RULES DON'T APPLY je zanimljiv povratnički film za Warrena Beattyja sa kojim on ne ugrožava svoju poziciju u holivudskom panteonu, uprkos tome što u suštini to ostvarenje nije blizu njegovim klasicima. Međutim, RULES DON'T APPLY je jedan od onih filmova koji su na putu da budu sjajni zaboravili da budu dobri i padaju na prilično jednostavnim ispitima, pokazujući da je ponekad ono što uzimamo zdravo za gotovo najteže postići.
U konkretnom slučaju RULES DON'T APPLY film ima problem ritma, i naracije. Naprosto, na nivou strukture unutar scena ali i celine, Beattyjeva ideja da odustane od klasičnih konvencionalnih postavki u pogledu razgranavanja scena, i u pogledu jasnijih predočavanja protoka vremena, rezultira filmom koji ima izuzetno zanimljive i prijemčive likove koji nekakone uspeva da se "poveže" sa gledaocem. U tom pogledu RULES DON'T APPLY je školski primer koliko sama mikro-struktura narativa može uticati na gledaočevo uključivanje u film iako su sve predispozicije na nivou scenarija, i glume tu.
Moguće je kroz analizu doći do zaključka da je RULES DON'T APPLY žestoko skraćen u montaži i da je to razlog što klasicistički postavljenim scenama nije dopušteno da se u tom pravcu i razvijaju. Isto tako, ovo je očigledno film koji kombinuje operetsku melodramu sa farsom, fetišizaciju epohe sa njenom demistifikacijom, i kao takav sigurno ne podnosi velika petljanja na nivou strukture.
Jedan od osnovnih znakova strukturalnog problema jeste i to što zapravo RULES DON'T APPLY bolje funkcioniše u analizi primarnih pripovedačkih motiva nego što se oni dešifruju tokom gledanja.
Pa ipak, RULES DON'T APPLY je zanimljiv, Alden Ehrenreich se vraća u epohu neposredno posle HAIL CAESARa, Lily Collins nije imala puno prostora da pogreši a Warren Beatty je dao specifičnu emotivnost prikazu Hughesa u poznim danima.
Zanimljivo je da Alec Baldwin ponovo igra u biografskom filmu o Hughesu ali ovog puta ne igra istu ličnost. U pogledu filmografije na temu Hughesa, RULES DON'T APPLY ne uspeva da se približi ni Scorseseu, pa ni Demmeu, ali ima svoje mesto.
* * 1/2 / * * * *
U konkretnom slučaju RULES DON'T APPLY film ima problem ritma, i naracije. Naprosto, na nivou strukture unutar scena ali i celine, Beattyjeva ideja da odustane od klasičnih konvencionalnih postavki u pogledu razgranavanja scena, i u pogledu jasnijih predočavanja protoka vremena, rezultira filmom koji ima izuzetno zanimljive i prijemčive likove koji nekakone uspeva da se "poveže" sa gledaocem. U tom pogledu RULES DON'T APPLY je školski primer koliko sama mikro-struktura narativa može uticati na gledaočevo uključivanje u film iako su sve predispozicije na nivou scenarija, i glume tu.
Moguće je kroz analizu doći do zaključka da je RULES DON'T APPLY žestoko skraćen u montaži i da je to razlog što klasicistički postavljenim scenama nije dopušteno da se u tom pravcu i razvijaju. Isto tako, ovo je očigledno film koji kombinuje operetsku melodramu sa farsom, fetišizaciju epohe sa njenom demistifikacijom, i kao takav sigurno ne podnosi velika petljanja na nivou strukture.
Jedan od osnovnih znakova strukturalnog problema jeste i to što zapravo RULES DON'T APPLY bolje funkcioniše u analizi primarnih pripovedačkih motiva nego što se oni dešifruju tokom gledanja.
Pa ipak, RULES DON'T APPLY je zanimljiv, Alden Ehrenreich se vraća u epohu neposredno posle HAIL CAESARa, Lily Collins nije imala puno prostora da pogreši a Warren Beatty je dao specifičnu emotivnost prikazu Hughesa u poznim danima.
Zanimljivo je da Alec Baldwin ponovo igra u biografskom filmu o Hughesu ali ovog puta ne igra istu ličnost. U pogledu filmografije na temu Hughesa, RULES DON'T APPLY ne uspeva da se približi ni Scorseseu, pa ni Demmeu, ali ima svoje mesto.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment