ДАМА ПИК

Pogledao sam ДАМА ПИК Pavela Lungina, film koji je napisao sa oskraovcem Davidom Seidlerom, dobitnikom statue za KING’S SPEECH. Siedlerov predložak u ovom filmu ne nosi obeležja onoga zbog čega je bio nagrađen. ovo je sve osim precizna, strukturirana dramatizacija značajnog događaja.

Lungin je reditelj u osetljivim godinama i svoje srednje doba polako privodi kraju, a sada je snimio neo-barokni film kakve su snimali njegovi savremenici pre četvrt veka i više, bilo da je reč o Lucu Bessonu, Beineixu ili pak Darku Bajiću.

Beineix mi pada na um sa svojim filmom DIVA jer je ovde reč o rediteljima sličnih generacija koji se bave temom operske dive, a svakako da interne mahinacije unutar teatra evociraju uspomenu i na BLACK SWAN Darrena Aronofskog.

U određenom smislu upravo DIVA i BLACK SWAN mogu da se postave kao međaši između kojih se kreće ovaj film. S jedne strane tu je neobarokni rediteljski rukopis koji Lungin donosi generacijski, a sa druge tu je melodramski eksces, trilerska persiflaža i pretenzija oličena kroz odabir miljea iz skorašnjeg američkog ostvarenja.

Sam Lungin se oseća kao kod kuće u operi, on je aktivan kao reditelj i libretista, ali u samom filmu, bez namere da stavim neki predznak, ovo deluje kao izbor nekog autora kome je opera setting u koji ulazi spolja.

Sam sadržaj PIKOVE DAME, kako Puškinove kratke priče, tako i opere koju je pisao Čajkovski i koju postavljaju junaci filma, umnogome određuje sadržaj i tom priče. U tom poigravanju Lungin nije previše originalan ali njegov neobrarokni eksces u pojedinim sitacijama zbilja jeste neodoljiv.

Lungin je fasciniran operskim kućama ali i savremenom Moskvom koju želi da nam otkrije sa istim onim žarom kojim su neobaroknu reditelji prilazili Parizu osamdesetih. Konačno, sama operska predstava koju junaci postavljaju je izuzetno zanimljiva i sugestivna. Stoga i finale u kome se naravno prepliću rasplet među junacima i klimaks opere deluje vrlo efektno u svom suštinski klasicističkom konceptu.

Lunginov film ne treba otpisati zbog toga što je trashy jer upravo u tome mu je najveći adut.

Fjodor Bondarčuk je bio jedan od producenata ove prilično ambiciozne i solidno realizovane produkcije. Film nije imao veliku festivalsku karijeru do sada, ali smatram da će biti zanimljiv našoj publici koja generalno voli Lungina. Ipak, imajući u vidu eklektičnost njegovog opusa, ovo je jedan od onih filmova kojima se neće radovati kojima je OCTPOB isto što i Lungin. 

* * 1/2 / * * * *