VREME LEOPARDA

Konačno sam pogledao VREME LEOPARDA Zdravka Velimirovića.Posle specijalne operacije nabavke filma koja nije bila nimalo jednostavna, drago mi je što ovaj film ne samo da je onoliki kuriozitet koliki sam mislio da će biti već srećom NIJE ISKLJUČIVO kuriozitet.

Naime, Velimirović je snimio prilično solidan film, naročito ako imamo u vidu da je radio sa glumcima naturščicima u kinematografiji koja je bila u povoju a ni do danas nije znatno napredovala. Film je nastao po ideji Liciana Azeveda, doajena afričkog i osnivača mozambičkog filma a scenario su uz Luisa Patriquima radili Zdravko Velimirović i Brana Šćepanović. Umešanost Zdravka i Brane Šćepe neumitno navodi na pun “Crnci i Crnogorci”, ali ovaj film je vrlo autentičan i opusu obijice autora treba da zauzme značajno mesto.

Prvi element po kome je ovaj film autentičan je svakako Mozambik. Film je sniman na mozambičkim lokacijama sa mozambičkim naturščicima i crne i bele puti. Ideja da Zdravko izveze svoj know how u narodnooslobodilačkom filmu. U krajnjoj liniji, Zdravko je ovde imao jedan tipičan zadatak, sličan Gillu Pontecorvu u IL BATTAGLIA DEL ALGERI. Naravno, ne pokušavam da poredim Zdravkov domet sa Pontecorvovim remek-delom iz 1964. godine ali mogu reći da se u VREMENU LEOPARDA nimalo nije obrukao. Ako imamo u vidu glumce naturščike i ogromnu količinu sadržaja i u pripovedačkom i u ideološkom smislu koja se morala sliti u ovaj film, rekao bih da su Zdravko i ekipa uradili solidan posao.

Dijalozi u kojima borci elaboriraju svoje motive, stavove i namere, prema sebi i drugima, razdvajaju belaca od kolonizatora; i s druge strane same kolonizatore koji se dele na rođene Portugalce i starosedeoce; nisu onoliko neprijatni koliko su mogli biti niti patetični kao u brojnim partizanskim filmovima sličnog profila. Naravno, ima tu sporadičnih iskliznuća ali ništa previše sporno.

Isto važi i za emocije koje se moraju stvoriti prema borcima za slobodu odnosno prema kolonizatorima. Portugalci jesu prikazani kao sistemski rasisti koji ne haju mnogo za civilne žrtve prilikom gušenja pobune ali ipak nisu prikazani kao nacisti, između ostalog zato što film u sebi nosi internacionalističku antikolonijalnu notu i nije koncipiran kao mozambički nacionalistički film sa rasnom predrasudom.

Temeljna postavka da se kao vođe u sukobu nađu dva druga iz detinjstva funkcioniše mnogo bolje nego što sam očekivao, između ostalog i zato što je vođena sa dosta takta.

Drugi element po kom se ovaj film iz 1985. izdvaja jeste to što je reč o ratnom filmu smeštenom u 1971. godinu (oslobodilački rat je trajao od 1964. do 1974. godine) dakle reč je o relativno savremenoj temi. U jugoslovenskom filmu, sve do raspada države i sukoba koji su tada nastupili, praktično nije bilo filmova o većim oružanim sukobima smeštenim u savremeni ambijent. 

Scene borbe su realizovane vrlo dobro i sigurno. Velimirović je doduše bio umešan u neke od zanimljivijih partizanskih filmova, kao pro je recimo sovjetska koprodukcija PROVERENO-MIN NJET ali njegova inscenacija podjednako funkcioniše i sa kalašnjikovima u rukama pobunenika. Rekonstrukcija sukoba je prilično verna, a film je imao nesebičnu podršku mozambičkog ministarstva odbrane i to je dobro iskorišćeno na ekranu.

Neki savremeni teoretičari smatraju da je Velimirovićev film mnogo bliži kolonijalnom filmu nego umetničkim formama koje su nastajale uporedo sa ovom borbom koju karakeriše velika količina snimljenog materijala i uključivanje filmskih autora. To je tačno u izvesnom pogledu, Velimirović ima zapadnu fascinaciju egzotikom i društvenim ustrojstvom koje je zatekao u Mozambiku, a kao autor je sklon konvencionalnijem narativnom izrazu.

Međutim, kodovi kojima se Velimirović služi čine da VREME LEOPARDA bude komunikativan film koji se može bez velike kompromitacije i vrlo jasno preneti osnovne parametre mozambičke borbe za slobodu stranom gledaocu. U tom smislu, sasvim je sigurno da pojedini autori koji su snimali filmove o događajima u Mozambiku imaju jaču galerijsku vrednost ali Velimirović je odličan za rad na terenu i dan-danas se bez stida može prikazati njegov film na bilo kojoj televiziji.

Ono što je naročito zanimjivo jeste da trideset godina kasnije, prostor bivše Jugoslavije stoji kao manja ili veća kolonija, a 1985. smo pravili filmove sa osećajem superiornosti, kao da nam se ovo što danas proživljavamo nikada neće desiti, i kao da smo sada mi pozvani da druge učimo slobodi. Četiri godine posle ovog filma srušio se i mozambički revolucionarni projekat, a otprilike u isto vreme i naš.

Zato je možda sećanje na ovaj film i važnije nama nego njima. 

* * * / * * * *