IN LIKE FLINT

IN LIKE FLINT Gordona Douglasa je nastavak Bond-spoofa OUR MAN FLINT sa Jamesom Coburnom iu glavnoj ulozi.

Bond-related filmovi šezdesetih i sedamdesetih su imali tendenciju da u sebi sadrže nešto offbeat a uostalom takvi su često bili i sami Bond-filmovi koji su pratili trendove nisu izbegavali da uvezu detalje kao što su elementi kung fu filma, blaxploitationa, psihodelije sedamdesetih, space opere itd. 

Međutim, tadašnje parodije ili parafraze, rip-offovi i dr8ge vrste reakcija imale su tendenciju ka tome da imaju u sebi nešto psihodelično ili ekscentrično.

Derek Flint je takav junak, s tim što ja moram prinzati ovaj serijal mi nikada nije bio naročito smešan, niti mi je u dovoljnoj meri dekonstruisao Bonda. Imao je sam Bond u svojoj kanonskoj izvedbi možda čak i ekscentričnijih rešenja.

To je šteta jer volim Coburna i on mi je jaka 60s i 70s njuška. Međutim, on je sam po sebi generisao taj offbeat element i on i jeste bio takav tip.

U nastavku Douglas opet ima posla sa tim materijalom, koji kažem meni nije naročito smešan, ali ovog puta za razliku od OUR MAN FLINTa nije bio smešan ni kritici. E sad, iskreno, teško mi je da identifikujem bitnu razliku između ta dva filma, morao bih da repriziram OUR MAN FLINT pa da utvrdim ima li razlike.

Meni IN LIKE FLINT i OUR MAN FLINT podjednako nisu uspeli u humoru. Ono što je drugi krupan problem ovog filma je trajanje od 114 minuta koje je sačinjeno od jedne vrlo spore realizacije scena na koje smo navikli u bržoj izvedbi. I to je verovatno jedna od tih offbeat karakteristika, to gaženje preko one brzine koju nam nudi konvencija na koju smo navikli. Ovde imamo dijaloge koji mogu biti efikasnije, mizanscene koji mogu biti efikasniji, situacije koje mogu efikasnije, i kako to sve tako ide iz scene, jasno je da se radi o postupku. Međutim, autori nisu uspeli da nas odvedu “iza konvencije”, da nas odvedu u svet koji se “krije” od nas u elipsama, nego je naprosto bezveze.

S druge strane, Douglas je raspolagao solidnim budžetom u ovom filmu, ima tu raznih scena koje su vizuelno interesantne i bondovske ali u tom ritmu i interpretaciji nažalost deluju manje efektno od hardvera koji je Douglas pošteno izveo.

Scene u svemiru su svakako bogatije od onih u Douglasovoj astronautskoj komediji THE WAY WAY OUT, zatim isto tako ima nekih scena u “postrojenjima” vojnoindustrijskog kompleksa na kakva smo navikli u Bond-filmovima, ima odličnih lokacija i dobrog produkcionog dizajna ali nažalost to sve nije dobro iskorišćeno.

Ko je tu kriv? Teško je odrediti, ali IN LIKE FLINT (inače draga Tarantinova uzrećica) naprosto ne uspeva da propisno iskoristi one uslove koje su producenti i ekipa izgradili. 

* * / * * * *