THE CROW

Rupert Sanders mi je delovao kao veoma perspektivan reditelj kad se pojavio i izvršio prelazak iz reklama na film. Međutim, posle SNOW WHITE koji je strogo držao studio, snimio je GHOST IN THE SHELL kom je dao autorski pečat i rezultat je bio zanimljiv ali film nije bio dobar, naprosto.

Onda je Rupert morao malo da smanji doživljaj i režija rimejka THE CROW, odnosno reboota, nove ekranizacije stripa ili ćega već, jeste njegov izlazak iz dog housea.

I Rupert ovde pokazuje da je naučio lekciju, da se ne pravi pametan ali da donese svoj ukus, svoju vizuelnu kulturu i dizajn, i to su ponajbolji delovi filmovi.

Bio sam die hard fan Brandona Leeja ali moram priznati CROW mi je istovremeno bio nekakav vrhunac njegove karijere u produkciono-autorskom smislu jer je Proyas to sve uradio na jedan nesvakidašnje pedantan i kreativan način, ali opet nikada mi to nije bio njegov najdraži film. Prosto, delovalo mi je da CROW nadrasta Brandona na način na koji danas franchise filmovi nadrastaju glumce a iskreno bilo mi je i odbojno što je na tom snimanju poginuo. Otud, prema prvom CROW imam vrlo racionalan odnos iako sam Brandona obožavao. Pa ipak, nikada mi na CROW neće srce ubrzati kao na SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO, recimo.

CROW je film je film koji je bacao svetlo daleko, ne samo zbog Brandonovog kulta, uspeha samog dela, soundtracka koji je imao takođe veliki status već i zbog toga što mnogo elemenata tog dizajna možemo videti u MATRIXu, a ostaje pitanje da li bi možda da je ostao živ i sam Brandon bio Neo. Verovatno ne bi jer je studio ganjao Willa Smitha i neku najveću moguću zvezdu ali ko zna... Svakako bi se Brandon i Keanu Reeves otimali za uloge.

Elem, nova ekranizacija mi nije bila toliko problematična kao ideja, naročito jer smo u međuvremenu imali i grozni sequel koji pamtimo jedino po soundtracku na kome je bilo nekih tada aktuelnih bendova.

Novi film donosi dosta onoga u čemu je Sanders dobar. Bill Skardsgaard je zanimljivo rešenje kao naslovni junak. Danny Huston je uvek dobar negativac. Međutim, uprkos sjajnom dizajno, malim dozama dobre akcije, nažalost film je dosadan. Snimanje u istočnoj Evropi umesto u Americi, doprinosi tom utisku da nije na nivou naprosto, iako je Rupert bez sumnje majstor upravo za vizuelna pitanja. Međutim, kao što ni priča nema dovoljno sadržaja, nema ni vizuelni aspekt koji poput situacija u jednom momentu krene da se ponavlja.

To je šteta jer mislim da je čak i unutar ovog materijala postojao jedan bolji film do kog bi se došlo skraćenjima.

* * 1/2 / * * * *

WINNER

Susanna Fogel ne pokazuje znake posustajanja u svom zauzimanju pozicije jedne od najzanimljivijih američkih rediteljki koje su na televiziji naučile da svaki dinar mora da se zaradi, a opet donose specifičan indie senzbilitet u nešto što ume da bude i mainstream.

U konkretnom slučaju, WINNER je indie film, duhoviti i podosta fikcionalizovani odnosno estetizovani biopic koloritne Reality Winner. Prošle godine je HBO plasirao film sa Sydney Sweeney u kom je ona dobila vanity project da se pokaže kako radi nešto ozbiljno, a bio je baziran na nečemu što HBO radi već četrdesetak godina, a to tu verbatim ekranizacije istorijskih događaja. U zavisnosti od tolerantnosti prema tom verbatim postupku, varirao je i utisak čoveka posle gledanja tog filma.

Međutm, WINNER je punokrvni movie, veoma duhovit, jedna šarmantna parafraza Stoneovog SNOWDENa u kome Susanna Fogel zapravo snima nešto najbliže filmu Olivera Stonea samo sa jednom dodatnom dozom apsurda koja proističe iz onoga što je savremena Amerika. Stone je to sa promenljivim uspehom pokušao u filmu W. ali je SNOWDENa pokidao i izrežirao kao mladić. Teško je ne pomisliti da je WINNER zapravo ženska verzija SNOWDENa, samo sa još jednim slojem humora i deterioracije američke civilizacije koja se desila u tom miljeu.

Ironija slučaja Reality Winner je u tome što je kod nje teško odrediti da li je ona osoba sa izvesnim teškoćama u pogledu socijalne imaginacije, totalna idealistkinja koja je htela da ispita granice američke demokratije, aktivistkinja koja je greškom otišla da pomaže ljudima kroz vojsku i obaveštajne službe, izdajnica ili žrtveno jagnje koje je zapravo podmetnula Duboka država jer se na kraju ono što je ona odala našlo u zvaničnom narativu o ruskom mešanju u izbore i nije promenilo ništa, što njenu žrtvu, suđenje, sramoćenje i robiju čini još apsurdnijim.

Susanna Fogel iz ovog menija pristupa Reality Winner uzima nekoliko - njen problem sa socijalnom imaginacijom, idealistkinju koja želi da ispita granice američke demokratije i aktivistkinju koja je ulaskom u Vazduhoplovstvo i NSA naprosto pogrešila firmu. Dakle, Fogel ne istražuje mogućnost da je duboka država iskoristila njenu naivnost i odbacila je kao osobu za jednokratnu upotrebu.

Imajući u vidu njenu sudbinu, dosta nemilosrdan tretman koji je usledio sugeriše da je možda ipak ovo sa Dubokom državom malo ambiciozna zamisao i teško bi se moglo braniti.

Steve Yedlin uspeva da isprati ritam koji Susanna Fogel na skromnom budžetu i pravi film koji vrlo efekno izgleda, sa izvanredno izabranim objektima i kadriranjem koje na pravi način kombinuje komične i veoma mračne momente. 

Emilia Jones je ponovo briljantna u saradnji sa Fogel i igra Reality na jedan način kojim šalje poruku da je stigla na veliku scenu. Njen prikaz ove junakinje se razlikuje od Sydney Sweeney, ovde je Reality inteligentnija, promišljenija i naravno bitno duhovitija i histrioničnija.

Susanna Fogel svesno uvodi komediju u ovu priču ali ovaj film nije nekakva zezancija. Naprotiv, duhovite i vesele scene nemilosrdno presecaju mračni ishodi, a ono što je evidentno duhovitije nego stvarnost govori više istine o ovoj mladoj ženi od nekog serioznog pristupa.

Emilia Jones nosi ovaj show, Connie Britton i Zack Galifianakis joj samo daju pouzdanu podršku i daju klasu filmu. Jako je zanimljivo da Teksaška Majka iz FRIDAY NIGHT LIGHTS ovde igra takođe majku iz Teksasa čija je kćer proglašena za izdajnicu.

WINNER je višeslojan film i sve je sem površna komična i filmična reinterpretacija sudbine Reality Winner.

* * * 1/2 / * * * *

ŠTERKIJADA

Igor Šterk je poznat po pretencioznim tretmanima različitih žanrovskih matrica u slovenačkom filmu, međutim, u najuspešnijim izdanjima on je svoju rediteljsku promašenost uspevao da prikrije nekakvim artom.

U filmu ŠTERKIJADA, on se poduhvata jednog ambicioznog zahvata u svakom pogledu, a to je biografski film o njegovom ocu, književniku i poznatom jedriličaru Juretu Šterku. U toj priči se dakle pojavljuje i sam Igor kao sin, i njegova majka, otac je glavni junak jelte, ali nažalost ono što dobijamo je istinski užasno.

U izvesnom smislu, perverzno je kako je neko uspeo da snimi ovako kretenski film o svom ocu, svojoj porodici i samom sebi. Tokom samog filma prevladava utisak da se Šterk, za početak, nije uopšte trudio. Film je izveden površno, nevešto, zbunjujuće. Sačinjen je od nekih scena koje bi trebalo da ilustruju njegove susrete s ocem u različitim epohama u kojima taj čovek zaista jako mnogo vrluda kao karakter, a nijedna od njih nije dovoljno supstancijalna da nam pruži bilo šta.

Pritom ovo nije radikalan film kao Boyleov biopic o Jobsu, ovo je prosto lenj film kom nije uspelo da nam izgleda pretenciozno.

Jure Šterk je bio zanimljiv čovek i zaslužio je da se o njemu snimi film. Čak i po ovom užasnom filmu mi možemo naslutiti da je on bio zanimljiv čovek. Međutim, ekranizacija koju je dobio ga nije dostojna, šta god da je bila autorova svesna ili nesvesna namera.

THE TELEGRAPH TRAIL

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *

UGLIES

McG je u Netflixu našao ambijent gde je snimio neke od svojih najzanimljivijih filmova, oslanjajući se na žanrove koje bioskopi više ne žele.

UGLIES paradoksalno, kao YA adaptacija, iako je to bio žanr koji je istisnuo ove "dobre" kojima se McG bavi na Netflixu, takođe dolazi prekasno u ciklusu i možemo reći da je sada i ta vrsta filma nešto što preživljava zahvaljujući strimerima. Uprkos tome što serijal romana Scotta Westerfelda spada među pionirska dela YA literature, zapravo danas je prilično anahron, naročito u pogledu ekranizacije.

McG je toga donekle i svestan i to opravdava neke odluke koje je doneo ali ne opravdava činjenicu da je UGLIES naprosto slab film. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo deklarativno neki YA worldbuilding a istovremeno kamerni film jer očigledno nema jak budžet i sve što je "prostrano" u filmu je nacrtano, i uprkos Covid looku sa malim brojem ljudi u kadru, ovo je i u pogledu priče oskudno.

McG svesno tretira sve one trope YA literature kao stvar "koju znamo", "koju podrazumevamo" i pokušava da napravi hemiju među junacima i da "živi" od nje, međutim, u tome ne uspeva jer su junaci naprosto skučeni idejnošću celog ostvarenja, skučeni tim kamernim ambijentima u kojima se stvari dešavaju iako CGI panorame iza njih sugerišu bogatstvo, skučen Covid produkcijom u kojoj nema ljudi u interakciji, konačno skučen cutom gde je sve ispričano u sat i po apsolutno neophodnih opštih mesta.

Otud, McG barem ne muči publiku proširenom, dvočasovnom verzijom nečega što je bezveze, ali ni to nije dovoljno da spase ovaj suvišan, i u svakom smislu siromašan film.

U ovom filmu je sve nekako "premalo" i McG barem "sportski" istrajava u tome da iz drenovine nešto izvuče. Ali u njoj ipak nema ničega.

Da je ovo snimljeno kao pilot za CW, verovatno bi zasluživalo pohvale. Ipak, i kao film za striming, ne može da ih dobije.

* 1/2 / * * * *

ZBUDI ME

ZBUDI ME Marka Šantića je prilično zanimljiva, svedena, problemska melodrama o mladom čoveku koji posle "nesreće" doživljava amneziju i vraća se u dom koji jedini poznaje, to je majčin stan u Jesenicama. Međutim, majka ga jedva prima u kuću, vremenom saznaje od brata da je zapravo pre nekoliko godina on iz Jesenica pobegao na Bled posle nekakvog incidenta.

Postepeno on rekonstruiše šta je incident a zatim otkriva da mu je i brat na putu da upadne u sličnu nevolju, i da je suština u hate crimeu počinjenom prema lokalnim muslimanima iz Bosne.

Dakle, ZBUDI ME je poslovenčen rimejk AMERICAN HISTORY X. Naravno, Šantić nije Tony Kaye, ne pravi ni vizuelno ni glumački ni verbalno uzbudljiv film. Međutim, Ivan Zadro kao direktor fotografije, ko-scenaristi Sara Hribar i Goran Vojnović koji su pisali ovo sa Šantićem, i Jure Henigman pre svih u glavnoj ulozi, ulažu veliki napor da ovaj film ima svoj identitet i integritet.

Otud, ZBUDI ME ostaje nenametljiva priča o starom problemu koji dobija nova lica. Amnezija je dobro iskošrićena kao način da čovek zaboravi svoj greh, ali možda i to da se iskupio i postao bolji. Nije izvedena naivno iako veoma dobro funkcioniše u okvirima priče. Naizgled digresivni odnos sa partnerkom glavnog junaka koje se on ne seća je vrlo dobro uklopljen i čini sada integralni deo celine.

Šantićev film nije slow cinema ali ne žuri nigde. Međutim, ako imamo u vidu komociju srednjeevropske arty melodrame, dosta toga uspeva da upakuje u osamdesetak minuta efektivnog trajanja.

ZBUDI ME je vrsta evropskog disciplinovanog festivalskog filma kraćeg dometa u kom su Slovenci veoma uspešni i ovo je jedan primer za to.

* * * / * * * *

ONCE A VALENTINE

Javon Johnson snimio je film ONCE A VALENTINE, kao pokušaj da publici ne samo na nivou priče, već i celog žanra, izvuče tlo pod nogama, ali mu u korist ne idu dve stvari - film ima mali budžet a on ima nedovoljnu veštinu da to prevaziđe, to jest on nema umeće da istu priču prevede iz žanra u žanr, i "proda" nam tako nategnutu konstrukciju koju je osmislio.

Johnson je verovatno mislio da će snimiti indie senzaciju, ali ono što smo dobili, nažalost, jeste samo jedan od onih očajnički snimljenih američkih low budget pokušaja, sa kojima na kraju ne bude ništa.

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *

ZENOBIA

ZENOBIA Gordona Douglasa je još jedna saradnja ovog reditelja sa Stanliom i Oliom i nažalost ni u ovom filmu iz 1939. godine nije se desila magija. Zaplet pokušava silom da izmami smeh i ne uspeva uprkos Douglasovom pokušaju da stvari održi energičnim.

* 1/2 / * * * *

JAMA

Da nisam gledao LONGLEGS nedavno, lakše bih se latio neke formulacije da "odavno nisam gledao neki ovako loš horor film" i sl. ali JAMA Dejana Baboseka je nešto što je zbilja dobro poznat vid lošeg horora kakav prosto odavno nisam sretao. Ali, nisam sretao zaista jako dugo ovako loše horore, što ne znači da ih nema nego da ih nisam gledao.

JAMA je film koji je u značajnoj meri nevešto izveden, da ne kažem diletantski. Nisam siguran da postoji namera da se sakrije iza nekog trash koncepta ali opet i ako ima toga, nije to izvedeno ubedljivo. Dakle, film je u značajnoj meri nevešt.

Zatim, ima relativno jednostavnu premisu o dvoje prevaranata - ubica kojima jedna žrtva "oživi" i krene da im se sveti, međutim onda film odlazi u smeru nekog halucinogenog, pazolinijevskog maltene dešavanja, a na početku se citira i Jodorowsky - premda ne prepoznajem ovde njegov tip halucinacije.

Dakle, Babosek želi da bude exploitation ali hoće sve malo da poškropi i artom, pa je rezultat kad se spoji sa neveštinom vrlo sličan nekom italijanskom hack jobu koji želi da to što je dosadan i budžetski deficitaran prekrije artom ali ne može - a ovde je to još teže jer Babosek nema tu praksu, nema taj razrađen rukopis.

Stoga, JAMA ostaje na nivou nekog alternativnog, amaterskog, niskostručnog pokušaja čak i za prilično diskutabilne, da ne kažem niske standarde slovenačkog horora u kome se javljaju naslovi poput VARUHA MEJE i IDILE.

SAMO KAD SE SMIJEM

SAMO KAD SE SMIJEM Vanje Juranić je problemski film o nasilju nad ženama.

Postupak je vrlo pretenciozan. Od prvog kadra čekamo da se desi nešto "važno" i kad krene da se dešava to "važno", onda film u neku ruku "dođe na svoje", ali se isto tako Slavko Sobin odvrne na trojku i nažalost izgubi kontrolu nad svojom igrom.

Ono gde Vanja Juranić zaslužuje pohvale jeste uglavnom dobro iskorišćeni minimalizam u kadriranju, sa dosta uspelih statičnih kompozicija ali i sa pokretima kamere koji su dobro uklopljeni u celinu i ne remete koncept. Isto tako, Tihana Lazović unosi maksimalan trud da iznese glavni lik i pomaže osnovnom kvalitetu filma a to je da pokaže kako je reč o braku u kom postoje problemi, nezavisno od erupcija nasilja, tako da ovde nemamo kliše o jadnoj bespomoćnoj ženi koja radi sve kako treba a muž je iz čista mira maltretira već imamo problematičan odnos u kom psihopata pronalazi povode za nasilje, ali u njemu odlazi vrlo brzo u neke sfere koje se ne mogu situaciono pravdati.

Vanja Juranić i Elma Tataragić nisu u stanju da naprave scenario koji može dobro da zahvati sve slojeve problema i zato se drže samo jednog isečka, pa ipak ono gde je film najtanji jeste upravo ključni naturalistički aspekt a to je pritisak okoline da junakinja ostane u braku gde je izložena nasilju.

Ovo nije film izrazite idejnosti ili inventivnosti i maksimalno eksploatiše aktuelne društvene probleme bez mnogo veštine da ih u potpunosti obradi. Ali, isto tako u izrazu je jednostavan, pokušava da bude moderan, i imajući u vidu kako takve priče izgledaju inače, ovo je ipak osveženje.

Radovao sam se da vidim Slavka Sobina u izazovnoj ulozi ali nažalost stekao sam utisak da su ga serije udaljile od ozbiljnijih zadataka, pa se nadam da će se to u budućnosti promeniti.

* * / * * * *

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

JORGOVANI

Siniša Cvetić je ostvario celovečernji debi sa filmom USEKOVANJE koji bi se najbliže mogao definisati kao srpski odjek američkog indie filma. Otud je veoma zanimljivo da nam je u svom drugom igrenjaku JORGOVANI ponudio punokrvni komercijalni film, i to onog najređeg formata - komercijalni film koji snima reditelj sa umetničkim renomeom u kome takođe postoji izrazita autorska dimenzija.

U izvesnom smislu ona je vidljiva čak i po nekim postupcima, recimo USEKOVANJE se dešava u toku slavskog dana u jednom domu a JORGOVANI se dešavaju u toku jedne večeri na dodeli nagrada i partiju za nagrađenu ekipu koja potom usledi. U oba filma Cvetić i scenarista David Jakovljević drže jedinstvo vremena, mesta i radnje, što je veoma zanimljivo.

U tom pogledu, JORGOVANI dele izvesnu vizuelnu monotonost sa USEKOVANJEM, ali ona ne proističe iz toga što se sve dešava na jednoj lokaciji, čak naprotiv, i sam objekat je dosta dobar, i način na koji se priča vizuelno vodi kroz kadriranje je dosta sugestivan, pa i propulzivan. Veći je problem sama produkcija gde je drugi plan pun statista veoma skromnog izgleda i ne može da isprati bogat prvi plan u kom su naše najpopularnije zvezde koje jelte nisu tu slučajno. Na svu sreću, srpska publika produkcionu nesavršenost oprašta komercijalnom filmu i to što stvar nije urađena produkciono do maksimuma nije smetalo izuzetnom rezultatu filma.

Cvetić se u JORGOVANIMA dohvata jedne forme prema kojoj imam strašnu averziju a to je satira kinematografskog miljea koju pravi mlad autor koji još uvek nije proveo dovoljno vremena u njoj. To nije pitanje pukog iskustva jer naša kinematografija je groteskna čak i onima koji je ovlaš pogledaju iz daljine, već naprosto jedne dubine sagledavanja njenog užasa.

Otud, Cvetić sve bazira na tipskim likovima, i tipovima se namerno poigrava, ne gradi prave karaktere, i to je legitiman komediografski postupak. Naravno, film bi bio verovatno zanimljiviji da se bazirao na likovima koji su karakteri, i za moj ukus je baveći se "tipovima" nedovoljno smešan - iako bi baš zbog tog izbora u karakterizaciji trebalo da bude direktniji.

Međutim, film je promišljen, i uprkos tome što se bavi tipovima i ni u čemu nije preterano inventivan, nije glup.

JORGOVANIMA se najpre može prebaciti što ne odlazi dublje u dekonstrukciju sveta naše filmske industrije, ali ne samo nje kao jednog iritantnog lokalnog fenomena nego uopšte teme fikcije, stvarnosti, glume, privatnog života itd. i tu ima raznih ključeva gde se moglo ići. Dakle, ovo nije ni ENTOURAGE. a nekmoli Charlie Kaufman, međutim, za nešto što je naizgled površan zahvat, Cvetićev film je zapravo prilično inteligentan, efikasan i kad je neophodno - efektan, a u najvažnijem momentu emotivan.

Dekonstrukcija vlastitih televizijskih persona kojoj pribegavaju Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić nije duboka, niti suštinski provokativna, ali pokazuje jednu jako bitnu stvar - podseća nas da su njih dvoje zapravo jako dobri glumci - a to mi maltene ni ne znamo jer su od početka karijere ušli u mašinu nekih sadržaja koji su od njih tražili dosta ali ne i sve ono što mogu da pruže. Dok smo za Slobodu Mićalović još i imali priliku da vidimo kako je zablistala kod Kusturice, za Bosiljčića nismo dobili tu priliku, i čini mi se da JORGOVANI to jesu, i to na jedan subverzivan način. Naime, njegova uloga ovde je toliko effortless a u stvari drugačija da mnogi neće ni shvatiti koliko je on iskoračio iz "zone komfora" i pritom ostao zvezda. Isto važi i za Mimu Karadžića.

Film ima neke viškove, neke komične zahvate koji su meni remetili smisao priče (grbavac poslužitelj, dete brainiac u jednom odbojno starmalom ključu) i što je najgore iskoračivali iz stilizacije. Međutim, to sve na kraju nije previše važno.

Cvetić i Jakovljević su ovim filmom uspeli da uspostave razumevanje sa publikom. Film je mogao biti drugačiji, ovakav kakav je mogao je biti savršeniji, svašta je moglo biti drugačije, i u redu je da se to zna. Međutim, suština je da imamo dva mlada autora koji su iz respektabilnog problemskog filma iskoračili u komercijalni i doneli nešto autorski u njega, i podsetili nas da neki ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo u stvari znaju više nego što mislimo. I to je u stvari ključno.

* * 1/2 / * * * *

REBEL RIDGE

Jeremy Saulnier je delovao kao perspektivan reditelj američkog indie žanrovskog filma, i u svom drugom ostvarenju BLUE RUIN, produžio je simpatične korene iz svog debija, do jednog višeg nivoa koji je mogao biti tumačen kao odskočna daska.

Imajući u vidu koliko je teška situacija za "mali" žanrovski film koji ipak ne može da nastaje na mikrobudžetu, delovalo je sjajno kada je posle svog trećeg filma GREEN ROOM - koji me je veoma razočarao uprkos sjajnoj premisi -  našao utočište kod Netflixa.

Saulnierov sledeći film bio je preglomazan pokušaj da snimi sve što je ikad želeo. Bio mu je to drugi promašaj za redom, ali opet, moglo se barem analitički dokučiti odakle proizlazi problem tog filma.

REBEL RIDGE je sličan u tom smislu što se prepoznaju šavovi po kojima je sklopljen, lako se prepoznaju uzori i paradigme kojima je Saulnier bio inspirisan. Međutim, ovde nema tog opravdanja da se eto reditelj dokopao uslova pa snimao sve što mu padne na pamet.

Kada su krenuli problemi, i kada je John Boyega enigmatično napustio snimanje, a onda zbog rasporeda ispao i James Badge Dale, postalo je jasno da se nešto čudno dešava oko REBEL RIDGEa. Boyegin odlazak je bio u najmanju ruku čudan, delovalo je da su privatni razlozi uzročnik ali se onda ispostavilo da ipak i neka kreativna senka tu vreba. Danas vidimo da je Boyega pokazao vrhunsku lucidnost napustivši ovo.

Isto važi i za Dalea, koji je doduše radio Saulnierov prethodni film.

REBEL RIDGE je kao Zahler za siromašne, kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 sa sve Don Johnsonom, i bez mašte i glumačkog autoriteta jednog Vincea Vaughna pa i Uda Kiera.

Ovde imamo taj pokušaj da se exploitation film iz sedamdesetih tretira smrtno ozbiljno, sa sve onim detaljnim prikazima radnih procesa, digresijama koje treba da iskorače u svet žanrovskih elipsi i pokaže nam ono što inače ne vidimo.

Ali, rezultat najčešće biva taj da se složimo sa onima koji koriste klasične elipse, i prihvatimo da je tako bolje. Ovaj film je toliko spor i neefikasan da prosto deluje kao da nije izmontiran do kraja. Pritom, uz sve silne pokušaje da bude kreativan i atipičan, ima jednu maltene superherojsku dimenziju - junak svoje protivnike ne ubija, kao da je Batman. On ih prebije, povredi, pravi haos na sto načina, ali ne ubija - to ne.

Već to samo po sebi je neverovatno naivno.

Najzanimljivija scena nažalost kao da je uzeta iz Zahlerovog playbooka, odnosno iz elipse u BRAWLu.

REBEL RIDGE je zamišljen kao jednostavan film, sa malo likova smešten u jednoj varošici sa velikom tajnom koja seže do same suštine njenog opstanka. Sve to nažalost postaje razvodnjeno, banalno, a i zaboravi su nekontrolisanom trajanju.

Saulnier pokušava da unutar scena bude inovativan, i to je dobra intencija, ali mahom ne uspeva, otud je kraj skandalozno antiklimaktičan iako proističe iz jedne relativno masovne akcione scene u kojoj se puca ali se ne ubija.

Saulnier posle simpatičnog  debija i obećavajućeg drugog filma, snima već treći promašaj što se mene tiče (iako je kritika bogznakako prihvatila REBEL RIDGE). U ovom filmu on pokazuje da mu je srce na pravoj strani ali da se previše troši u pokušaju da izmeni lice žanrovskog i exploitation filma jer zapravo nema ništa novo da ponudi.

* 1/2 / * * * *

BORN AT HOME

BORN AT HOME sam gledao u svojstvu nekakvog australijskog dokumentarnog filma, u sklopu nekog festivala. Jedino luđe od toga da je ova televizijska emisija koja promoviše koncept porođaja kod kuće ušla u selekciju, jeste to da su je autori uopšte poslali na bilo kakav festival.

GIRL RUSH

GIRL RUSH Gordona Douglasa je RKO B-film, urađen sa dosta energije i sa solidnim tempom, o dvojici šoumena iz putujuće trupe koji obećavaju koleginicama da će otići nakratko i pronaći zlato kako bi održali svoj posao i uneli neke prihode u posao koji već neko vreme ne ide dobro.

Zlatna groznica je na vrhuncu, i njih dvojica se lako umešaju u razne prevarante i odmetnike, te odlučuju da prosto ukradu tuđe zlato, ubeđeni da ih neće naći.

Međutim, kada banda koju su opljačkali pronađe celu trupu, pridružuje im se, i tenzije rastu.

Film je neprekidno dinamičan i zanimljiv ali nažalost humor prosto ne uspeva baš uvek. Samim tim i pažnja gledalaca opada. Na kraju, jedino što zaista pamtim je par plesnih numera, solidna fotografija i Robert Michum kao jedan od odmetnika.

* * / * * * *

GILDERSLEEVE'S GHOST

Gordon Douglas je režirao od prvog do poslednjeg filma o Gildersleeveu.

GILDERSLEEVE'S GHOST je zamršena komedija u kojoj Gildersleeve ide na izbore a konkurenti žele da mu smeste da je lud tako što će naterati na njega da ga progone duhovi i gorila oslobođen iz zoološkog vrta.

Premisa je komplikovana i realno neubedljiva, ali humor koji se izvlači iz nje je prilično efektan tako da na kraju priče, funkcija ovog B-filma je ispunjena. Ipak, imajući u vidu da su drugi filmovi ipak imali manje prenaglašene i ubedljivije premise, logično je reći da je ovo verovatno najslabiji film u serijalu, ali verovatno ne i najmanje smešan.

* * 1/2 / * * * *

THE PREMIERE

Jon Silver je jedan od onih američkih filmadžija koji pokušava da se za svoje mesto izbori sam, niskobudžetnim i maltene nebudžetnim pokušajima.

THE PREMIERE je njegov novi pokušaj da nešto postigne, komedija o mladom reditelju koji pravi premijeru svog novog nezavisnog filma u bioskopu rodnog gradića i svim mogućim preprekama koje na tom putu ima.

Silver nažalost ni u ovom filmu nije uspeo da prevaziđe sva produkciona ogrnaičenja i pokaže neku genijalnost u neuslovima.  

LICEM U LICE

Slavoj Žižek je ima o duhovitu ali ne sasvim tačnu teoriju o tome kako je blue collar radnika u američkom filmu jedino moguće videti u tajnom gnezdu negativaca u Bond-filmovima, kako vrše završne radove oko mašine koja će uništiti svet. Pozicija radnika, ili u širem smislu zaposlenog čoveka, u jugoslovenskom filmu ima u sebi tri osnovne forme ali i faze, rani period kinematografije koja donosi entuzijazam oko emancipacije i industrijalizacije, zatim period Crnog talasa kao prostor koji naseljavaju ljudi bez profesije ili osobe čije je zaposlenje osnov situacione depresije jer je užasno u svakom pogledu, i konačno, da se poslužimo Dimitrijevićevom definicijom - period "potrošenog socijalizma" u kom su konzumerizam i privredna neefikasnost pretvorili radnika u neproduktivnog parazita čega je i sam svestan i to vrlo često služi za razonodu publike.

Malo gde su prikazi recesije i propasti jedne privrede bili osnov najkomercijalnijeg bioskopskog žanra kao kod nas, kada je pre svih Siniša Pavić postao svojevrsni "pesnik potrošenog socijalizma". Možemo reći da je kolaps jugoslovenske privrede ispraćen smehom a da je njena izgradnja ispraćena uzbuđenjem i problemskim pristupom.

LICEM U LICE Branka Bauera je problemski film iz 1963. godine, snimljen po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od ključnih scenarista jugoslovenskog filma šezdesetih. 

Film je u svakom pogledu zanimljiv i možda je njegov društveno-kritički aspekt najmanje interesantan iako se nameće kao ključni jer takvih filmova je u našoj kinematografiji bilo dosta. Tema preduzeća u kojima rukovodstvo usled slabosti karaktera ili organizacije proizvodi probleme bila je prisutna u dosta jugoslovenskih filmova, a neke od njih je pisao baš Bogdan Jovanović. Neki su u svom pristupu bili hawksovski, kao radovi Živanovića i Nanovića a neki vrlo sofisticirani i egzistencijalistički kao ovaj Bauerov.

Jovanović gradi dve slike koje su veoma bitne za ovaj film, i koje čine njegov kvalitet odnosno nedostatak. Jedna slika je veoma životna, ubedljiva i prikazuje ljude sa slabostima koji su izopačili partijsko-radničko upravljanje radnim organizacijama, sa fokusom na psihiološki profil junaka. U prikazu te dimenzije, Bauer i Jovanović koriste neke vrlo zanimljive tehnike, na filmsko-literarnom planu, pre svega krupne planove koji uvode rešenje sa unutrašnjim monolozima u kojima se iznose dileme junaka, a zatim i veoma vešto i propulzivno postavljene flešbekove, estetski savršeno uklopljene u postojeću sinestetičku postavku filma.

U tom prikazu slabosti i krize koncepcije radničko-partijskog rukovođenja, Jovanović u literarnom pogledu dostiže zaista vrhunske domete egzistencijalističke drame. Zahvaljujući Bauerovom rediteljskom umeću, ona se umesto tipične polemičke drame što je obično ishod egzistencijalističke drame pretvara u prvoklasnu angloameričku dramu svog doba, u pisanom tekstu izgleda kao Sartre ali u izvedbi dobija glumački žar sa kojim je igran Tennesee Williams i stvara se dodatna humana dimenzija.

Druga slika je naravno deus ex machina sposobnost sistema da se koriguje i ostvari superiornost tog partijsko-radničkog koncepta. Dok bi se manje ubedljiv aspekt filma u tom domenu mogao olako pripisati tome da Jovanović nije dovoljno vešt da podjednako lako proda laž kao što je vešto oblikovao istinu, moramo uvesti još jednu dimenziju tehnike drame u diskusiju. Dakle, da, sasvim je uverljivo pomisliti prosto da je zalog postojanja ovog filma bilo to da ipak na kraju sistem pokaže snagu samokorekcije i da je taj deo "nakalemljen" na celinu. Međutim, ovde dolazimo do pitanja "dramaturgije destrucije" i "dramaturgije konstruktivnosti" gde je prosto svaka vrsta razaranja, propasti, sukoba dramski potentnija od sloge, izgradnje. Veoma su retki uspešni filmovi o uspešnoj kreaciji, o izgradnji nečega i sl.

Rekao bih da ovde imamo ipak dva razloga zašto film LICEM U LICE u prikazu samo-popravke odnosno regeneracije sistema ne funkcioniše i da je pretpostavka isključivo ideološke naravi ipak redukcionistička.

LICEM U LICE uprkos toj manje ubedljivoj deonici ipak ostaje jedan od veoma značajnih filmskih prikaza radnih odnosa u SFRJ i jedan veoma uspeo, rekao bih čak internacionalno relevantan, primer "courtroom drame" jer iako je u pitanju partijski sastanak, zapravo je reč o suđenju. Ako imamo u vidu da su baš suđenja jedna od omiljenih okosnica egzistencijalističke drame pa i retorike socijalističke dramske produkcije, konačno dovedena do paroksima kod Brechta, Bauer je tu često raubovanu formu, ponajbolje formulisao.

* * * / * * * *