Reprizirao sam DE BATTRE MON COEUR S'EST ARRETE Jacquesa Audiarda, rimejk kultnog filma FINGERS Jamesa Tobacka. Ovde imamo zanimljiv primer reverse engineeringa. Naime, Toback je snimio zaumni arty krimić a francuski reditelj ga je učinio racionalnijim, razvio na nivou priče i realizovao u sofisticiranom glavnotokovskom maniru. Za razliku od Tobackovog filma, Audiardov je manje enigmatičan, ali je zato sigurniji i otvoreniji, bez mogućnosti da se prikriva bleferskim deonicama.
Romain Duris igra ulogu koju je u originalu imao Harvey Keitel, i donosi nešto eterično u odnosu na Keitelov metodski manir, iako je u svojoj roli vrlo konkretan, i postavljen tako da se publika identifikuje sa njim.
Pariski milje podzemlja je intrigantniji od Tobackovog njujorškog i znatno je maštovitiji u tome kako postavlja životne okolnosti glavnog junaka. Audiard i Benancquista ne dotiču Tobackov homoerotski apsekt odnosa između Harvey Keitela i Jima Browna, i u stvari najznačajnija promena na nivou značenja je to što Audiard ne koketira sa temom homoseksualnosti u svetu podzemlja, što je zanimljivoi jer je to tema koja njega zapravo izrazito zanima.
Jean Genet se kao senka uvek nadvija nad Audiarda, ali u DE BATTRE je to pre svega vezano za odnos kriminala, zločina i lepote umetničkog dela, bez istraživanja specifičnih homoerotskih naboja. Doduše, glavni junak jeste vođen svojim edipalnim traumama u neobičnom odnosu koji ima prema majci i obscenoj figuri oca. U tom pogledu, Audiard nije izneverio one koji očekuju malo perverzije kod njegovih gangstera ali nije ispratio Tobacka. Međutim, ovako složena priča ipak deluje solidnije od Tobackove jer on nikuda ne odvede odnos Keitela i Browna.
Na planu inscenacije, ponovo je reč o maestralnom ostvarenju u kome se neke od art house stilema odlično uklapaju u mejnstrim izraz.
Paradoksalno, francuski rimejk nudi priču FINGERSa u formi koja je znatno prihvatljivija ljubiteljima američkog filma.
* * * 1/2 / * * * *
Romain Duris igra ulogu koju je u originalu imao Harvey Keitel, i donosi nešto eterično u odnosu na Keitelov metodski manir, iako je u svojoj roli vrlo konkretan, i postavljen tako da se publika identifikuje sa njim.
Pariski milje podzemlja je intrigantniji od Tobackovog njujorškog i znatno je maštovitiji u tome kako postavlja životne okolnosti glavnog junaka. Audiard i Benancquista ne dotiču Tobackov homoerotski apsekt odnosa između Harvey Keitela i Jima Browna, i u stvari najznačajnija promena na nivou značenja je to što Audiard ne koketira sa temom homoseksualnosti u svetu podzemlja, što je zanimljivoi jer je to tema koja njega zapravo izrazito zanima.
Jean Genet se kao senka uvek nadvija nad Audiarda, ali u DE BATTRE je to pre svega vezano za odnos kriminala, zločina i lepote umetničkog dela, bez istraživanja specifičnih homoerotskih naboja. Doduše, glavni junak jeste vođen svojim edipalnim traumama u neobičnom odnosu koji ima prema majci i obscenoj figuri oca. U tom pogledu, Audiard nije izneverio one koji očekuju malo perverzije kod njegovih gangstera ali nije ispratio Tobacka. Međutim, ovako složena priča ipak deluje solidnije od Tobackove jer on nikuda ne odvede odnos Keitela i Browna.
Na planu inscenacije, ponovo je reč o maestralnom ostvarenju u kome se neke od art house stilema odlično uklapaju u mejnstrim izraz.
Paradoksalno, francuski rimejk nudi priču FINGERSa u formi koja je znatno prihvatljivija ljubiteljima američkog filma.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment