ROSEWATER

Pogledao sam ROSEWATER Jona Stewarta, rediteljski debi ovog poznatog televizijskog autora u kome se bavi svojom tradiconalnom temom - slobodom medija i sukobom ljubitelja istine sa glupim vlastodršcima. Nažalost, stewart razočarava na nekoliko nivoa. Pre svega, ROSEWATER je konfuzan film u pogledu izraza, nije do kraja jasno šta je stewart želeo da postigne - ono što se desilo njegovom junaku svakako nije ravan MIDNIGHT EXPRESSa, poneke okolnosti jesu apsurdne ali ih je nagazio do kraja kao komediju, i sve se na kraju svelo na jednu filmsku razglednicu prilično minornog slučaja pritiska na medije.

Od Stewarta nisam očekivao mnogo u pogledu rediteljskog postupka, i on me nažalost nije demantovao, sve je snimljeno više informativno sa nekim tobožnjim elementima nadgradnje koji nažalost više pokazuju početničke zablude nego istinski filmadžijski dar.

Izbor Irana kao zemlje koja vrši represiju nad medijima je naravno očekivano bedan, ako imamo u vidu da im svakako nije falio Stewart da ih dodatno kleveće. Međutim, ono što desio Maziaru Bahariju, koliko god bilo neprijatno, svakako spada u red manjih neprijatnosti među onim koje su zadesile novinare. U određenom smislu, svako ko očekuje da vidi Iran kao pakao na zemlji to neće dobiti u ovom filmu. U izvesnom smislu, ROSEWATER čak prikazuje Iran kao zemlju sa blago disfunckionalnom demokratijom, što deluje dosta pitomo ako imamo jaku retoriku o ajatolisma, svetosti države, sistema. Koliko god Stewart želeo da prikaže iransku vlast kao monstruoznu, upravo kroz akcentovanje te retorike, njihovo ponašanje nije ništa gore od neke pitomije latinoameričke hunte. 

Naravno, ne treba ni naglašavati da Stewart nije ni na koji način pokušao da sagleda širu sliku i na bilo koji način “objasni” iranski revolucionarni režim, i u tom smislu radi znatno manje nego Ben Affleck u filmu ARGO.

* 1/2 / * * * *