Reprizirali smo HAJDE DA SE VOLIMO Aleksandra Đorđevića, u kome je spotove radio Stanko Crnobrnja.
Reč je o jednom vrlo specifičnom i sasvim pristojno realizovanom star vehicleu za veliku pop zvezdu koji čak i u svetskim okvirima filmova pravljenih kao vehicle za pop zvezda zauzima značajno mesto. Ovi filmovi nisu poznati po nekom naročitom kvalitetu, i vrlo često su se svodili na to da se zvezda silom pojavljuje u nekakvoj ulozi koja joj odgovara. S druge strane, postoje i odlični primeri ovakvih filmova kao što su recimo oni sa Elvis Presleyem ili Frank Sinatrom u kojima se star vehicle često pretvarao u autohtoni bioskopski klasik.
HAJDE DA SE VOLIMO međutim ima potpuno drugačiji koncept. U njemu ne samo da Brena igra samu sebe već bi se moglo reći da je ovaj film pravljen kao pokušaj da se oko Brene izgradi kult ličnosti. Elementi onoga po čemu smatrali da je Brena larger-than-life sadržani su u ovom filmu, i on je svakako pomogao da se stvori takav utisak.
Ljubav koju osećaju svi junaci ovog filma prema Breni je bezgranična i bezuslovna. Breni u ovom filmu ne mogu da odole čak ni negativci koji žele da je otmu. Brenini susreti sa narodom se jedino mogu porediti sa susretima Tita i Miloševića sa narodom u propagandnim prilozima. Brena ne samo da je fizički superiorna u odnosu na svoje otmičare, da ako treba može da svalada i pilotiranje sportskim avionom, već je sposobna da svojim magnetizmom pobedi i slot mašinu u hotelskoj kockarnici u Kosjeriću.
Takav kult ličnosti prema jednoj pop zvezdi potpuno bi bio nemoguć u nekoj drugoj kulturi osim u slučaju da ova nije imala velikog vođu koji je prethodno uspeo da uspostavi kult ličnosti kao prihvatljiv. Iako danas možda eventalno Bata Živojinović može da emituje takav kult ličnosti oko sebe, ali i on je bačen u blato zajedno sa Titom i Miloševićem sa kojima je bio blizak i u čijoj senci se izgrađivao, takvih zvezda više nema.
Ovaj film je upravo bio smišljen kako bi izgradio kult Brenine ličnosti. U njemu naravno postoji i jasan komični element same Brene koja je u pojedinim situacijama nezgrapna i sl. ali to doprinosi celokupnom homegrown utisku koje je ona gajila, a još više tom komičnom tretmanu sekusalnosti koji je omogućio da Brenini fanovi masovno budu deca.
Druga funkcija filma bila je da predstavi Brenine pesme široj publici putem bioskopa pošto u onom trenutku nije mogla da izvršava dovoljno veliku indoktrinaciju putem televizije koja je tek počinjala da se širi mimo dva kanala. U tome film ne samo da uspeva već pruža Breni i niz spotova spremnih za televizijsku eksploataciju kasnije a da film zaista funkcioniše kao celina.
Sama struktura priče je vodviljska i scenarista & producent Jovan Marković je realizuje rudimentarno ali pristojno, sasvim u skladu sa opštim potrebama filma. Aleksandar Đorđević iskusno hendluje zabunu & slapstick dok Crnobrnja realizuje solidno inkorporirane visokostilizovane videoklipove.
U kasnijim nastavcima nažalost, filmsko pripovedanje ustupa mesto prilično nekoherentnom showcasingu Rakinih zabavljača, iako s druge strane možda ima i veštije dramaturške momente, u fazi kada je pisao Lale Pavlović.
U svakom slučaju, HAJDE DA SE VOLIMO je pop stra vehicle koji u poređenju sa paramerima koji u tom podžanru važe stoji sasvim pristojno i reprezentje jedan trenutak u istoriji Jugoslavije koji je po mnogo čemu neponovljiv.
* * 1/2 / * * * *
Reč je o jednom vrlo specifičnom i sasvim pristojno realizovanom star vehicleu za veliku pop zvezdu koji čak i u svetskim okvirima filmova pravljenih kao vehicle za pop zvezda zauzima značajno mesto. Ovi filmovi nisu poznati po nekom naročitom kvalitetu, i vrlo često su se svodili na to da se zvezda silom pojavljuje u nekakvoj ulozi koja joj odgovara. S druge strane, postoje i odlični primeri ovakvih filmova kao što su recimo oni sa Elvis Presleyem ili Frank Sinatrom u kojima se star vehicle često pretvarao u autohtoni bioskopski klasik.
HAJDE DA SE VOLIMO međutim ima potpuno drugačiji koncept. U njemu ne samo da Brena igra samu sebe već bi se moglo reći da je ovaj film pravljen kao pokušaj da se oko Brene izgradi kult ličnosti. Elementi onoga po čemu smatrali da je Brena larger-than-life sadržani su u ovom filmu, i on je svakako pomogao da se stvori takav utisak.
Ljubav koju osećaju svi junaci ovog filma prema Breni je bezgranična i bezuslovna. Breni u ovom filmu ne mogu da odole čak ni negativci koji žele da je otmu. Brenini susreti sa narodom se jedino mogu porediti sa susretima Tita i Miloševića sa narodom u propagandnim prilozima. Brena ne samo da je fizički superiorna u odnosu na svoje otmičare, da ako treba može da svalada i pilotiranje sportskim avionom, već je sposobna da svojim magnetizmom pobedi i slot mašinu u hotelskoj kockarnici u Kosjeriću.
Takav kult ličnosti prema jednoj pop zvezdi potpuno bi bio nemoguć u nekoj drugoj kulturi osim u slučaju da ova nije imala velikog vođu koji je prethodno uspeo da uspostavi kult ličnosti kao prihvatljiv. Iako danas možda eventalno Bata Živojinović može da emituje takav kult ličnosti oko sebe, ali i on je bačen u blato zajedno sa Titom i Miloševićem sa kojima je bio blizak i u čijoj senci se izgrađivao, takvih zvezda više nema.
Ovaj film je upravo bio smišljen kako bi izgradio kult Brenine ličnosti. U njemu naravno postoji i jasan komični element same Brene koja je u pojedinim situacijama nezgrapna i sl. ali to doprinosi celokupnom homegrown utisku koje je ona gajila, a još više tom komičnom tretmanu sekusalnosti koji je omogućio da Brenini fanovi masovno budu deca.
Druga funkcija filma bila je da predstavi Brenine pesme široj publici putem bioskopa pošto u onom trenutku nije mogla da izvršava dovoljno veliku indoktrinaciju putem televizije koja je tek počinjala da se širi mimo dva kanala. U tome film ne samo da uspeva već pruža Breni i niz spotova spremnih za televizijsku eksploataciju kasnije a da film zaista funkcioniše kao celina.
Sama struktura priče je vodviljska i scenarista & producent Jovan Marković je realizuje rudimentarno ali pristojno, sasvim u skladu sa opštim potrebama filma. Aleksandar Đorđević iskusno hendluje zabunu & slapstick dok Crnobrnja realizuje solidno inkorporirane visokostilizovane videoklipove.
U kasnijim nastavcima nažalost, filmsko pripovedanje ustupa mesto prilično nekoherentnom showcasingu Rakinih zabavljača, iako s druge strane možda ima i veštije dramaturške momente, u fazi kada je pisao Lale Pavlović.
U svakom slučaju, HAJDE DA SE VOLIMO je pop stra vehicle koji u poređenju sa paramerima koji u tom podžanru važe stoji sasvim pristojno i reprezentje jedan trenutak u istoriji Jugoslavije koji je po mnogo čemu neponovljiv.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment