MALARIA Parvaza Shahbazija je potpuno drugačija od svega što bismo mogli očekivati od iranskog filma. Ovogodišpnji FEST donosi dosta neobičnu selekciju iranskog filma, s jedne strane imamo vesternizovanog i friškog oskariovca Ashgara Farhadija, praktično drugoiranca, s druge imamo VAROONEGI u kome se prikazuje prilična liberalizacija porodičnih odnosa i konačno MALARIA koja izgleda kao neki mladalački evropski art house. Paradoksalno, na ovogodišnjem FESTu jedini baštinik old school estetike iranskog filma je BRITANSKI naslov - UNDER THE SHADOW u kome se taj iranski stil koristi kao vid estetizacije horor priče.
Dakle, možemo reći da je "iranski stil" postao nešto što više pripada inostranoj percepciji njihove kinematografije i kulture nego što je zaista dominantna estetika tamošnje produkcije. Shahbazi nije debitant i sa ovim filmom se takmičio u nekoj od selekcija Venecije.
Film govori o momku i devojci koji beže u teheran. kako bi objasnila gde je nestala, devojka javlja ocu da je kidnapovana i on kreće da je traži. za to vreme nju zavodi život teheranske boemije, tamošnjih hipstera koji sviraju na ulici i ne poštuju autoritete, živeći od danas do sutra.
Mobilni telefoni i snimci sa mobilnih telefona igraju značajnu ulogu u filmu a paradoksalno jedina kopča sa iranskim klasicima jeste to što se značajan deo filma dešava u kombiju u pokretu a kao što znamo motorna vozila u pokretu su značajan deo poetike Abbasa Kiarostamija i Jafara Panahija. Isto se može reći ia z pokrete kamere koji su mnogo moderniji od onoga što smo naučili da očekujemo kod Iranaca, mizanscen je življi, osvetljenje modernije, glumačka igra spontanija. Konačno i sam ideološki kredo je radikalno dalji od onoga što su bili ideje emancipacije i egzistencije koja je kod Abbasa i Jafara bila bolna i neizreciva. Daleko od toga da je MALARIA neozbiljan film ali je definitivno nepretencioznija od Abbasa i Jafara, sa kredom koji se graniči sa nihilizmom. Shahbazi nije debitant ali je uhvatio duh mladosti ne samo u svojim junacima već i u rediteljskom postupku i u odnosu prema društvu i životu uopšte.
* * * / * * * *
Dakle, možemo reći da je "iranski stil" postao nešto što više pripada inostranoj percepciji njihove kinematografije i kulture nego što je zaista dominantna estetika tamošnje produkcije. Shahbazi nije debitant i sa ovim filmom se takmičio u nekoj od selekcija Venecije.
Film govori o momku i devojci koji beže u teheran. kako bi objasnila gde je nestala, devojka javlja ocu da je kidnapovana i on kreće da je traži. za to vreme nju zavodi život teheranske boemije, tamošnjih hipstera koji sviraju na ulici i ne poštuju autoritete, živeći od danas do sutra.
Mobilni telefoni i snimci sa mobilnih telefona igraju značajnu ulogu u filmu a paradoksalno jedina kopča sa iranskim klasicima jeste to što se značajan deo filma dešava u kombiju u pokretu a kao što znamo motorna vozila u pokretu su značajan deo poetike Abbasa Kiarostamija i Jafara Panahija. Isto se može reći ia z pokrete kamere koji su mnogo moderniji od onoga što smo naučili da očekujemo kod Iranaca, mizanscen je življi, osvetljenje modernije, glumačka igra spontanija. Konačno i sam ideološki kredo je radikalno dalji od onoga što su bili ideje emancipacije i egzistencije koja je kod Abbasa i Jafara bila bolna i neizreciva. Daleko od toga da je MALARIA neozbiljan film ali je definitivno nepretencioznija od Abbasa i Jafara, sa kredom koji se graniči sa nihilizmom. Shahbazi nije debitant ali je uhvatio duh mladosti ne samo u svojim junacima već i u rediteljskom postupku i u odnosu prema društvu i životu uopšte.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment