SUSAN SLEPT HERE

Pogledao sam SUSAN SLEPT HERE Franka Tashlina. Alex Gottlieb je sam adaptirao svoj komad sa saradnicima, a Tashlin je svemu doprineo svojim rediteljskim pečatima. Iako Dick Powell nije na onom nivou kakav bi umeo da donese neki star iz podela Billyja Wildera, Tashlin to nadoknađuje svojim osobenim pristupom filmskom humoru. Otud Dick Powell uspeva da postigne sasvim solidan efekat i sa Debbie Reynolds iznese priču ove vrlo atipične romantične komedije.

Film govori o holivudskom scenaristi koji je izgradio karijeru pišući komedije, i posle osvajanja oskara želi da se dokaže pišući “ozbiljne” priče. Međutim, to mu ne ide, gubi posao u studiju, tone. Pojavljuju se policajci koji su mu služili kao stručni konsultanti na jednom filmu i dovode maloletnu delinkvetkinju da je upozna kako bi ga inspirisala za film. Kako bi sprečio da delinkventkinja ode u zatvor, scenarista odlučuje da se formalno oženi sa njom, a onda se ispostavlja kako je greškom možda oženio pravu devojku.

Uprkos tome što film pokušava da bude nestašno duhovit, a opet i vrlo čedan, ceo ovaj bizarni meet cute na kraju rezultira pričom u kojoj se scenarista zbilja oženi sa devojkom i u tom pogledu odstupa od moralnih kodeksa holivudske romantične komedije čak i u njenim najciničnijim inkarnacijama kao što je recimo bio CACTUS FLOWER.

Bez namere da zvučim moralizatorski, taj aspekt filma je prilično “uznemirujući” čak i za današnje standarde, iz koje god vizure da ga čitamo. Iako se brak u ovom filmu konzumira kada devojka postane punoletna, dakle u tom pogledu SUSAN SLEPT HERE formalno nije problematičan, odnos između duplo mlađe devojke i starog momka deluje ili prilično liberalno ili kao reafirmacija krajnje konzervativnosti.

Tashlina je verovatno vrlo zabavljala ovako “radikalna” postavka, i on uspeva da kroz neprestanu dvosmislenost, nestašni humor i zapravo vrlo čedan odnos između glavnih junaka, izgradi ubedljiv “cilj” za junake, i ishod za koji će publika navijati, iako ruku na srce, do samog kraja nisam mogao verovati da će se to ZAISTA ostvariti.

Gottlieb je pokušao maksimalno da razigra svoj komad koji je prevashodno vezan za lokaciju scenaristinog stana, ali uprkos tome što su pozorišni koreni ove priče evidentni, Tashlin pravi punokrvni film od svega. Jedna Tashlinova signature scena je zanimljiva “scena sna” bez reči, sa plesnom koreografijom i muzikom koja potpuno odstupa od wilderovskog štimunga okosnice filma.

Iako Tashlinovih detalja ima u nizu drugih scena, upravo ovaj eksces bez reči i samo oslonjen na koreografiju predstavlja ne samo njegov pečat nego možda i jedno od tipičnih obeležja kojima je zadužio Holivud, ta iskakanje iz pripovedačke konvencije sa snažnim često teatralnim izražajnim sredstvima.

U tom duhu je postavljen i narator koji nas uvodi u priču - statueta “oskara” koja stoji u scenaristinom stanu. Četiri godine posle SUNSET BLVD. Tashlin se poigrava sličnim rešenjem u priči o scenaristi, suptilno ga parodirajući.

To rešenje nije jedina spona Wildera i Tashlina, čiji su se “materijali” u pojedinim slučajevima jako podudarali ali su im se pristupi režiji bitno razlikovali. 

* * * 1/2 / * * * *