Opet mi nalete jedna Working Title produkcija, CATCH A FIRE Phillipa Noycea, courtesy of Ginger.
Noyce mi je u detinjstvu bio jedan od držih reditelja. Voleo sam DEAD CALM i PATRIOT GAMES, i uopšte uživao sam u njegovim filmovima. Međutim, kako je posle SAINTa skliznuo van A-produkcije i počeo da radi političke etno-filmove, čini mi se da je nekako na silu raskrstio sa vrlo preciznim i efektnim filmskim izrazovm koji je bio foprmativan za neke savremene holivudske oblike.
Noyceovi sadašnji filmovi su naprosto inferiorni, i ako čak i zanemarimo krajnje sumnjiv ideološki angažman i umetničku pretenziju, čini se kao da bi i oni sami imali koristi od onog snažnog i dinamičnog rediteljskog pristupa koji je Noyce ranije nosio.
Sve kritike koje baš za CATCH A FIRE kažu da nosi mehaniku koju je Noyce razvio u holivudskom mejnstrimau početkom devedesetih, greše, iako se mogu konstatovati kojekakve paralele sa njegovim filmom PATRIOT GAMES.
Pre svega, iako je PATRIOT GAMES, mainstream film i sequel i sve što uz to ide, to nije delo koje je prošlo bez političkih žrtava. Reditelj John McTiernan i glumac Alec Baldwin su protivno svom poslovnom intresu napustili taj projekat pošto su smatrali da vređa njihova nacionalna osećanja.
Za reditelja koji u svojoj biografiji ima PATRIOT GAMES i CATCH A FIRE možda i najveći smisao ona ona priča o tome kako je nečiji terorista drugome borac za slobodu.
CATCH A FIRE pokušava da funkcioniše na tri koloseka. Kao triler, istorijska hronika i politička teza.
Na planu istorijske hronike, ovaj film nije do kraja tačan pošto zanemaruje načaj Komunističke partije Južne Afrike na militantno krilo ANC i još važnije uticaj militanata unutar organizacije koju je na kraju preuzeo Mandela, praktično gandijvskim metodama. Inače, i sam Gandhi je rodom iz Južne Afrike.
CATCH A FIRE je u istorijskom smislu naivan i nedorastao film.
Na planu trilerskog zapleta, CATCH A FIRE zabašuruje ključne momente priče. Iako Noyce mudro forsira paralelnu radnju, koja je više nabacana nego spregnuta, što je greška, mi u suštini ne dopiremo do ključnih tačaka dramskog sukoba. Ne vidimo prelomnu scenu u kojoj se glavni junak radikalizuje i priključuje grupi. Nije baš tačno definisan sistem doušnika južnoafričke policije kao bi se stvorila napetost. Nije prikazan napaf na policajčevu kuću u kome zaigra njegova obuka porodice da rukuje vatrenim oružjem.
Konačno, sa davanjem humane crte obojici junaka, sa zlim aparthejd policajcem koji junaka nije maltertirao nešto puno više nego što se ljudi u sličnim okolnostima i sličnim režimima maltertiraju, čak nemamo ni dovoljno zaoštren sukob. I njihov sukob u suštini ima hepiend.
Kad je o političkoj tezi reč, CATCH A FIRE se zapravo ne bavi južnoafričkim pitanjem, već pitanjem koje sada tišti oksidentalne liebarle, a to su mehanizmi kojima ljudi bivaju gurnuti u radikalizaciju sukoba. Noyce dakle ovde koristi jednu istorijsku okolnost ne bi li počešao aktuelan svrab zapadne liberalne scene.
U svakom slučaju, film nije vredan pažnje onima koje ne zanima milje i istorijski kontekst ove priče.
* * / * * * *
Noyce mi je u detinjstvu bio jedan od držih reditelja. Voleo sam DEAD CALM i PATRIOT GAMES, i uopšte uživao sam u njegovim filmovima. Međutim, kako je posle SAINTa skliznuo van A-produkcije i počeo da radi političke etno-filmove, čini mi se da je nekako na silu raskrstio sa vrlo preciznim i efektnim filmskim izrazovm koji je bio foprmativan za neke savremene holivudske oblike.
Noyceovi sadašnji filmovi su naprosto inferiorni, i ako čak i zanemarimo krajnje sumnjiv ideološki angažman i umetničku pretenziju, čini se kao da bi i oni sami imali koristi od onog snažnog i dinamičnog rediteljskog pristupa koji je Noyce ranije nosio.
Sve kritike koje baš za CATCH A FIRE kažu da nosi mehaniku koju je Noyce razvio u holivudskom mejnstrimau početkom devedesetih, greše, iako se mogu konstatovati kojekakve paralele sa njegovim filmom PATRIOT GAMES.
Pre svega, iako je PATRIOT GAMES, mainstream film i sequel i sve što uz to ide, to nije delo koje je prošlo bez političkih žrtava. Reditelj John McTiernan i glumac Alec Baldwin su protivno svom poslovnom intresu napustili taj projekat pošto su smatrali da vređa njihova nacionalna osećanja.
Za reditelja koji u svojoj biografiji ima PATRIOT GAMES i CATCH A FIRE možda i najveći smisao ona ona priča o tome kako je nečiji terorista drugome borac za slobodu.
CATCH A FIRE pokušava da funkcioniše na tri koloseka. Kao triler, istorijska hronika i politička teza.
Na planu istorijske hronike, ovaj film nije do kraja tačan pošto zanemaruje načaj Komunističke partije Južne Afrike na militantno krilo ANC i još važnije uticaj militanata unutar organizacije koju je na kraju preuzeo Mandela, praktično gandijvskim metodama. Inače, i sam Gandhi je rodom iz Južne Afrike.
CATCH A FIRE je u istorijskom smislu naivan i nedorastao film.
Na planu trilerskog zapleta, CATCH A FIRE zabašuruje ključne momente priče. Iako Noyce mudro forsira paralelnu radnju, koja je više nabacana nego spregnuta, što je greška, mi u suštini ne dopiremo do ključnih tačaka dramskog sukoba. Ne vidimo prelomnu scenu u kojoj se glavni junak radikalizuje i priključuje grupi. Nije baš tačno definisan sistem doušnika južnoafričke policije kao bi se stvorila napetost. Nije prikazan napaf na policajčevu kuću u kome zaigra njegova obuka porodice da rukuje vatrenim oružjem.
Konačno, sa davanjem humane crte obojici junaka, sa zlim aparthejd policajcem koji junaka nije maltertirao nešto puno više nego što se ljudi u sličnim okolnostima i sličnim režimima maltertiraju, čak nemamo ni dovoljno zaoštren sukob. I njihov sukob u suštini ima hepiend.
Kad je o političkoj tezi reč, CATCH A FIRE se zapravo ne bavi južnoafričkim pitanjem, već pitanjem koje sada tišti oksidentalne liebarle, a to su mehanizmi kojima ljudi bivaju gurnuti u radikalizaciju sukoba. Noyce dakle ovde koristi jednu istorijsku okolnost ne bi li počešao aktuelan svrab zapadne liberalne scene.
U svakom slučaju, film nije vredan pažnje onima koje ne zanima milje i istorijski kontekst ove priče.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment