OTADŽBINA

Pogledao sam OTADŽBINU Olega Novkovića i moram priznati da je ovo jedno od strašnijih gledalačkih iskustava. Nije ni čudo da ovaj film nije uspeo da ispuni ambicije svoga autora i ode na neki jak festival jer ova vrsta raspada naprosto ne može da prođe ni po jednom kriterijumu.

Ovo je prvi film u kome Novković odustaje od bilo kakve estetizacije, i fotografija Miladina Čolakovića je istovremeno kruta, konvencionalna i jako nerazvijena u pogledu upotrebe objektiva i osvetljenja. Zato OTADŽBINA povremeno liči na neka od opskurnijih ostvarenja iz rane digitalne faze našeg filma kada optika još uvek nije bila na nivou, s tim što je tada Oleg snimao filmove koji bolje izgledaju od ovoga.

Možda je Novković pomislio da njegovi filmovi inače “izgledaju previše dobro” i da ga to odvaja od serbsploitation uspeha, pa je vse namerno zapustio, ali ovoga puta film praktično nema priču. Glumci praktično nemaju šta da igraju, to su sve neki stock karakteri, tragične figure opšte prakse, a Novković forsira prenaglašenu glumu koja sve ovo dovodi do granice parodije. Međutim, ovo ipak ne prerasta u kemp, već u jednu mučnu parodiju u kojoj je autor očigledno preterao sa izražajnim sredstvima ali rezultat nije zabavan.

Nažalost, OTADŽBINA vrlo često odlazi preko granice dobrog ukusa, ali nikada ne odlazi u takav eksces kao NORMALNI LJUDI. Isto tako, čini mi se da će čak i Novkoviću naklonjena kritika teško spinovati priču da ovo nije potpuni fijasko jer ovog puta nema festivala iza kog se mogu zakloniti.

Tema izbeglica sa Kosova je zloupotrebljena a unutar filma zapravo nije razrađena, i na uokviruje priču na početku i na kraju. Uvodna sekvenca na Kosovu će probditi određene kontroverze iako je zapravo pilitički korektna, ali ne bi bilo dobro da ovaj film bude udostojen nekakvog političkog osporavanja jer čak ni to ne zaslužuje.