BOHEMIAN RHAPSODY

BOHEMIAN RHAPSODY Bryana Singera je filmski autoportret grupe Queen u kome su Brian May i Roger Taylor ponovili recept koji su imali i u rokenrol karijeri - napravili su laž koja se pretvara da je istina, spojili sirovost sa glamuroznom artificijelnošću, usput koketirajući i iskrivljujući istinu o čoveku koji ih je uzdigao iz drugorazrednosti ili čak opskurnosti a to je Freddie Mercury.

Sacha Baron Cohen je napustio ovaj film jer nisu hteli da snime priču o Freddieju kakav valja i trebuje, dakle delo koji bi pokazalo o kojim stepenima razvrata, autodestrukcije i haosa se gušio frontmen ove grupe, da bi na kraju kao i Queen kroz celu karijeru, svoje greške uspeo da konvertuje u mučeništvo, kao što su uostalom i oni svoje pogrešne odluke uspevali da pretvore u uspeh.

Tako je BOHEMIAN RHAPSODY nekih 27 godina posle Mercuryeve smrti zapravo isti onakav kakav bi nastao i 1992. i prikazan na dobrotvornom AIDS benefitu. Ključ cele priče međutim, nije Freddie. On je najprominentniji lik ali film je zapravo došao do jednog gotovo bizarnog naravoučenija za publiku - ključ Queena je bio bend, i samo je u njemu Mercury imao optimalno ležište za sebe. Kad god je bio van benda, kad god se izdvajao, bilo da je to seksualno ili umetnički, on je stradavao. Na kraju su se oni ujedinili, ali HIV je već bio u njegovom organizmu i nije bilo povratka nazad.

Stoga, BOHEMIAN RHAPSODY je film koji svesno izvrće čak i opšte poznate činjenice, i to ne samo za potrebe pojednostavljivanja narativa, što je u redu i ponekad neophodno već na njima bazira i svoj dramski naboj.

Uprkos tome što istorija kaže da je tek 1989. Freddie rekao članovima benda da ima AIDS, ovaj film prikazuje Live Aid kao tačku kada im je rekao da je bolestan, kao i da je zapravo reunion na tom koncertu povratak na “pravi put” posle solo faze.

U tom duhu idu i scene benda koji mora brzo da se navežba za Live Aid, i da se brzo iznova sporazume kako će raditi dalje, iako su u stvarnosti u to vreme oni bili u punoj formi i svirali velike koncerte par meseci pre Live Aida.

Dakle, ne samo da su fakti izmešani, već su i potpuno lažirani kako bi se stvorila drama u ključnim momentima, pa BOHEMIAN RHAPSODY ne samo da nije dokument već je zapravo i totalna fikcija u svim ključnim segmentima svoje dramske strukture.

Umesto da adaptacija činjenica bude laž koja će reći istinu, ovde se pomalo istine koristi kako bi se zapravo iskazala laž, i kako bi se perpetuirala uprkos činjenicama sa kojima nas je upoznao sam bend u svojim iskazima datim u ranijim navratima post-freddiejevskog života benda.

Stoga, mnogi elementi su i hronološki izmešani, i suštinski transformisani, solo karijera je vremenski preuveličana i prikazana kao razlog zamora benda iako su svi članovi imali svoje solo aspiracije.

Brian May je prikazan kao mekani glas razuma, ključni autoritet i mozak grupe. Taylor sebe prikazuje kao priglupog heteroseksualca čiji je promiskuitet ekvivalentan Freddiejevom u ovom filmu, a Deacon je ćutljivi kreativni dinamo grupe koji je ni tamo ni ovamo. Osim nekog kolorita koji postoji u Taylorovom liku, ostali su dati krajnje jednodimenzionalno, pa se može postaviti pitanje zašto su oni koji su formirali ovaj film bili tako diskretni o samima sebi. Premda, navodno bilo je i recutova u segmentima o Mayovoj supruzi, dakle možda je on imao nešto veću produbljenost.

Kao apsolutni negativac uzet je Mercuryejv bivši ljubavnik i menadžer čija je uloga u istoriji benda takođe dosta i hronološki, pa i suštinski izmenjena i prilagođena netrpeljivsoti koju su prema njemu imali ostali Queenovci. On međutim više nije živ pa ne može da se buni, ali kola su se u celoj priči vidno slomila na njemu jer je on prikazan kao čovek koji je gurnuo Mercutyja u poroke alkohola, droge i leather barova po Njujorku.

Pa ipak, Mercuryjev legendarni razvrat praktično nije istretiran do kraja kao što nisu prikazane ni njegove druge ljubavne veze izuzev Mary i Jima Huttona, a i one su isto tako umnogome izvitoperene.

Stoga, ovo je više film inspirisan Queenovim životom i radom nego faktima, i predstavlja industrijski proizvod najvišeg reda, koji je obrni-okreni u svojoj nameri i uspeo.

Ako se ko može porediti po imidžu razvratnika sa Mercuryjem to je Bryan Singer pa je vrlo čudno koliko je njegov film zapravo pitom, čedan i na neki način konzervativan u prikazu Freddijeve dobro poznate autodesetrukcije. Reklo bi se da u slučaju ovog filma, priče o Singerovom ponašanju za vreme snimanja umnogome nadilaze ono što vidimo u filmu. On je na kraju otpušten i doveden je Foxov specijalista za biopice ovog tipa Dexter Fletcher kog je Matthew Vaughn inicirao sa filmom EDDIE THE EAGLE koji je takođe rađen po principu “print the legend”, ali se srećom o junaku manje zna, a i poenta filma je bitno “zdravija” od ove.

BOHEMIAN RHAPSODY je old school jukebox biopic, ima puno poznatih pesama, rekonstrukcija poznatih koncerata, puno situacija u kojima glumci imitiraju slavne ličnosti koje igraju. U tom smislu, Rami Malek deluje dosta karikaturalno i izobličeno sa zubnom protezom koja mu onegoućuje da nam prikaže Freddieja čoveka. U upornom pokušaju da napravi glumačku bravuru, Malek pravi lik kome ne verujemo i za kog se nikada ne vezujemo u potpunosti. U tome mu svakako odmaže i scenario koji nam Freddieja uvek daje u scenama koje su biografski ili dramski bitne a nikako ne dobijamo one u kojima lik malo “prodiše”, ili ih ima premalo, i to mahom pri početku.

Završnica na Live Aidu je najbolji primer svih problema ovog filma. Naime, iu njoj se susreću bravurozno zamišljeni i ostvareni delovi gde gledamo Freddieja u krupnom planu kako nastupa, bend kako ga prati, a onda uporedo dobijamo neke sterilne, potpuno nevažne i besmislene kadrove publike koja se raduje, neke totalne sa CGI rekonstrukcijom Wembleya, i odjednom se stvara neki nelagodan miks istinski dobro koncipiranog i industrijski uopštenog koji ne vodi nikuda.

Sa trajanjem od 135 minuta BOHEMIAN RHAPSODY je dinamičan film koji uprkos svim ovim brojnim i dubokim nedostacima treba pogledati, na isti način kao što treba pogledati i Queenov koncert jer iako je sve šuplje, tu ipak ima šta da se vidi. Međutim, ovo je daleko ne samo od definitivnog nego čak i od elementarno skrupuloznog biopica.

U danima kad je u bioskopima još uvek A STAR IS BORN koji uprkos svim svojim manama, nudi bitno ubedljiviji prikaz stvaranja i koncertiranja, BOHEMIAN RHAPSODY pomalo nema ni sreće. Pa ipak, verujem da će kao i sve ostalo vezano za ovaj bend doneti dosta para jer čini se da su sve okupili oko ovoga - i ostatak benda i Mike Myers koji im je silno bogatstvo doneo sa WAYNE’S WORLDom koji jednom replikom donosi vrhunski meta-ugođaj.

S druge strane, pošteno je reći da će fanovima Queena ova hagiografija u spoju sa numerama koje vole svakako biti bitno zanimljivija nego meni, i da će im se hodočašće do bioskopa isplatiti. 

* * 1/2 / * * * *