KINGSMAN: THE SECRET SERVICE

KINGSMAN: THE SECRET SERVICE Marka Millara je jedan od najslabijih stripova koje sam čitao u poslednje vreme, i spada u red Millarovih pokušaja koji su očigledno više bili usmereni prema nuđenju ideje za ekranizaciju nego prema nekoj ozbiljnoj sudbini u grafičkoj formi, uprkos angažmanu Tarona Egertona. Neki od elemenata koji su mi smetali u stripu, ponovili su se i u filmu ali su bili upadljivo “utišani”.

Naime, ta ideja da će mladi chav delinkvent ući iz svoje “geto” realnosti u britansku tajnu službu bondovskog profila je ne samo bila upadljivo slična KICK ASSu, gde smo imali “ljude koji su se ubedili da su superheroji” a ovde imamo momka “koji bira da postane Bond”, i delovala je jako mehanički već je i sam svet chav delinkvenata jako potrošen na filmu i u serijama i nije mi bilo preterano atraktivno da gledam spoj jedne bajate priče sa drugom koja je evergrin ali ima potencijal da bude bajata.

Matthew Vaughn i Jane Goldman su u svojoj adaptaciji mudro stavili akcenat na Bonda, svodeći chav element na minimum i što je još važnija gurajući ga u dickensovsku klasnu podelu, a ne u razradu ozbiljnog socijalnog problema sa kojim se suočava Velika Britanija i koji su uostalom na sličan način vrlo uspešno već obradili u filmu HARRY BROWN. Doduše, tamo su se susreli Harry Palmer i mladi delinkventi, ne toliko James Bond, ali je taj realistički element opet bio prožet filmofilskom dimenzijom.

Padanje Bonda u ruke Sama Mendesa, velikog protivnika bioskopske zabave otvorilo je mogućnost drugim autorima da se prilično slobodno poigravaju formulom klasičnog Bonda. U slučaju KINGSMANa, to poigravanje je neprikriveno i jasno, čak je u nekoliko situacija i objašnjeno kroz dijalog. Ono što je paradoks je da mladi junak iz drugog socijalnog staleža, zapravo u pogledu naracije nema apsolutno nikakvu funkciju izuzev da olakša objašnjavanje origin storyja agencije Kingsman. Međutim, taj origin story se mogao objasniti i kroz nekog mladog junaka iz bilo koje druge klase. Međutim, ako već nije bilo potrebe za tim junakom kao narativnom kopčom sa savremenom publikom i savremenim filmom jer nažalost savremena publika i film nisu stvorili neke svoje “zatvoene kodove” i Bond ih lako probija, onda je potreba proisticala iz Vaughnove želje da kroz ovaj film prikaže klasnu podelu Velike Britanije i podvuče taj aspekt socijalne tenzije koji su nosili Bond filmovi.

Još je Slavoj Žižek pisao o tome da se fabrički pogoni u kojima neko radi mahom javljaju u filmovima o Bondu kada se tajni agent probije do gnezda negativca-megalomana i njegovog postrojenja za pokoravanje sveta. Sada je Vaughn napravio još angažovanii prikaz klasne tenzije, sa radničkom klasom i odgojenim aristokratama koji se bore protiv nouveau riche psihopate koji se obogatio u IT sektoru, i mnogo više pripada geek kulturi, i od chava koji “odrasta na ulici” i od aristokrate koji sebe vidi kao “nevidljivi stub društva”.

Vaughn stoga kritikuje klasnu podelu kako između aristokratije i plebsa, gde pak ne kritikuje aristkratski odgoj - štaviše fetišizuje ga, ali apeluje na “obnavljanje krvi” - ali ponajviše kritikuje podelu po bogatstvu.

Otud ideja da je negativac ne samo ITjevac koji se obogatio tokom bubblea, već neko ko je istovremeno geek, ali i neko ko paradoksalno veruje u stvari koje su nominalno dobre (on veruje u GAIA theory) možemo posmatrati i kao kritiku savremene popularne kulture koja uzdiže takve ličnosti, i plasira potencijalno opasne ideje u ovom “dobu površnosti”.

Koliko god da je Vaughnov film anarhičan u pogledu odnosa bogatih i siromašnih, kao i u odnosu prema “dobrom ukusu” kakav bi se očekivao u mejsntrim bioskopskom projektu - na kraju cele priče on zastupa konzervativne kvintesencijalne britanske tradicionalističke vrednosti, nasuprot globalizovanog američkog uticaja.

U mnogim aspektima, Vaughn pravi opoziciju između britanskog i američkog svetonazora, a u Ameriku smešta i verovatno najdementniji antoloijski akcioni-splatter set-piece.

U pogledu pristupa akciji, Vaughn svemu prilazi vrlo britanski, vrlo fetišistički i KINGSMAN funkcioniše kao britanski auto, prilagođen velikoj deci. U akciji ima dosta detalja vezanih za ambijente, lokacije maksimalno igraju ulogu i to bez potrebe za efikasnošću koja je svojstvena američkim rediteljima. Vaughn uživa u digresijama, u malim zahvatima, i u akcionom pogledu film napreduje kako odmiče.

U tom smislu, daleko je vitalniji od prvog KICK ASSa i mnogo bliži raspojasanosti drugog, koji je meni jako prijao, s tim što su naravno uzori i budžeti ta dva filma bitno drugačiji.

Taron Egerton je na osnovu ovog filma već dobio priliku da se razmatra za niz novih projekata. U jednoj izrazito nepotističkoj oblasti kao što je film, u kojoj se uvek može postaviti pitanje “zašto on a ne neko drugi” - Egerton svakako odlično obavlja svoj zadatak ali ne mogu da kažem da je doneo nešto jedinstveno i nikada viđeno. Da, uspeh koji ga čeka neće biti nezaslužen, ali nije doneo ono što su nedavno pokazali Nicholas Hoult ili Andrew Garfield.

Samuel L. Jackson je kanalisan i drugačiji nego što bi se očekivalo, pre svega zato što igra junaka koji želi da bude kul tako što će to kupiti, ALI MU NE IDE. Colin Firth i Mark Strong su naravno već dobro pordmazane mašine kojima ova vrsta istovremene reprodukcije i parodije ide vrlo lako.

KINGSMAN sasvim sigurno ima potencijala da se pretvori u franšizu. Nadam se da će se asimetrična distribucija koju je Fox krenuo iz Britanije imati uspeha. Iskreno, voleo bih da se ponovo pođe putem KICK ASSa, odnosno da stvari preuzme drugi reditelj a da Vaughn nastavi da seeduje nove stvari.

Ovog puta dva nekadašnja poslovna partnera imaju slične filmove iste godine, u avgustu Guy Ritchie nastupa sa THE MAN FROM UNCLE. Za razliku od trejlera za KINGSMANa koji je delovao dosta tanko, trejler za UNCLE deluje briljantno. Nadam se da će krajnji rezultat biti u skladu sa trejlerom. U svakom slučaju, kada dođemo do SPECTRE nećemo biti razočarani ako Mendes izvesno opet ne pruži ono što očekujemo od Bonda. 

* * * 1/2 / * * * *