ROCCO

Pogledao sam ROCCO Thierry Demaizierea i Albana Teurlaia i posle ovog ambicioznog, festivalski prisutnog, izuzetno estetizovanog dokumentarca koji može da pretenduje na ozbiljan box office, imam samo jedan zaključak.

Ovaj film nije rekao poslednju reč o Roccu Siffrediju iako mi je teško da zamislim da će se uskoro, ili ikada više pojaviti ovako ambiciozan i ovako pozicioniran dokumentarac o njemu. Međutim, ovaj film je dobar produkt, najpre zato što je Rocco izvanredan zabavljač, profesionalac. Demaizier i Teurlai su došli sa idejom da penetriraju mit a onda su se u bukvalnom smislu zaljubili u Rocca. Način na koji ga oni snimaju i fetišiziraju je verovatno nešto što bi Rocco sam želeo da pravi kada bi on i njegovi čauši to umeli i imali vremena. On ih je pustio u backstage (no pun intended) ali zapravo Stagliano i i on su odavno u backstageu, njihovi filmovi govore o tome, i taj all access momenat koliko god delovao atraktivno zapravo nije toliko ekskluzivan u svetu gonzo produkcije.

Međutim, onda je Rocco preuzeo stvar i sam otvorio određene kontroverze da bi prikrio neke druge. Prvo je progovorio o svom detinjstvu i formativnom odnosu sa majkom. Zatim je razradio priču o svom bračnom životu i predstavio javnosti svoje sinove. I u brojnim monolozima u kojima izlaže svoje nedoumice i strepnje zapravo samo je ojačao mit o sebi.

U filmu se pojavljuje Stagliano, a niko ne pominje HIV, niti se otvara priča o starim pričama o Roccovoj infekciji itd. Nacho Vidal se pominje u dijalogu, premda takođe Rocco pominje vlastita iskustva sa transvestitima što naravno dovodi u pitanje sve one priče o predmetu njihovog sukoba. Međutim, ono čime su hardcore potom nagrađeni jeste novo pojavljivanje Kelly Stafford i njen reunion sa Roccom.

Stoga ROCCO preskače niz bitnih tema, njegove duele sa savremenicima i konkurentima, narcizme malih razlika, STD rizike i prestatavlja ga kao čoveka mučenog krivicom koji je, šta može, ovisnik od seksa i to onog posle kog se kaje.

Možda najbregovićevskiji zahvat jeste to što Rocco sve to dosta ubedljivo plasira pa je potrebno biti i hardcore fan i cinik pa prepoznati da je ovo prevashodno obnova mita o njemu.

Kako rekoh, Rocco je majstor zabave i zato je ovaj Wild Bunchov ambiciozni, skupi, dokumentarac i dalje vrlo relevantna stvar i dobar produkt, iako je na kraju sve to vešta Roccova fabrikacija. Tome u prilog ide i potpuno odsustvo razrade svega onoga što bi moglo biti hronološki pregled njegove karijere gde bismo videli da je on krenuo kao generic italo-pastuv. Taj deo se praktično prenebregava i sve vreme se krećemo kroz njegovu avangardnu gonzo fazu.

Nisam siguran koliko će ovaj film imati prilike da se zavrti na prirodnom staništu za savremeni dokumentarni film a to je televizija ali zato će sasvim sigurno uspeti da baci Rocca na veliki ekran i to već po četvrti put u mejnstrim filmu.

* * * / * * * *