Pogledao sam OPEN WINDOWS Nacha Vigalonda. U ovom filmu postoje dva elementa koja volim do tačke da sam krajnje nepouzdan - to su Nacho Vigalondo i Sasha Grey i mnogo toga što ne volim, kao što je ceo taj ostinski fanovski seting koji je ranije bio cool ali je sada postao punokrvni odgovor na uravnilovku evropskih festivala.
OPEN WINDOWS je film koji je istovremeno arty u pristupu i mainstream po ugođaju koji želi da postigne i mislim da u oba segmenta uspeva u dovoljnoj meri. Naime, arty pristup je dovoljno intrigantan za ljubitelje žanra ali nije radikalan a ugođaj je dovoljan za casual publiku ali ne i za fanove. Dakle, fanovi će biti zaintrigirani a "obična" publika ispunjena.
OPEN WINDOWS je nastavak Nachove poetike toh "perifernog pogleda" na SF i horor miteme. Vigalondo je majstor za pronalaženje off-ugla i pričanje žanrovske priče iz njega i ovde je taj off-ugao dat u formi "filma u jednom kadru". S tim što taj kadar pokazuje ekran laptopa na kome se smenjuju found footage snimci. Vigalondo po mnogo čemu radi kao De Palma novog doba, uzzima hitchcockovske premise - u ovom slučaju REAR WINDOW i THE ROPE i radi ih na nov način, s tim što je De Palma koristio kulturalne i estetske specifičnosti svoje epohe sa akcentom na film a Vigalondo stavlja akcenart na tehnologiju pa i onda kada je ona kanalisana kroz filmski uticaj preko found footagea. Recimo, found footage je kulturalni i tehnološki uticaj novog doba na film - ta opšta opsesija da se sve beleži plus opšta dostupnost kamera i mogućnost plasiranja snimaka, dobila je svoju filmsku manifestaciju.
Izvori found footagea kojima se Vigalondo služi nude depalmijansku raskoš a tako na kraju biva vođena i priča - ako bih poredio - ovo je Vigalondov RAISING CAIN.
Ono što Vigalondo nikada ne postiže jeste taj organski suspense koji nudi De Palma u svojim "striptizima smrti" ali događaji su dovoljno dinamični i intrigantni da drže pažnju.
Iako Vigalondo ne mari mnogo za opštu logiku celine, ipak je prilično racionalan u tome kako postavlja stvari na nivou set-piecea i otud delimično proističe hladnoća koju OPEN WINDOWS na kraju postiže kod ljubitelja žanra. Naprosto, De Palma je uvek bio iracionalan i na mikro-noviu i na nivou celine.
Ono što je važno jeste da Vigalondo u svom trećem celovečernjem filmu, i prvom na engleskom jeziku, nije reciklirao stare ideje a sačuvao je svoju poetiku, da je namignuo fanovskoj sceni koja da je podržavala a da joj nije podišao i da je napravio jedan eksperiment koji je mnogo uspeliji nego što izgleda.
Ako bih u jednoj rečenici morao da sumiram ono gde se krije problem to je odluka da se čistom "rediteljskom filmu" u pojedinim momentima previše prilazilo "scenaristički".
* * * / * * * *
OPEN WINDOWS je film koji je istovremeno arty u pristupu i mainstream po ugođaju koji želi da postigne i mislim da u oba segmenta uspeva u dovoljnoj meri. Naime, arty pristup je dovoljno intrigantan za ljubitelje žanra ali nije radikalan a ugođaj je dovoljan za casual publiku ali ne i za fanove. Dakle, fanovi će biti zaintrigirani a "obična" publika ispunjena.
OPEN WINDOWS je nastavak Nachove poetike toh "perifernog pogleda" na SF i horor miteme. Vigalondo je majstor za pronalaženje off-ugla i pričanje žanrovske priče iz njega i ovde je taj off-ugao dat u formi "filma u jednom kadru". S tim što taj kadar pokazuje ekran laptopa na kome se smenjuju found footage snimci. Vigalondo po mnogo čemu radi kao De Palma novog doba, uzzima hitchcockovske premise - u ovom slučaju REAR WINDOW i THE ROPE i radi ih na nov način, s tim što je De Palma koristio kulturalne i estetske specifičnosti svoje epohe sa akcentom na film a Vigalondo stavlja akcenart na tehnologiju pa i onda kada je ona kanalisana kroz filmski uticaj preko found footagea. Recimo, found footage je kulturalni i tehnološki uticaj novog doba na film - ta opšta opsesija da se sve beleži plus opšta dostupnost kamera i mogućnost plasiranja snimaka, dobila je svoju filmsku manifestaciju.
Izvori found footagea kojima se Vigalondo služi nude depalmijansku raskoš a tako na kraju biva vođena i priča - ako bih poredio - ovo je Vigalondov RAISING CAIN.
Ono što Vigalondo nikada ne postiže jeste taj organski suspense koji nudi De Palma u svojim "striptizima smrti" ali događaji su dovoljno dinamični i intrigantni da drže pažnju.
Iako Vigalondo ne mari mnogo za opštu logiku celine, ipak je prilično racionalan u tome kako postavlja stvari na nivou set-piecea i otud delimično proističe hladnoća koju OPEN WINDOWS na kraju postiže kod ljubitelja žanra. Naprosto, De Palma je uvek bio iracionalan i na mikro-noviu i na nivou celine.
Ono što je važno jeste da Vigalondo u svom trećem celovečernjem filmu, i prvom na engleskom jeziku, nije reciklirao stare ideje a sačuvao je svoju poetiku, da je namignuo fanovskoj sceni koja da je podržavala a da joj nije podišao i da je napravio jedan eksperiment koji je mnogo uspeliji nego što izgleda.
Ako bih u jednoj rečenici morao da sumiram ono gde se krije problem to je odluka da se čistom "rediteljskom filmu" u pojedinim momentima previše prilazilo "scenaristički".
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment