LAT DEN RATTE KOMMA IN Tomasa Alfredsona je švedski film o vampirima. Dakle to je istovremeno i švedski film i film o vampririma.
U tome da je reč o švedskom filmu kriju se određeni stereotipi, i ovaj naslov se ne usteže od toga da nam te predrasude ostvari. Ovo nije švedski film u maniru Bo Arne Vibeniusa. Ovo je švedski film na tragu Bergmana. I to zaslužuje svako poštovanje. Naime, umesto aproprijacije žanrovske matrice i transformacije svog izraza u epigonskom maniru, Alfredson je snimio film koji je kvintesencijalno u duhu art house kinematografije njegove zemlje obogativši ga mitologijom vampira.
Šta rade švedski vampiri? Švedski vampiri se smaraju. Švedski vampiri dele sudbinu ostatka napaćenog švedskog naroda s tim što je njima kao i svakoj manjini još teže jer pored toga što se smaraju moraju da nabavljaju krv i ne izlaze na dnevno svetlo. Ovaj film spada u onu grupu ostvarenja čija je poruka da to što pripadaš nekoj ekskluzivnoj, glamuroznoj grupi ne znači da nemaš probleme kao i najobičniji građani.
Isto tako ovo je film povezanosti dve grupe koje svi odbacuju, to su starci i deca, s tim što je ovde starica u stvari u telu deteta od dvanaest godina i bonduje se sa dečakom istih godina. Ovaj bond je vrlo istinit i psihološki je utemeljen. Za razliku od našeg filma AGI I EMA, koji ima nešto od te skandinavske sporosti u sebi te ga ovaj naslov i evocira, ovaj ipak ima razvijenu priču u izvesnom smislu i tom bondu daje hardver u solidnoj priči. Paradigmatično je da u TWILIGHTu imamo starca u telu mladića koji ostvaruje vezu sa seksualno zrelom devojkom, i da je ta veza psihološki paradigmatična na jedan drugi način. Tu se paralele između ovih filmova ne završavaju, barem na nivou priče.
E sad, nažalost, da je film ostao dosledan u tom konceptu švedskog art housea i vampirizma ne bi bilo problema. Međutim, on nije dosledan u tome. Kad se reditelj žalio da ne treba da se radi američki rimejk, on je prenebregao da nam kaže kako je on sam posadio klice najtrošenijih tradicija američkog filma u svoj film. Recimo, ceo subplot sa bullyjima koji muče malo dugokoso Šveđanče, kao da je preslikan iz nekog B-koncepta. I u takvim detaljima, ovaj film izmiče svojoj švedskoj autentičnosti.
Ne kažem ja da u Švedskoj nema maltretiranja slabijih. Sigurno je da ima. Međutim, taj subplot je preočigledno sličan već potrošenim uzorima i preočigledno služi kako bi nam objasnio character arc glavnog junaka. Smatram da je autor morao da osmisli neki zanimljiviji proces kroz koji će se iskazati promena glavnog junaka u odnosu sa vršnjakinjom vampiricom.
Isto tako, da se ne lažemo emocija koju autor cilja između dvoje dece, nezavisno da li radi posao ili ne je besramno manipulativna. Čovek treba da stvarno ima kameno srce kako bi joj odoleo. Međutim, ta emocija nije zarađena autorovom veštinom već samom bestidnom postavkom, što u principu nikada ne bismo oprostili američkom filmu a ovom Švedu se toleriše.
Naravno, neću biti licemer, da sam malo skloniji art house filmu ovog tempa, tu emociju bih popio na keca, bez analize. Nemam da nameru da previše degradiram emociju koju proizvodi ovaj film. Samo želim da naglasim da je ona malo ready made, što ne umanjuje njen efekat.
Što se mene tiče, ja mislim da je sam film i na ovom nivou bez bullyja nudio sasvim dovoljno sadržaja koji bi mogli pokazati dečakovu transformaciju, naročito započeti pa potom zanemarne aspekt dečakove salonske fascinacije nasiljem nasuprot devojčicinoj potrebi da se okreće nasilju kako bi preživela. Čini se da je film prenatrpan motivima. Isto tako bolje bi funkcionisao da se manje bavio odraslim likovima komšija koji su devojčicine žrtve. Zanimljiv je recimo subplot sa ženom koju ujede, ali u suštini, nismo morali da ispratimo i njenu predistoriju pre ujeda. Od ujeda do smrti je sasvim dovoljna deonica koja se mogla inkorporirati u film.
Zatim, film je smešten u prošlost. Osim ukoliko u to vreme u Švedskoj nisu živela deca vampiri ne znam zašto je smešten u epohu, doba Brežnjevljeve vladavine. Ta epoha ni u jednom momentu ne zaigra kao značajan faktor u priči i deluje kao suvišna šminka bez ikakve znakovitosti. Moguće je naravno da u lokalnim švedskim okvirima ta epoha ima neku funkciju. Naravno, film je baziran na romanu, i verovatno je roman smešten tada, no film je po meni samo opterećen tom temporalnom dislokacijom zato što dizajn i detalji odvraćaju pažnju od priče. Dok sam gledao film mislio sam da se radi o epohi kako bi videli ostarele junake u današnje vreme ali to na kraju nismo dobili.
Moram priznati da meni kao nekome ko inače slabije vari švedski art house ovaj film uglavnom nije bio prijatan za gledanje, međutim siguran sam da će biti pravo uživanje onima koji to vole. U tom smislu, smatrajte se upozorenim da oni koji nisu ljubitelji švedskog art blefa nemaju šta da traže u ovom filmu. Pa ipak, verujem da bi svi trebalo da ga pogledaju, a ko mora i nek istrpi pošto u ovom filmu se nazire model ubedljive euroamerikane i solidne reinterpretacije vampirskog mitosa u okvirima serioznog filma bez ikakvih intervencija u kanonu.
Ripper sekvence su vrlo efektno urađene i mislim da u njima Alfredson odlično koristi kontrast između dešavanja u kadru i pristupa kadriranju koji forsira tako da mismatch radnje i tipa kadriranja čini ove scene energičnim i svežim. Što se mene tiče, ja volim dobru ripper sekvencu i ovaj film ih momački isporučuje u vrlo modernom maniru. Scena na bazenu je recimo nešto čega ni se južnokorejanski majstori ne bi postideli.
Ja u principu čak i kada neku tradiciju ne volim, imam sklonost da je poštujem. Ovaj film je pored toga što mi je bio teško snošljiv za gledanje, mogao da zasluži još veće poštovanje da je barem u tom svom švedskom blefu bio dosledan. Međutim, uvodeći bullyje, koncept susreta dva autsajdera, sve te jeftine sentimentalne elemente američkog filma (koji sami po sebi nisu loši ali u jednoj odlično koncipiranoj autohtonoj celini kao što je ova naprosto smetaju), a izbegavajući skupe sentimentalne trikove švedskog filma, ne mogu da kažem da ga poštujem u onoj meri u kojoj je koncept obećavao. No, ne mogu da kažem da ne zaslužuje quantum of respect.
Glumci su odlični. Deca su dobro odabrana i solidno su odigrala svoje uloge. Mislim da je bilo još potencijala da se igra na to da je devojčica starija od svog izgleda, i mislim da je to mogao biti adut filma. Isto tako, mislim da je bilo potencijala da se razradi odnos između devojčice i pratioca, da je možda on u stvari dečak koji je prethodno pošao sa njom, s tim što je on stario a ona nije i da je na kraju taj odnos nekako uveo. Uostalom, ja sam i ovaj odnos u ovakvom filmu čitao tako, da klinac ostaje kao provider za devojčicu koja će ostati večito takva a da se on u tako nepovoljnu pogodbu upušta jer je mali i naivan. Uostalom, devojčica se i upoznaje sa dečakom onda kada matori više ne uspeva da provajduje krv kada počne da pravi greške. Ipak, za takvu radikalnu postavku, devojčica bi morala biti malo veštiji igrač nego što je sada i mi bi to nekako morali da vidimo. No, u svakom slučaju, ovo sa objašnjavanjem prirode muško-ženskih odnosa je vrlo zanimljiva dimenzija filma
Nažalost, ovaj film nije mnogo više od TWILIGHTa za pretenciozniju publiku a svakako je mogao da bude. Manipulativnost koncepta u više navrata zamenjuje težak rad koji mora da se uloži kako bi se u manje manipultivnim okolnostima postigao efekat. No, ja mislim da svako ima pravo na svoj TWILIGHT. U razredu će deo dece voleti TWILIGHT a ona malo pretencioznija koja nose mantile dok svi nose perjane jakne će voleti ovaj švedski film. Ali, oba filma su u suštini manipulacija vampirskim mitosom radi jednog vanžanrovskog cilja. U prvom slučaju to je najbanalniji populizam, u drugom to je art blef koji je imao potencijal da bude zaista remek-delo. Meni je okej i jedno i drugo. U svakom slučaju je švedski film interesantniji jer se ovakvi filmovi pojavljuju mnogo ređe, i za razliku od TWILIGHTa koji je pop cinema karakterističan za Ameriku, Alfredsonov film je poučan nama van Amerike kako da spojimo lokalno sa ortodoksnim žanrovskim koncepcijama.
* * * / * * * *
U tome da je reč o švedskom filmu kriju se određeni stereotipi, i ovaj naslov se ne usteže od toga da nam te predrasude ostvari. Ovo nije švedski film u maniru Bo Arne Vibeniusa. Ovo je švedski film na tragu Bergmana. I to zaslužuje svako poštovanje. Naime, umesto aproprijacije žanrovske matrice i transformacije svog izraza u epigonskom maniru, Alfredson je snimio film koji je kvintesencijalno u duhu art house kinematografije njegove zemlje obogativši ga mitologijom vampira.
Šta rade švedski vampiri? Švedski vampiri se smaraju. Švedski vampiri dele sudbinu ostatka napaćenog švedskog naroda s tim što je njima kao i svakoj manjini još teže jer pored toga što se smaraju moraju da nabavljaju krv i ne izlaze na dnevno svetlo. Ovaj film spada u onu grupu ostvarenja čija je poruka da to što pripadaš nekoj ekskluzivnoj, glamuroznoj grupi ne znači da nemaš probleme kao i najobičniji građani.
Isto tako ovo je film povezanosti dve grupe koje svi odbacuju, to su starci i deca, s tim što je ovde starica u stvari u telu deteta od dvanaest godina i bonduje se sa dečakom istih godina. Ovaj bond je vrlo istinit i psihološki je utemeljen. Za razliku od našeg filma AGI I EMA, koji ima nešto od te skandinavske sporosti u sebi te ga ovaj naslov i evocira, ovaj ipak ima razvijenu priču u izvesnom smislu i tom bondu daje hardver u solidnoj priči. Paradigmatično je da u TWILIGHTu imamo starca u telu mladića koji ostvaruje vezu sa seksualno zrelom devojkom, i da je ta veza psihološki paradigmatična na jedan drugi način. Tu se paralele između ovih filmova ne završavaju, barem na nivou priče.
E sad, nažalost, da je film ostao dosledan u tom konceptu švedskog art housea i vampirizma ne bi bilo problema. Međutim, on nije dosledan u tome. Kad se reditelj žalio da ne treba da se radi američki rimejk, on je prenebregao da nam kaže kako je on sam posadio klice najtrošenijih tradicija američkog filma u svoj film. Recimo, ceo subplot sa bullyjima koji muče malo dugokoso Šveđanče, kao da je preslikan iz nekog B-koncepta. I u takvim detaljima, ovaj film izmiče svojoj švedskoj autentičnosti.
Ne kažem ja da u Švedskoj nema maltretiranja slabijih. Sigurno je da ima. Međutim, taj subplot je preočigledno sličan već potrošenim uzorima i preočigledno služi kako bi nam objasnio character arc glavnog junaka. Smatram da je autor morao da osmisli neki zanimljiviji proces kroz koji će se iskazati promena glavnog junaka u odnosu sa vršnjakinjom vampiricom.
Isto tako, da se ne lažemo emocija koju autor cilja između dvoje dece, nezavisno da li radi posao ili ne je besramno manipulativna. Čovek treba da stvarno ima kameno srce kako bi joj odoleo. Međutim, ta emocija nije zarađena autorovom veštinom već samom bestidnom postavkom, što u principu nikada ne bismo oprostili američkom filmu a ovom Švedu se toleriše.
Naravno, neću biti licemer, da sam malo skloniji art house filmu ovog tempa, tu emociju bih popio na keca, bez analize. Nemam da nameru da previše degradiram emociju koju proizvodi ovaj film. Samo želim da naglasim da je ona malo ready made, što ne umanjuje njen efekat.
Što se mene tiče, ja mislim da je sam film i na ovom nivou bez bullyja nudio sasvim dovoljno sadržaja koji bi mogli pokazati dečakovu transformaciju, naročito započeti pa potom zanemarne aspekt dečakove salonske fascinacije nasiljem nasuprot devojčicinoj potrebi da se okreće nasilju kako bi preživela. Čini se da je film prenatrpan motivima. Isto tako bolje bi funkcionisao da se manje bavio odraslim likovima komšija koji su devojčicine žrtve. Zanimljiv je recimo subplot sa ženom koju ujede, ali u suštini, nismo morali da ispratimo i njenu predistoriju pre ujeda. Od ujeda do smrti je sasvim dovoljna deonica koja se mogla inkorporirati u film.
Zatim, film je smešten u prošlost. Osim ukoliko u to vreme u Švedskoj nisu živela deca vampiri ne znam zašto je smešten u epohu, doba Brežnjevljeve vladavine. Ta epoha ni u jednom momentu ne zaigra kao značajan faktor u priči i deluje kao suvišna šminka bez ikakve znakovitosti. Moguće je naravno da u lokalnim švedskim okvirima ta epoha ima neku funkciju. Naravno, film je baziran na romanu, i verovatno je roman smešten tada, no film je po meni samo opterećen tom temporalnom dislokacijom zato što dizajn i detalji odvraćaju pažnju od priče. Dok sam gledao film mislio sam da se radi o epohi kako bi videli ostarele junake u današnje vreme ali to na kraju nismo dobili.
Moram priznati da meni kao nekome ko inače slabije vari švedski art house ovaj film uglavnom nije bio prijatan za gledanje, međutim siguran sam da će biti pravo uživanje onima koji to vole. U tom smislu, smatrajte se upozorenim da oni koji nisu ljubitelji švedskog art blefa nemaju šta da traže u ovom filmu. Pa ipak, verujem da bi svi trebalo da ga pogledaju, a ko mora i nek istrpi pošto u ovom filmu se nazire model ubedljive euroamerikane i solidne reinterpretacije vampirskog mitosa u okvirima serioznog filma bez ikakvih intervencija u kanonu.
Ripper sekvence su vrlo efektno urađene i mislim da u njima Alfredson odlično koristi kontrast između dešavanja u kadru i pristupa kadriranju koji forsira tako da mismatch radnje i tipa kadriranja čini ove scene energičnim i svežim. Što se mene tiče, ja volim dobru ripper sekvencu i ovaj film ih momački isporučuje u vrlo modernom maniru. Scena na bazenu je recimo nešto čega ni se južnokorejanski majstori ne bi postideli.
Ja u principu čak i kada neku tradiciju ne volim, imam sklonost da je poštujem. Ovaj film je pored toga što mi je bio teško snošljiv za gledanje, mogao da zasluži još veće poštovanje da je barem u tom svom švedskom blefu bio dosledan. Međutim, uvodeći bullyje, koncept susreta dva autsajdera, sve te jeftine sentimentalne elemente američkog filma (koji sami po sebi nisu loši ali u jednoj odlično koncipiranoj autohtonoj celini kao što je ova naprosto smetaju), a izbegavajući skupe sentimentalne trikove švedskog filma, ne mogu da kažem da ga poštujem u onoj meri u kojoj je koncept obećavao. No, ne mogu da kažem da ne zaslužuje quantum of respect.
Glumci su odlični. Deca su dobro odabrana i solidno su odigrala svoje uloge. Mislim da je bilo još potencijala da se igra na to da je devojčica starija od svog izgleda, i mislim da je to mogao biti adut filma. Isto tako, mislim da je bilo potencijala da se razradi odnos između devojčice i pratioca, da je možda on u stvari dečak koji je prethodno pošao sa njom, s tim što je on stario a ona nije i da je na kraju taj odnos nekako uveo. Uostalom, ja sam i ovaj odnos u ovakvom filmu čitao tako, da klinac ostaje kao provider za devojčicu koja će ostati večito takva a da se on u tako nepovoljnu pogodbu upušta jer je mali i naivan. Uostalom, devojčica se i upoznaje sa dečakom onda kada matori više ne uspeva da provajduje krv kada počne da pravi greške. Ipak, za takvu radikalnu postavku, devojčica bi morala biti malo veštiji igrač nego što je sada i mi bi to nekako morali da vidimo. No, u svakom slučaju, ovo sa objašnjavanjem prirode muško-ženskih odnosa je vrlo zanimljiva dimenzija filma
Nažalost, ovaj film nije mnogo više od TWILIGHTa za pretenciozniju publiku a svakako je mogao da bude. Manipulativnost koncepta u više navrata zamenjuje težak rad koji mora da se uloži kako bi se u manje manipultivnim okolnostima postigao efekat. No, ja mislim da svako ima pravo na svoj TWILIGHT. U razredu će deo dece voleti TWILIGHT a ona malo pretencioznija koja nose mantile dok svi nose perjane jakne će voleti ovaj švedski film. Ali, oba filma su u suštini manipulacija vampirskim mitosom radi jednog vanžanrovskog cilja. U prvom slučaju to je najbanalniji populizam, u drugom to je art blef koji je imao potencijal da bude zaista remek-delo. Meni je okej i jedno i drugo. U svakom slučaju je švedski film interesantniji jer se ovakvi filmovi pojavljuju mnogo ređe, i za razliku od TWILIGHTa koji je pop cinema karakterističan za Ameriku, Alfredsonov film je poučan nama van Amerike kako da spojimo lokalno sa ortodoksnim žanrovskim koncepcijama.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment