Tuesday, November 6, 2012

THE BAY

Pogledao sam THE BAY Barry Levinsona, jedan vrlo zanimljiv slučaj u žanrovskom pogledu. Naime, Barry Levinson je reditelj za kog se ne može reći da ima prepoznatljivu autorsku poetiku, on je svojevrsni copycat iz vrhunskog holivudskog mejnstrima, ali isto tako u svojim copycat radovima snimio je niz izuzetno kvalitetnih, značajnih i povremeno iznenađujuće zrelih i inteligentnih varijacija na već uspostavljene kanone. Ako tome dodamo da je promenio istoriju televizije sa serijom HOMICIDE, za Levinsona se može reći da je ostvario itekako upečatljiv opus.

Činjenica da je snimio found footage film i to svojevrsni horor otud ne treba da čudi, to je očekivana reakcija na trend. Isto tako ne treba da čudi da se njegov found footage film izdvojio po zrelosti. Međutim, poslednjih nekoliko godina sa naslovima kao što su CHRONICLE, PROJECT X ili TROLLJEGERN, found footage je napredovao do tačke kada uspeva da bude i intrigantniji od konvencionalnog filma na tu temu. Posle prve velike senzacije sa found footage konceptom filma BLAIR WITH PROJECT nastupila je serija kopija koje su od reda bile ili neuspele ili nisu uspevale da ponove uspeh tog filma, a javljale su se u raznim formama od DET OKANDA do parafraza reality emisija itd. Međutim, sa uspehom CLOVERFIELDa pa zatim Orena Pelija i PARANORMAL ACTIVITY, kada za razliku od "neponovljivog" BLAIR WITCHa imamo uspeh koji se može replicirati unedogled, kreće nova faza u kojoj se found footage pretvara iz gimmicka u svojevrsni standard.

Levinsonov film u tom pogledu ima integritet koji često nedostaje radovima mlađih kolega. Čak i u najboljim found footage filmovima ima pozicija kamere i faza priče koje su neuverljivo postavljene. Međutim, Levinson rto radi bez greške i praktično svaki frejm njegovog filma koji se bazira na zapisima sa svih vrsta kamere je savršeno opravdan. Mislim da to pokazuje jednu impozantnu preciznost ovog veterana.

Kad je o samim događajima reč, THE BAY je više film katasrofe nego horor per se. Ima napetosti, ima strave i užasa, ali ovaj film se pre svega bavi katastrofom nego sa pokušajem da se taj užas suoči. U tom pogledu već negde oko polovine ovog jednoipočasovnog filma, Levinson iznosi sve karte na sto, od tog momenta više nema tajni, sve je jasno, ishod nam je poznat, uzrok nam je poznat i THE BAY se pretvara u hroniku jednog događaja bez jačeg pripovedačkog zamajca.

Taj nedostatak istinskog konflikta i drame u bilo kom obliku predstavlja ključni problem ovog inače zanimljivog filma čiju realizaciju odlikuju preciznost i visoka koncentracija ekipe.

Sama zaraza sa isopodima je u određenom smislu slična događajima iz Cronenbergovog SHIVERSa ali tamo je ova vrsta problema tretirana manje realistično pa je bila i filmičnija. Ovde se taj parazit tretira kao parazit na steroidima, njegov rast i razmnožavanje su ubrzani, ali se opet glavnima procesa dešava unutar žrtava a načini infekcije su strašni na jedan suptilniji način.

Omniprezentnost vode kao osnovnog prenosioca zaraze mi je bila jasna na nivou rediteljevog pklana šra bi hteo da sugeriše, ali u krajnjem rezultatu nije mi bila toliko sugestivna.

THE BAY je zanimljiv i ambiciozno realizovan film, svakako značajan rad u producentskom opusu Orena Pelija. Ipak, krupni nedostaci u samim osnovama filma odvajaju ovu veliku količinu truda od značajnog ometa.

* * 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment