Pogledao sam I ORIGINS Mike
Cahilla, vrlo intrigantnog mladog reditelja sa indie SF scene koji je
privukao veliku pažnju svojim prvim filmom ANOTHER EARTH. U pokušaju da
prevaziđe nedostatke prvog filma, preterao je u otklonu pa je u drugom
filmu izgubio i neke od kvaliteta debitantskog rada. Naime, ANOTHER
EARTH je bio kriptičan, relativno nekomunikatovan indie SF sa čudnim
preplitanjem melodrame i novuma, lične drame i načnih proboja, dočim je I
ORIGINS mnogo jasniji, u samoj osnovi je pre i iznad svega melodrama
što je jako dobro, pa tek onda zamršena naučna rasprava.
Ako bih morao da prepoznam nekakvu poentu ovog filma to je da čovek kada je sam mnogo hladnije prilazi problemima pa i nauci i odbija da se vodi emocijama, iracionalnošću, sujeverjem a kada dobije potomstvo popušta branu pred raznim iracionalnostima i od proučavaoca evolucije počinje sebe da vidi kao sponu između predaka i potomaka.
I Cahill uspeva da vrlo direktno plasira ovu mudrost kroz priču o naučniku koji dok je single svemu prilazi hladno i racionalno ali onda kada dobije porodicu i kada se otvori neka poptuno iracionalna dimenzija njegovog istraživanja, želi da je otvori, zbog dobrobiti svog deteta i jedne stare ljubavi.
Cahillovi junaci su inteligentni, mada ne onoliko koliko on misli i inteligencija koju emituju na kraju rezultira samo jednim efektom - dovoljno su razumni da se među njima nikada ne stvori dramski sukob. Ovo je melodrama u kojoj se nikada ne generiše dramski sukob.
Nota bene, dramski sukobi se vrlo često generišu iz nekih rešivih situacija koje scenarista i reditelj veštački pretvaraju u predmet sukoba, dakle činjenica je da dramski sukob ume da frustrira inteligentnog gledaoca. Mađutim, potreban je čak i najinteligentnijem gledaocu.
Kod Cahilla imamo ne samo nedostatak dramskog sukoba već i masu stanja koja čak ni najtalentovaniji i najiskusniji reditelji ne umeju dobro da izvedu, recimo prizore harmoničnog ljubavnog odnosa i predbračne sreće koji tradicionalno na filmu deluju loše…
U vizuelnom pogledu, Cahill napušta sirovost provg filma i sada nudi jednu drugačiju glossy viziju, sa dosta lepih hipsterskih detalja i panorama. Ako je prvi film bio grungy drugi je više hip. Stoga, meni lično prvi više leži ali ne sporim da nekome drugom ovaj deluje lepše, a svakako je u mnogim aspektima zreliji.
Raduje, Cahillova odlluka da se izmakne iz pretencioznih filmskih zagonetki u konvencionalnije pripovedanje unutar kog je takođe moguće očuvati zagonetke. Nažalost, šteta je što je “racionalnošću” likova ugušio dramu. Ipak, po mnogo čemu ova mejnstrimizacija izraza ohrabruje.
Nadam se samo da će u sledećem filmu taj balans novog i starog dati bolji spoj.
* * 1/2 / * * * *
Ako bih morao da prepoznam nekakvu poentu ovog filma to je da čovek kada je sam mnogo hladnije prilazi problemima pa i nauci i odbija da se vodi emocijama, iracionalnošću, sujeverjem a kada dobije potomstvo popušta branu pred raznim iracionalnostima i od proučavaoca evolucije počinje sebe da vidi kao sponu između predaka i potomaka.
I Cahill uspeva da vrlo direktno plasira ovu mudrost kroz priču o naučniku koji dok je single svemu prilazi hladno i racionalno ali onda kada dobije porodicu i kada se otvori neka poptuno iracionalna dimenzija njegovog istraživanja, želi da je otvori, zbog dobrobiti svog deteta i jedne stare ljubavi.
Cahillovi junaci su inteligentni, mada ne onoliko koliko on misli i inteligencija koju emituju na kraju rezultira samo jednim efektom - dovoljno su razumni da se među njima nikada ne stvori dramski sukob. Ovo je melodrama u kojoj se nikada ne generiše dramski sukob.
Nota bene, dramski sukobi se vrlo često generišu iz nekih rešivih situacija koje scenarista i reditelj veštački pretvaraju u predmet sukoba, dakle činjenica je da dramski sukob ume da frustrira inteligentnog gledaoca. Mađutim, potreban je čak i najinteligentnijem gledaocu.
Kod Cahilla imamo ne samo nedostatak dramskog sukoba već i masu stanja koja čak ni najtalentovaniji i najiskusniji reditelji ne umeju dobro da izvedu, recimo prizore harmoničnog ljubavnog odnosa i predbračne sreće koji tradicionalno na filmu deluju loše…
U vizuelnom pogledu, Cahill napušta sirovost provg filma i sada nudi jednu drugačiju glossy viziju, sa dosta lepih hipsterskih detalja i panorama. Ako je prvi film bio grungy drugi je više hip. Stoga, meni lično prvi više leži ali ne sporim da nekome drugom ovaj deluje lepše, a svakako je u mnogim aspektima zreliji.
Raduje, Cahillova odlluka da se izmakne iz pretencioznih filmskih zagonetki u konvencionalnije pripovedanje unutar kog je takođe moguće očuvati zagonetke. Nažalost, šteta je što je “racionalnošću” likova ugušio dramu. Ipak, po mnogo čemu ova mejnstrimizacija izraza ohrabruje.
Nadam se samo da će u sledećem filmu taj balans novog i starog dati bolji spoj.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment