Pogledao sam DOBROVOLJCE Predraga Golubovića, komediju baziranu na
romanu izvesnog Gabriela Pegola. Kažem izvesno jer Google pokazuje da se
Gabriel Pegol javlja samo kao pisac romana koji je inspirisao
DOBROVOLJCE odnosno roman PRIX FIBUS po kome su Golubović, Đurović i
Gilić napisali scenario.
DOBROVOLJCI pretenduju da budu parodija ratnog filma, nekih od klasika žanra na koje referišu ali nažalost film ne samo da je ispod uzora na koje aludira već bi se moglo reći da je ispod standarda i najpovršnije bioskopske komedije tog vremena.
Autori filma citiraju svoje vlastite reći na početku filma kada kažu da je samo jedna stvar gpra od rata a to je ratni film, međutim ta teza te dalje ne razrađuje. Ako imamo u vidu da je tema rata bila opsesivna tema Predraga Golubovića u rediteljskom i scenarističkom radu, zanimljivo je da tako eksplicitno pokušava da polemiše sa ratnim filmom ali nažalost rezultat je ispod svake kritike.
Naravno, DOBROVOLJCI otvaraju mogućnost za učitavanje. Naime, Golubović je bio specijalista za filmove o Drugom svetskom ratu u kojima je protivnik bio konkretan, jasan i bez ikakvih dilema da li se sa njim može identifikovati ili ne. Nacisti su u vreme i na mestu gde je Golubović radio bili negativci lišeni ljudskih osobina i nisu bili u “sivoj zoni” morala.
U DOBROVOLJCIMA Golubović govori o svetu bez ideala u kome junaci odlaze u rat protiv neprijatelja o kome ne znaju ništa niti zašto se bore. On definiše i ulogu medija u svemu i vojno-industrijskog kompleksa. Teško je reći da Golubović u svemu tome nudi neki uvid koji do tada nije bio prisutan u literaturi ili na filmu, ali jeste zanimljiva takva dekonstrukcija posleratnog militarizma u jednom društvu u kome je vojska zastupljena kao temelj države.
Sličnu priču, samo bez elemenata komedije i u drugom estetskom ključu, i sa više uspeha, doneo je Veljko Bulajić u RATU. Stoga se RAT i DOBROVOLJCI mogu gledati kao svojevrsni double-bill u kome Jugosloveni posle teško narodnooslobodilačke borbe donose svoj antiratni know-how u internacionalne okvire.
Jedna bizarnost koja zalsužuje pažnju jeste gej epizoda sa junakom kog igra Radko Polič. Jako bi me iznenadilo da Radko Polič kao Slovenac slučajno igra vojnika koji stalno tvrdi da je stranac, turista i da je slučajno mobilisan. U jednoj situaciji, kada zarobe neprijatelje, otkriva da je jedan od protivnika gej i nabacuje mu se što zarobljenik sa radošću prihvata. Međutim, “turista” odustane kada shvati da zarobljenik nije homoseksualac od rođenja već da je tog dana “dežuran”.
Interesantno je ubacivanje tog razlaza sa Slovencima u film iz 1986. godine na tako otvoren način uz otvorene aluzije na njihovo “izdvajanje” iz jugoslovenskog zajedništva a zatim i na etničke stereotipe o njihovoj devirilisanosti.
Nažalost. DOBROVOLJCI su bili Golubovićev poslednji rediteljski rad, mada ne i poslednji pokušaj da snimi film.
DOBROVOLJCI pretenduju da budu parodija ratnog filma, nekih od klasika žanra na koje referišu ali nažalost film ne samo da je ispod uzora na koje aludira već bi se moglo reći da je ispod standarda i najpovršnije bioskopske komedije tog vremena.
Autori filma citiraju svoje vlastite reći na početku filma kada kažu da je samo jedna stvar gpra od rata a to je ratni film, međutim ta teza te dalje ne razrađuje. Ako imamo u vidu da je tema rata bila opsesivna tema Predraga Golubovića u rediteljskom i scenarističkom radu, zanimljivo je da tako eksplicitno pokušava da polemiše sa ratnim filmom ali nažalost rezultat je ispod svake kritike.
Naravno, DOBROVOLJCI otvaraju mogućnost za učitavanje. Naime, Golubović je bio specijalista za filmove o Drugom svetskom ratu u kojima je protivnik bio konkretan, jasan i bez ikakvih dilema da li se sa njim može identifikovati ili ne. Nacisti su u vreme i na mestu gde je Golubović radio bili negativci lišeni ljudskih osobina i nisu bili u “sivoj zoni” morala.
U DOBROVOLJCIMA Golubović govori o svetu bez ideala u kome junaci odlaze u rat protiv neprijatelja o kome ne znaju ništa niti zašto se bore. On definiše i ulogu medija u svemu i vojno-industrijskog kompleksa. Teško je reći da Golubović u svemu tome nudi neki uvid koji do tada nije bio prisutan u literaturi ili na filmu, ali jeste zanimljiva takva dekonstrukcija posleratnog militarizma u jednom društvu u kome je vojska zastupljena kao temelj države.
Sličnu priču, samo bez elemenata komedije i u drugom estetskom ključu, i sa više uspeha, doneo je Veljko Bulajić u RATU. Stoga se RAT i DOBROVOLJCI mogu gledati kao svojevrsni double-bill u kome Jugosloveni posle teško narodnooslobodilačke borbe donose svoj antiratni know-how u internacionalne okvire.
Jedna bizarnost koja zalsužuje pažnju jeste gej epizoda sa junakom kog igra Radko Polič. Jako bi me iznenadilo da Radko Polič kao Slovenac slučajno igra vojnika koji stalno tvrdi da je stranac, turista i da je slučajno mobilisan. U jednoj situaciji, kada zarobe neprijatelje, otkriva da je jedan od protivnika gej i nabacuje mu se što zarobljenik sa radošću prihvata. Međutim, “turista” odustane kada shvati da zarobljenik nije homoseksualac od rođenja već da je tog dana “dežuran”.
Interesantno je ubacivanje tog razlaza sa Slovencima u film iz 1986. godine na tako otvoren način uz otvorene aluzije na njihovo “izdvajanje” iz jugoslovenskog zajedništva a zatim i na etničke stereotipe o njihovoj devirilisanosti.
Nažalost. DOBROVOLJCI su bili Golubovićev poslednji rediteljski rad, mada ne i poslednji pokušaj da snimi film.
No comments:
Post a Comment