Pogledao sam GERMAN ANGST, nemački art-splatter omnibus u kom je, barem što se mene tiče Joerg Buttergeit najpoznatije ime. Njegova priča otvara omnibus i za nju bi se moglo reći da je narativno pa o značenjski najsiromašnija od sve tri, ali je opet u domenu vizuelnog izraza najsofisticiranija, a isto tako njen sasvim nezaokružen scenaristički koncept istovremeno ostavlja dosta toga nedorečenim i nezadovoljavajućim.
Druga i treća priča Michala Kosakowskog i Andreasa Marschalla su neočekivano nemaštovite i u jednom TWILIGHT ZONE ključu (druga je praktično rimejk jedne od TWILIGHT ZONE epzioda) što im uz blagu arhaiziranost produkcionog dizajna daje neki neobičan 80s vajb. U tom smislu, GERMAN ANGST deluje kao neka jako vešto realizovana replika horor osmnibusa iz osamdesetih, jer pre svega je estetika samih priča takva. One me dosta asociraju na neke rutinske Barkerove ili Kingove radove, i na nešto oko čega bi se osamdesetih lako okupili Argento i Carpenter i snimili omnibus.
Ipak, GERMAN ANGST ima svoje obeležje, to je pokušaj da se pobegne od klasične žanrovske konvencije, u tome najviše uspeva Buttergeit, i splatter, u kome opet on biva najsofisticiraniji, iako mu kako rekoh, priča zaista deluje nezadovoljavajuće i nedovršeno.
Druga priča je vrlo mainstream i zanimljivo je kako ne uspeva da dinamičnije razigra svoju premisu, dočim je treća priča sa sredovečnim čovekom koji ulazi u nekakav tajni klub razvratnika potpuno muzejski primerak, napisana i snimljena već bezbroj puta.
Druge dve priče pokušavaju da pobegnu od žanra ali ih on nemilosrdno sustiže, i u drugoj i u trećoj priči.
GERMAN ANGST nažalost ne nudi onoliki estetski proboj kom su se autori, a sa njima i gledaoci, nadali, štaviše deluje muzejski. Međutim, ipak ostaje relativno prijatno gledalačko iskustvo za one koji su spremni da umesto obećanog osveženja budu prijatno zabavljenii ortodoksijom, koliko god da je bajato izvedena.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment