Podsetio se večeras THIEFa Michaela Manna, courtesy of Ginger, i uživao više nego prvi put. naime, prvi put sam ga gledao sa idejom da beležim reference i autorske detaje koji nagoveštavaju HEAT, a sada mi je legao kao marksistički pogled na kriminal, i prikaz fatuma podzemlja u kome se zapravo, jako slično američkoj svakodnevici potpisuju doživotna kreditiranja iz kojih nikako ne možeš da se izvučeš.
Naravno, u ovom aranžmanu, tu su još i krv i lojalnost, ali mannov THIEF govori o čoveku čiji je osnovni problem u tome što neko trguje njegovim radom i on ne može u punoj meri da uživa u plodovima tog rada. mann štaviše postavlja ovu kriminalističku priču u jednu čistu marksističku potpuno amoralnu, hladnokrvnu ravan, u kojoj se čak i decom i porodičnom srećom trguje.
Mannov junak, u maniru ekspresionističke tragedije, nije miran i slobodan kada umre. On je slobodan tek onda kada se odrekne svega što je u životu želeo a što je proisteklo iz njegovog rada.
Dakle, Mann jasno pravi marksističku poentu o otuđenom radu koji ne može da produkuje sreću i spokoj za čoveka. I što je još važnije, ovo nije neko pajkićevsko učitavanje, ovo je sve prilično jasno u filmu.
Kad je reč o samoj egzekuciji, Mann se nastavlja na Siegela, Aldricha i Peckinpaha i na smenu je elegantan, efikasan i krvavo razigran kada treba. Iako ovaj film sa sve Tangerine Dream i svjetlima neona u noćima punim detektiva, anticipira osamdesete, njegovo meso je izraslo u sedamdesetim.
Pored ovog mesa, ima tu ponešto i od Mannovog evropskog školovanja. Iako su gorenavedeni autori, naročito Siegel, imali faze sofisticiranosti, Mann ovde unosi pomalo Hodgesove, i Melvilleove atmosfere, mada samo u tragovima.
Jedino što u ovom filmu ne uspeva, to je da kao Siegel jednu ovakvu initimističku priču uzdigne na nivo vrhunske zabave kao što je genije uspeo u remek-delu CHARLEY VARRICK. No, to je već ravan na koju se nikada ne stiže.
* * * / * * * *
Naravno, u ovom aranžmanu, tu su još i krv i lojalnost, ali mannov THIEF govori o čoveku čiji je osnovni problem u tome što neko trguje njegovim radom i on ne može u punoj meri da uživa u plodovima tog rada. mann štaviše postavlja ovu kriminalističku priču u jednu čistu marksističku potpuno amoralnu, hladnokrvnu ravan, u kojoj se čak i decom i porodičnom srećom trguje.
Mannov junak, u maniru ekspresionističke tragedije, nije miran i slobodan kada umre. On je slobodan tek onda kada se odrekne svega što je u životu želeo a što je proisteklo iz njegovog rada.
Dakle, Mann jasno pravi marksističku poentu o otuđenom radu koji ne može da produkuje sreću i spokoj za čoveka. I što je još važnije, ovo nije neko pajkićevsko učitavanje, ovo je sve prilično jasno u filmu.
Kad je reč o samoj egzekuciji, Mann se nastavlja na Siegela, Aldricha i Peckinpaha i na smenu je elegantan, efikasan i krvavo razigran kada treba. Iako ovaj film sa sve Tangerine Dream i svjetlima neona u noćima punim detektiva, anticipira osamdesete, njegovo meso je izraslo u sedamdesetim.
Pored ovog mesa, ima tu ponešto i od Mannovog evropskog školovanja. Iako su gorenavedeni autori, naročito Siegel, imali faze sofisticiranosti, Mann ovde unosi pomalo Hodgesove, i Melvilleove atmosfere, mada samo u tragovima.
Jedino što u ovom filmu ne uspeva, to je da kao Siegel jednu ovakvu initimističku priču uzdigne na nivo vrhunske zabave kao što je genije uspeo u remek-delu CHARLEY VARRICK. No, to je već ravan na koju se nikada ne stiže.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment