KONG: SKULL ISLAND Jordana Vogt-Robertsa je film koji mi je nekako promakao kada je izašao 2017. godine, iako sam sa mnogo strana čuo da je veoma interesantan.
Sada sam ga konačno pogledao i mogu reći da je u tom monsterverzumu Warnera i Legendaryja to ipak najbolji i najzaokruženiji film, za sada.
Za razliku od Edwardsove i Doughertyjeve GODZILLAem ovaj film se dešava 1973.. godine, dakle u epohi, u sumrak rata u Vijetnamu.
Otud, film ima neke parafraze Coppole i APOCALYPSE NOW s tim što je strip ipak osnovni stilski ključ ovog filma.
Scenario potpisuju tri ozbiljne njuške - Dan Gilroy, Max Borenstein i Derek Connoly, i nudi jako mnogo lepih i maštovitih detalja, uprkos tome što zapravo osnovni narativni zamajac potere po osrtvu ne uspeva da u dovoljnoj meri osveži i motiviše.
Spremnost junaka da se dublje uvlače na Ostrvo Lobanja kada shvate šta ih tamo čeka nije dovoljno ubedljivo motivisana i taj element potrage i potere ostaje nekako generic i samopodrazumevajući. U tom smislu, čak ni ova tri pisca nisu uspela da zarobe awe and wonder starog KING KONGa od pre 90 godina.
Ipak, ono što je nesporno je da su sve ono oko tog manjkavog motora zanimljivo osmislil i Jordan Vogt-Roberts tome daje lep rediteljski pečat uspevajući da deo svog indie iskustva unese u dešavanja i da na neki način nađe balans između stripovske stilizacije i veoma visoke estetizacije i realizma.
Film ne pretenduje da bude ubedljiv a ne sme da bude ni strašan ali ipak uspeva da bude maštovit i uzbudljiv. Ovo je monster movie koji funkcioniše kao lepa igračka te je sasvim prikladan za savremena blockbuster vremena.
Vizuelni postupak je u izvesnom smislu bajkovit, sa snažnom grafičkom dimenzijom u vizuelnosti gde autore ostvoreno više zanima snaga slike kao fotograma, kompozicije nego kao čisto narativno sredstvo. Film deluje na čudan način arhaizirano ali opet ne kao referenca na kinematografiju sedamdesetih kao epohe kad se priča dešava, već na jdnu bajkovitost gde se sreću Harryhausen i Peter Jackson. I ova koncepcija je očigledno bila prihvatljiva publici koja je izgleda filmski pismenija nego što mislimo.
Uprkos tome što u scenariju nije rešen jedan ključni problem, Vogt-Roberts jeste pokazao da čak i franchise filmovi ove vrste koliko god generic iziskuju ogromnu kreativnost.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment