u vizuelnom pogledu i dobrim inkorporiranjem tradicije Looney Tunes animacije u jedan edgy crnohumorni narativ. Marjane Satrapi nije prva u toj tashlinovskoj tradiciji, pored njegovog zvaničnog “potomka” tu su pre svega John Requa i Glenn Ficarra koji su radili to isto kao scenaristi u CATS & DOGS (film koji nije edgy) i I LOVE YOU PHILIP MORRIS (koji jeste edgy).
Marjane Satrapi pokušava da napravi amalgam CATS & DOGS i I LOVE YOU PHILIP MORRIS ali nažalost to joj ne uspeva jer scenario Michaela R. Perryja ne nudi apsolutno nijedno zanimljivo rešenje izuzev osnovne premise da je život serijskog ubice sličan idiličnom filmu iz pedesetih onda kada nije pod lekovima. Možda i najzanimljivija deonica filma jeste ona kada junak popije lekove i pod uticajem psihofarmaka dolazi u dodir sa realnošću koji je bolan i samim tim nepodnošljiv jer ga suočava sa time da je ubica.
Drugi dobar element filma su glumci. Ryan Reynolds je odličan kao duševno oboleli hunk, a Anna Kendrick je tradicionalno šarmantna i lepršava kao devojka sa kojom on po svemu sudeći može da započene vezu koju ne može da očuva zbog ubilačkog minulog rada. Međutim, Marjane Satrapi potroši čitavu prvu polovinu filma na ekspoziciju da bi potom negde od polovine do početka trećeg čina krenuo odnos Reynoldsa i Kendrickove. Stoga ni ti efektni odnosi među likovima i izopačena ljubavna priča ne uspevaju da se razviju.
Na kraju krajeva, glasovi koje čuje glavni junak nisu preterano zanimljivi. Štaviše, ono što se dešava u dijalogu između ubice i njegovih kućnih ljubimaca koji ga savetuju predstavlja jedan od najpredvidivijih i najracionalnijih delova filma. Pitanja koja oni postavljaju uprkos “smešnim glasovima i akcentima” koje pravi sam Reynolds spadaju u tipične “zločin i kazna” dileme, i praktično se podrazumevaju kada su neizgovoreni.
Otud, THE VOICES kao neki umobolni DR. DOLITTLE nažalost ne odlazi dalje od tog deklarativnog koncepta. Nažalost, scenario Michaela R. Perryja sadrži upravo sve one potencijalne klopke koje karakterišu scenarije na koje se "lepe" strani reditelji kada dođu u Holivud, naivno verujući da će baš oni naučiti Amerikance kako se snima film. I na kraju završe sa filmom koji pati od problema koje većina "konvencionalnih filmova" nema.
Marjane Satrapi je stekla slavu sa PERSEPOLISom, stripom i animiranim filmom, i otud njeno smeštanje u tashlinovsku tradiciju ima itekakvog smisla. Uostalom, njegov uticaj je evidentan upravo u konstrukciji mnogih scena, upotrebi boja, fizičkog humora. Ruku na srce, i mnogi njegovi filmovi nisu bili briljantni u pogledu scenarija pa bih rekao da THE VOICES unekoliko podseća na njega i po manama.
THE VOICES je film koji pokušava puno dobrih stvari ali na kraju, pre svega krivicom scenarija, malo koju postiže.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment