Mislim da je sa filmom SKYFALL Sam Mendes uspeo da napravi najgori film o Bondu u poslednjih pedeset godina što s jedne strane nije baš lako ako imamo u vidu da oko Bonda postoje jasno profilisani favoriti koji je nastavak najbolji, ali nema jasnih kandidata za najgori već svako bira prema afinitetima, u odnosu na to kog glumca i eru najviše simpatiše. Mislim da SKYFALL sam po sebi neće nikada biti zvanično izdvojen kao najgori, i smešten u ravan inače vrlo pristojnog QUANTUM OF SOLACE ili abismalnog THE WORLD IS NOT ENOUGH, ali to je pre svega rezultat produkcionog spoja u kome je SKYFALL doveden u "too big to fail" poziciju. Nikada na Bondu nije radilo toliko "oskarovaca" i odavno se nije toliko govorilo o tome da je reč o jednom detaljnom prekombinovanju Bond-mitologije.
Nažalost, ono što je ponuđeno je bajato i besmisleno na svim nivoima a tehnička realizacija je ispod svakog nivoa za film tog budžeta.
Prvo od prebiranja Bond-mitologije nema ništa. Neki od kanonskih Bondova poput MAJESTY'S SECRET SERVICE su HRABRIJE I ZNATNIJE redefinisali stvari, a u to vreme nije bilo DARK KNIGHTa i te vrste opterećenja. Ovog puta, imamo priliku da vidimo Bondovu očevinu, iz jedne od origin storyja, da upoznamo njegovog Alfreda kog igra Albert Finney koji je na sve to, krajnje neinventivno, dobio u trećem Bondu sa Craigom istu ili vrlo sličnu funkcinu kao i u trećem Bourneu sa Damonom u kome igra njegovog "oca". Judi Dench zbog zdravstvenih problema napušta glumu, i njeno killoffovanje je beznačajna stvar, naročito ako imamo u vidu da se M u Bondu vrlo često menjao. Dakle, od neke inovacije nema ništa, imali smo desetkovanja MI6 i u masi filmova, recimo LIVING DAYLIGHTS.
Zaplet je prilično nezanimljiv i ove godine je već na superioran način plasiran u filmu SAFE HOUSE. Borba počinje oko hard diska sa imenima svih undercover agenata zemalja u terorističkim organizacijama što je već toliko izanđala premisa da je postala čak i low tech. Pretpostavka da postoji HARD DISK na kom su skupljena sva ta imena stvarno nije na nivou ovoliko skupog filma o Bondu koji stavlja toliki akcenat na priču i karaktere.
Film je inače začuđujuće naivna i low tech a pretenduje da uvede Bonda u digitalnu eru.
Otud je film baziran na negativcu koji je u određenom smislu baziran na Julian Assangeu. Premda rola Javiera Bardema asocira na jednog drugog kompjuetraša. Naime, Bardem igra ex-agenta MI6 kog je služba izdala, a bio je vrhunski kompjuteraš, pokušao je da se ubije cijanidom, nije uspeo, a kao karakterna crta dodato je to da je homoseksualac (što u Bardemovoj verziji najviše liči na gej verziju Rocca Siffredija). U svakom slučaju, mi imamo u istoriji britanske tajne službe homoseksualca, kompjuteraša koji se ubio cijanidom kada ga je država "izdala", to je Alan Turing. Doduše, njegov razlog za samoubistvo je potpuno poniženje i erozija ličnosti zbog problema u privatnom životu i progona homoseksualaca u Velikoj Britaniji, ali svakako da mu ratne zasluge nisu pomogle kada se našao na sudu i kada je podvrgnut hormonskim terapijama itd.
U filmu praktično ni nema drugih likova, čak ni Bond-žena, to jest ima neki polu-lik koji nastrada u okolnostima koje su toliko loše slikane da meni nije bilo zapravo jasno da li je ubijena ili nije.
Film je nepodnošljivo dosadan i znam da je padanje u san tokom filmu masovna pojava. Ja nisam zaspao samo zato što ne mogu da zadremam za vreme filma.
Umesto spektakla na početku, SKYFALL se otvara mlitavom i grozno slikanom poterom u Istanbulu koja izgleda kao iz TAKENa 2 i ne znatno bolje od nekog srpskog pokušaja akcije snimanog u Pirotu, sa nešto više radoznalaca u kadru nego što bi bilo u Beiogradu. Zatim, sledi sat vremena u kojima uopšte nema akcije, nema drame, nema ničega, a to je period kada mi kao gledamo Bondov oporavak i strepimo da li će se vratiti u akciju. Onda posle toga sledi segment u Šangaju koji je prikazan kao high tech etno selo, sa scenama akcije koje su kratkotrajne i bedno realizovane. I posle toga kreće kao neki zaplet, na oko sat i po, tokom kojih se desi apsolutno sve što smo videli jedno osam puta od ujutru do odlaska u bioskop - zarobe negativca a ni ne slute da on želi da bude zarobljen, u stilu Lokija u AVENGERSu, i uopšte čudno je kako SKYFALL deluje kao inferiorna kompilacija ovogodišnjih filmova - McGuffin iz SAFE HOUSE, scena iz TAKEN 2, rešenja iz AVENGERSa.
STRAW DOGS završnica u formi eksplozivne ostavinske rasprave na Bondovoj očevini je kao neuporedivo slabija situacija pucnjagve u kući Rachael Weisz iz BOURNE LEGACY.
Dakle, SKYFALL je kao kompilacija ovogodišnjih scena, što je naravno zbog tehnike izrade filma nemoguće, autori nisu te scene prekopirali posle gledanja, ali očigledno da su to neka rešenja koja su ovih dana aktuelna, neki pogledi na film koji su u opticaju, i SKYFALL ih beleži, ali to radi na neshvatljivo inferioran način.
Bonda su i ranije radili reditelji koji nemaju puno dara za punokrvni film, kao recimo Michael Apted, tako da Sam Mendes nije fenomen sa kojim se prvi put susrećemo. Međutim, Mendes bi trebalo da ima dara za dramu, za likove i sl. ali ni toga nema u SKYFALLu, nema nikakve scenarističke invencije, glumačkih bravura i sl. U mnogim situacijama, film zaliči na TV dramu što je nedopustivo za ovako skup projekat.
U tom smislu, ako se neko naročito osramotio u ovom filmu, izuzev Bardema, jeste DP Roger Deakins koji je pokazao da nije čovek za akciju, ali da se ovog puta nije snašao ni u stvarima koje recimo rutinski realizuje inače. Primera radi uporedimo scenu u sudnici u TRUE GRITu i saslušanje u SKYFALLu. Mada, Deakins je imao ranije iskustava sa akcijom, recimo u filmu AIR AMERICA ali u principu nije bio puno aktivan u tom žanru...
Oko SKYFALLa je dosta uspešno stvorena atmosfera kako je ovo film koji uvodi Bonda u domen DARK KNIGHTa koji je doduše sam po sebi sumnjiv, i manje impresivan nego što se priča, ALI to je ipak nekakav pokušaj proboja i nekakav domet. SKYFALL izgleda kao Bond u režiji Gorčina Stojanovića, samo bez domaćih glumaca da razbude publiku (izuzmemo li Kapora u ulozi Bardemovog saradnika, naravno)...
* 1/2 / * * * *
Nažalost, ono što je ponuđeno je bajato i besmisleno na svim nivoima a tehnička realizacija je ispod svakog nivoa za film tog budžeta.
Prvo od prebiranja Bond-mitologije nema ništa. Neki od kanonskih Bondova poput MAJESTY'S SECRET SERVICE su HRABRIJE I ZNATNIJE redefinisali stvari, a u to vreme nije bilo DARK KNIGHTa i te vrste opterećenja. Ovog puta, imamo priliku da vidimo Bondovu očevinu, iz jedne od origin storyja, da upoznamo njegovog Alfreda kog igra Albert Finney koji je na sve to, krajnje neinventivno, dobio u trećem Bondu sa Craigom istu ili vrlo sličnu funkcinu kao i u trećem Bourneu sa Damonom u kome igra njegovog "oca". Judi Dench zbog zdravstvenih problema napušta glumu, i njeno killoffovanje je beznačajna stvar, naročito ako imamo u vidu da se M u Bondu vrlo često menjao. Dakle, od neke inovacije nema ništa, imali smo desetkovanja MI6 i u masi filmova, recimo LIVING DAYLIGHTS.
Zaplet je prilično nezanimljiv i ove godine je već na superioran način plasiran u filmu SAFE HOUSE. Borba počinje oko hard diska sa imenima svih undercover agenata zemalja u terorističkim organizacijama što je već toliko izanđala premisa da je postala čak i low tech. Pretpostavka da postoji HARD DISK na kom su skupljena sva ta imena stvarno nije na nivou ovoliko skupog filma o Bondu koji stavlja toliki akcenat na priču i karaktere.
Film je inače začuđujuće naivna i low tech a pretenduje da uvede Bonda u digitalnu eru.
Otud je film baziran na negativcu koji je u određenom smislu baziran na Julian Assangeu. Premda rola Javiera Bardema asocira na jednog drugog kompjuetraša. Naime, Bardem igra ex-agenta MI6 kog je služba izdala, a bio je vrhunski kompjuteraš, pokušao je da se ubije cijanidom, nije uspeo, a kao karakterna crta dodato je to da je homoseksualac (što u Bardemovoj verziji najviše liči na gej verziju Rocca Siffredija). U svakom slučaju, mi imamo u istoriji britanske tajne službe homoseksualca, kompjuteraša koji se ubio cijanidom kada ga je država "izdala", to je Alan Turing. Doduše, njegov razlog za samoubistvo je potpuno poniženje i erozija ličnosti zbog problema u privatnom životu i progona homoseksualaca u Velikoj Britaniji, ali svakako da mu ratne zasluge nisu pomogle kada se našao na sudu i kada je podvrgnut hormonskim terapijama itd.
U filmu praktično ni nema drugih likova, čak ni Bond-žena, to jest ima neki polu-lik koji nastrada u okolnostima koje su toliko loše slikane da meni nije bilo zapravo jasno da li je ubijena ili nije.
Film je nepodnošljivo dosadan i znam da je padanje u san tokom filmu masovna pojava. Ja nisam zaspao samo zato što ne mogu da zadremam za vreme filma.
Umesto spektakla na početku, SKYFALL se otvara mlitavom i grozno slikanom poterom u Istanbulu koja izgleda kao iz TAKENa 2 i ne znatno bolje od nekog srpskog pokušaja akcije snimanog u Pirotu, sa nešto više radoznalaca u kadru nego što bi bilo u Beiogradu. Zatim, sledi sat vremena u kojima uopšte nema akcije, nema drame, nema ničega, a to je period kada mi kao gledamo Bondov oporavak i strepimo da li će se vratiti u akciju. Onda posle toga sledi segment u Šangaju koji je prikazan kao high tech etno selo, sa scenama akcije koje su kratkotrajne i bedno realizovane. I posle toga kreće kao neki zaplet, na oko sat i po, tokom kojih se desi apsolutno sve što smo videli jedno osam puta od ujutru do odlaska u bioskop - zarobe negativca a ni ne slute da on želi da bude zarobljen, u stilu Lokija u AVENGERSu, i uopšte čudno je kako SKYFALL deluje kao inferiorna kompilacija ovogodišnjih filmova - McGuffin iz SAFE HOUSE, scena iz TAKEN 2, rešenja iz AVENGERSa.
STRAW DOGS završnica u formi eksplozivne ostavinske rasprave na Bondovoj očevini je kao neuporedivo slabija situacija pucnjagve u kući Rachael Weisz iz BOURNE LEGACY.
Dakle, SKYFALL je kao kompilacija ovogodišnjih scena, što je naravno zbog tehnike izrade filma nemoguće, autori nisu te scene prekopirali posle gledanja, ali očigledno da su to neka rešenja koja su ovih dana aktuelna, neki pogledi na film koji su u opticaju, i SKYFALL ih beleži, ali to radi na neshvatljivo inferioran način.
Bonda su i ranije radili reditelji koji nemaju puno dara za punokrvni film, kao recimo Michael Apted, tako da Sam Mendes nije fenomen sa kojim se prvi put susrećemo. Međutim, Mendes bi trebalo da ima dara za dramu, za likove i sl. ali ni toga nema u SKYFALLu, nema nikakve scenarističke invencije, glumačkih bravura i sl. U mnogim situacijama, film zaliči na TV dramu što je nedopustivo za ovako skup projekat.
U tom smislu, ako se neko naročito osramotio u ovom filmu, izuzev Bardema, jeste DP Roger Deakins koji je pokazao da nije čovek za akciju, ali da se ovog puta nije snašao ni u stvarima koje recimo rutinski realizuje inače. Primera radi uporedimo scenu u sudnici u TRUE GRITu i saslušanje u SKYFALLu. Mada, Deakins je imao ranije iskustava sa akcijom, recimo u filmu AIR AMERICA ali u principu nije bio puno aktivan u tom žanru...
Oko SKYFALLa je dosta uspešno stvorena atmosfera kako je ovo film koji uvodi Bonda u domen DARK KNIGHTa koji je doduše sam po sebi sumnjiv, i manje impresivan nego što se priča, ALI to je ipak nekakav pokušaj proboja i nekakav domet. SKYFALL izgleda kao Bond u režiji Gorčina Stojanovića, samo bez domaćih glumaca da razbude publiku (izuzmemo li Kapora u ulozi Bardemovog saradnika, naravno)...
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment