RUN HIDE FIGHT

RUN HIDE FIGHT Kyle Rankina je još jedan Cienstateov kontroverzni žanrovski film koji je doživeo premijeru u Veneciji. Samim tim, već je zanimljivo da se pridružio ranijim uspešnicama Dallasa Sonniera kao što su RIOT IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE. S druge strane, za razliku oda Zahlerovih filmova ili SPARROW CREEKa, Rankin nema nikakve arty ambicije i kreće se striktno žanrovskom praktično exploitation rutom.

Ono što Rankin bira je međutim put čistog akcionog trilera, žanrovskog filma bez ostatka u kome se vrši jedna inverzija situacije koja sama po sebi deluje znakovito i obrće okolnosti na način koji delo čini višeslojnim. Naime, ovo je priča o school shooteru u kojoj učenica preuzima ulogu spasioca i činioca koji je u stanju da odbrani svoje drugove i nastavnike.

Pojednostavljeno rečeno ovo bi se moglo smatrati kao "DIE HARD u školi", ali stvar je nešto dublja. Naime, dok je DIE HARD polazio od postavke u kojoj se lopovi prave da su teroristi, ovde imamo film koji praktično promoviše jednu NRA agendu kroz priču o nečemu što je od Columbinea pa nadalje zapravo rak-rana ove organizacije.

Dakle, ovde imamo učenicu koja baš zbog toga što joj oružje nije strano i što je od oca vojnog veterana naučila kako da lovi i da se ne plaši uspeva da pruži otpor. To je paradoksalno i NRA agenda, da bi se school shooting sprečio kada bi đaci i nastavnici bili pripremljeni na oružani otpor eventualnim napadačima, dakle rešenje je po njima u više oružja a ne u zabrani.

U tom smislu, RUN HIDE FIGHT produžava tu lozu Sonnnierovih rebel žanrovskih filmova pravljenih za deo Amerike koji ne mora nužno da podržava Trumpa, ali njime nije sad ni zgrožen. Ipak, čini se da je RUN HIDE FIGHT zbog svoje nepretencioznosti i manjka art ambicija na neki način otpisan čim se pojavio i nije dobio onu radoznalost kao Zahler i SPARROW CREEK.

U tom pogledu, lako je složiti se sa protivnicima ovog filma, da on ipak estetski nije toliko složen, odnosno da njegova višeslojnost više proizlazi iz te bazične inverzije premise i njenog odjeka u javnosti i načina na koji "okida" polarizovanu javnost nego iz nekih autorskih intervencija.

Ako izuzmemo tu intervenciju, zbilja RUN HIDE FIGHT je prilično solidan akcioni triler, odlično glumljen i za Rankinove dosadašnje standarde izuzetno zrelo tehnički realizovan, sa jasnim vizuelnim konceptom i osmišljenom estetizacijom.

Ako bismo uzeli da tumačimo najkrupniji nedostatak filma to su svakako negativci - odnosno banda o četiri school shootera sa kojima se junakinja sukobi. Njihova motivacija je previše raspričana, premda je motiv njihove ambicije da sve prenose u socijalnim i tradicionalnim medijima dosta savremen i dobar. Međutim, konvencija da school shooteri uzimaju taoce i cela tenzija oko toga mogla je biti nekako "zategnutija", film tu ima dosta komocije i ne podiže ulog u pogledu napetosti na onaj neophodni DIE HARD nivo, a istovremeno to što ga ne diže na najviši nivo ne uspeva da kompenzuje nekim realnim uvidom tipa da klinci school shooteri i nisu baš tako sposobni kao Hans Gruber. Motivacija frustriranih tinejdžera je takođe malo garden variety ali je u jednom preokretu ona recimo čak i solidno iskorišćena kada se jedan od napadača pokoleba.

U tom smislu, negativci nisu totalni promašaj, daleko od toga, ali ta linija je prosto morala biti utegnutija da bi film bio istinski ubitačan.

Sve ostalo je odlično i ovo je mogao biti besprekoran akcioni triler da je to pitanje negativaca bilo bolje osmišljeno ili barem malo jače "ušrafljeno".

Darin Moran, posle velikog iskustva švenkera ovde pravi još jednu veoma dobru fotografiju i škola koju snima ne zaostaje u pogledu estetizacije mnogo za prostorima u kojima se odvijao ELEPHANT. Čini mi se da je Kyle Rankin, bez ulaženja u parodiju, svakako imao Gusa Van Santa na umu kada je konstituisao ovaj prostor.

Uprkos tome što ovo nije skup film, zapravo odlično izgleda i u tom smislu moram da ponovim koliko me je Kyle Rankin čije ranije filmove pamtim kao aljkave ovde obradovao.

U scenarističkom smislu inače, RUN HIDE FIGHT ima i neke onako školske momente sa dodatnim motivacijama junaka koji čine character arc, a ovde je to rtrauma glavne junakinje zbog smrti majke. I te situacije u kojima ona komunicira sa majkom koja joj se ukazuje kao duh su dobro iskorišćene da ilustruju ono što je poenta filma.

U tom pogledu, RUN HIDE FIGHT me je po nekoj odnovnoj dinamici odnosa podsetio na BECKY koji je bio prehvaljen, kao što je i ovaj film nepravedno oklevetan.

Istini za volju, Cinestate i Dallas Sonnier su prošli kroz košmarnu imploziju ove godine zbog ponašanja redovnog saradnika firme Bena Shapiroa prema saradnicama, ali i zbog nekih problema koji su se dešavali na setovima njihovih filmova. Sasvim sigurno da je imidž ovog filma podneo udar i zbog toga, a ni smena na čelu SAD neće mnogo pomoći.

Nezavisno od toga da li će Cinestate opstati ili ne, Dallas Sonnier ostaje zanimljiva producentska figura sa upečatljivim izborom tema, saradnika i krajnjim rezultatima. RUN HIDE FIGHT je svakako jedna od stvari koje će činiti njegovu zaostavštinu.

* * * / * * * *