NIČIJE DETE

Pogledao sam NIČIJE DETE Vuka Ršumovića, izvanredan rediteljski debi iskusnog scenariste rane srednje generacije u kome je umnogome iskoristio svoje nedostatak rediteljske rutine kao prednost. U priči o dečaku kog su odgajili vukovi, da bi potom bio pronađen, doveden u sirotište, socijalizovan i na kraju u ratnom vihoru ponovo vraćen u šumu i ubijen, postoji sve što bi jedna takva filmska priča mogla da nosi. Ipak, ono što je Ršumovićeva prednost jeste upravo to što nema rediteljsku rutinu niti fascinaciju raznim filmskim figurama kojima bi školovani reditelji pribegli. Ršumovićev rediteljski koncept je ogoljen, jednostavan i efektan, sa likovima i pričom u prvom planu, i u estetskom i u bukvalnom pogledu. Kroz odsustvo raznih vidova estetizacije kojima bi “reditelji” pribegli (uporedimo recimo scenu otkrivanja dečačke ljubavi u poslu igračice u SLUMDOG MILLIONAIREu i u NIČIJEM DETETU), Ršumović postiže jednu drugu ravan estetizacije.

U jednostavno komponovanim, često frontalno igranim kadrovima, u većini slučajeva datim u odnosu na naslovnog junaka, Ršumović uspostavlja robusnu estetiku koju ne bih mogao nazvati minimalističkom jer ovo nije minimalistički film, ali jeste arhetipski, jer su ovde na delu neke vrlo bazične pripovedačke tehnike, kao što su na delu i neke vrlo bazične životne situacije, pa i bazične dramske postavke. Time Ršumović postiže efekat da je njegov film istovremeno i vrlo konkretan u pogledu svoje lokalizacije, nema nikakve dileme koje godine i na kom mestu se dešava, ali sve to istovremeno dobija i svojevrsnu vanvremensku dimenziju kroz estetsku jednostavnost koja čini film nepovezanim sa bilo kojom stilskom epohom.

Ršumovićev prilaz priči je vrlo umeren, bez puno pompe, i film zapravo uspeva da stvori nekoliko izuzetno komunikativnih likova unutar priče pa zašto ne reći i produkcionog miljea koji se ne može podičiti takvim ambicijama. Iskreno, kada bi mi neko prepričao o čemu govori NIČIJE DETE, i dodao da je film dobio nekoliko nagrada u Veneciji, ne bih očekivao film sa likovima za koje ću se zaista vezati.

A opet, Ršumović nije izdao ono što je savremena estetika realizma. Međutim, uspeo je da sačva toplinu likova sa kojima gledalac uspeva da napravi neposrednu komunikaciju, i u tom pogledu NIČIJE DETE jeste izvanredan pokušaj savremenog “festivalskog filma”, o čemu svedoči uspeh u Veneciji, ali istovremeno ima i pitkost starog jugoslovenskog filma.

Svakako da SPECIJALNO VASPITANJE Gorana Markovića i MALI VOJNICI Bahrudina Čengića prvi padaju na pamet. Teško je dovesti sebe u poziciju da se film poredi sa ovim klasicima, ali nemam strah da kažem kako NIČIJE DETE svakako jeste ako ne SPECIJALNO VASPITANJE a ono svakako MALI VOJNICI našeg vremena. Nije SPECIJALNO VASPITANJE pre svega zato što je fokus na glavnom junaku bez pokušaja da se zabeleži atmosfera grada i epohe u širem smislu, ali jedna scena izlaska u grad, u sebi sadrži dosta moćne nostalgije i nesputane emocije.

Dečak Denis Murić u glavnoj ulozi je fascinantan. Ova uloga je prepuna igre bez reči, sa zahtevnim fizičkim radnjama koje bi bile ozbiljan izazov i za najpripremljenijeg odraslog glumca i Denis je to uradio na način koji ostavlja bez daha. Pavle Čemerikić mu pruža dobru podršku u jednom unekoliko lakšem zadatku, a Ršumović vrlo vešto vodi “afirmisane” glumce kojima je okružio dečake kako ne bi nastupio disbalans između njih. Vuk Ršumović je reditelj sa velikom perspektivom. Ono što je njegova osnovna snaga jeste apsolutna posvećenost likovima i priči. Kako su nam reditelji postajali “filmski pismeniji” tako su nam filmovi postajali sve lošiji jer su se u rediteljskim figurama gubile suštinske stvari. Vuk Ršumović je redtelj koji je posvećen priči i ne treba da sebe ograničava žanrom i estetikom već upravo potragom za onim o čemu će mu sledeći filmovi govoriti.

* * * / * * * *