Pogledao sam KLOPKU Srdana Golubovića i moram priznati da sam otišao da ga gledam sa žarkom željom da mi se iole dopadne.
Naime, čini mi se da je KLOPKA film koji je na neki poseban način odabran da bude ovogodišnji DOBAR SRPSKI FILM, kao što su prošle godine bili SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO. Oni su strateški bili odabrani da budu javno plasirani kao razlog zašto treba da o(p)stane ovo stanje i kao biva kako sve nije izgubljeno i mrtvo.
Ove sezone je to Srdanov sophomore film, koji u sebe, još dodatno ima utkanu sterilnost Srdanovog lika & dela, gde je on praktično nezameren ni sa kim, relativno filmski pismen, ozbiljan i ambiciozan momak, čiji (naravno, ne preteran) uspeh, strateški svima odgovara.
E sad, nažalost, film ne isporučuje čak ni za mediokritetske potrebe ove lakirovke, započete mesecima pre filma, plasirane kako sa strane Tucka, tako i sa brojnih "internih" projekcija sa kojih su stizali samo znaci zadovoljstva i egzaltacije iako niko "relevantan" ili bar "zajeban" nije bio pripušten u montažu, zatim sa pripovestima iz Berlina koje su u našim medijima iracionalno napumpane. Za vreme berlinskog festivala apsolutno nije bilo relevantnih kritika koje su na bilo koji način izražavale egzaltaciju povodom filma. Film je možda solidno prošao u okvirima svog programa ali prosto morate se staviti u kontekst i programa i publike koja ga je gledala. To je ipak sporedni program na kome se ceo dan prikazuju neki sporedni filmovi. Uostalom o dometu ovog filma najbolje govori neka zvaničnica berlinskog festivala koja je sad gost FESTa i koja je rekla kako filmovi poput KLOPKE pokazuju da će se iz Srbije "možda nekad", kao u The Cure pesmi MAYBE SOMEDAY, naći neki film i u zvaničnom programu.
Dakle, nemojmo se zajebavati. KLOPKA je sranje, za koje smo mi primorani da poverujemo kako je second coming, iako to nije čak i za srpske okvire. I SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO su ma koliko užasni znatno zanimljiviji i bolji filmovi.
Dakle, nisam čitao roman ali verujem da nije filmičan. Ne znam zašto je uopšte ovaj roman i ekranizovan, osim iz koristoljublja spram pisca, budući da ne nudi ama baš ništa originalno, što se ne bi moglo potpisati i scenaristinim imenom.
Kako znam da nije filmičan? Pa, možda po tome što scenario nije filmičan. Naravno, Srđan Koljević jeste moj arhinemezis, i to možda umanjuje kredibilitet mog komentara, ali ovim scenarijem je ponovo pokazao da nema talenta. A opet s druge strane, to smo znali i pre, i ne može se naprasno postati talentovan. Doduše, ovaj scenario je pisao sa svojom suprugom Melinom, koja je zanimljiva žena, pa sam pomislio da će ona blagotvorno delovati na Srđana ali nije.
E sad, zašto uopšte uzeti Srđana? Na osnovu kog Koljevićevog teksta je Srdan uopšte mogao pomisliti da ovaj upropastitelj srpskog filma ume da piše? na osnovu KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE ili pak adaptacije Valjarevića u NORMALNIM LJUDIMA? Golubović jeste doduše u svom debiju overio Đorđa Milosavljevića, Koljevića koji operiše sa tzv. "žanrovske" strane i u tom smislu uništava naš film, dok je Kolčjević pak više ruski tip pisca, dakle on je i pripovedač i prorok i istoričar, i filozof, ako treba.
Pored toga, sada je Koljević go-to guy pošto su ga Nemci zavoleli tako da je on sad prčkao i po scenariju Stefana Arsenijevića. Ukoliko hoćeš fondacijski keš, Kolja je srpski Paul Haggis.
Well, Kolja took us for a ride. Prvo, u ovom filmu uopšte ne znamo u kom pravcu oni hoće da nas vode. Naime, šta je tema filma? Bolest deteta? Problem kako naći 26 000 evra za operaciju? Da li ubiti čoveka kako bi spasao dete? To što mu nisi platili kad je ubio čoveka? To što će mu pomoći žena ubijenog čoveka? To su sve teme ovog filma. Na sreću dete na kraju preživi, ali film nažalost umire u teškim mukama, i čini mi se da je 26 000 trebalo dati dobrom scnaristi.
Sve ove teme koje sam naveo, one su DAKLE, sve odreda zastupljene u filmu. O da. Mi prvo polazimo iz situacije kada je dete zdravo. Pa pratimo razvoj bolesti. Pa gledamo kako traže pare na raznim (mada ne i svim) mestima. Pa gledamo dilemu. Mi pola filma čekamo ubistvo. E onda se ubistvo desi. E onda lik ima malo sam svoje dileme. Pa ga onda zajebu za keš. Pa se onda žrtvina žena (koju smo u najboljoj tradicije dekadentnog Siniše Pavića već upoznali kao ljupku komšinicu) ponudi da pomogne. Pa onda on nađe naručioce. Pa onda tako sve po redu.
U svakom slučaju, film smatra da treba da obuhvati SVE ove teme. E sad, okej, to je možda dobar skorsezijanski pristup, ali ne. Najveći broj scena spadaju u Srdanovu "Zašto ćutiš?" dramaturgiju. dakle sve su ove teme na stolu, ali junaci pretežno ćute i puše i pričaju o tako nekim nesaznatljivim stvarima iz arsenala gde si bio, šta si radio, zašto ćutiš. A onda važne plotpoint izbambusaju u montažnoj sekvenci, pa se vratimo u ćutanje. Glogman is in the house and he fuckin' rules the screen.
E sad, naravno Koljević je kao Radiohead. Taman misliš ne može da te iznenadi. Kao, sve smo videli, sve smo čuli. Ali onda ti on naiđe iz potpuno neočekivanog ugla i zada opak aperkat. Glogovac izgovara replike tipa, "Ja sam nikakav otac, ja ne mogu da pomognem svom detetu..." pa onda sve te soc-replike, Mladen Nelević igra građevinskog radnika u gunju koji se raspituje o privatizaciji, Natašu Ninković cimaju ohola bogata deca u školi, lekar i Glogovac kao jadni predstavnici srednje klase voze "reno 4", kao na tom nivou se bonduju, ...
Kao us against them. Inače, potpuno licemeran pristup temi, ako uzmemo da film radi hip reditelj reklama za banke i ostale vidove otimanja para od naroda i sin jedne od najuglednijih srpskih porodica sa velikim kontaktima i vezama. Sad oni nas uče, kako je teško biti srednja klasa.
Dakle, film je besramno loše napisan. zatim je besramno sporo glumljen, sa nepodnošljivom teskobom filmske glume koju isporučuju Glogovac i Nataša Ninković. Dete je BTW antipatično do koske i potpuno j pogrešan izbor. Glogman i Nataša su uzeli ova materijal i odlučili da razgibaju svoje glumačke mišiće. Sagoreli su u ovim ulogama.
Svakako najkkretenskija scena između njih dvoje je scena kada joj Glogovc ispriča šta se sve desilo. Mi smo to već videli, naravno. Ali ona ne zna. E sad, u američkom filmu ta scena se radi tako što on počne, a mi onda odemu u eksterijer, snimimo ih kroz prozor, vidime neku karakterističnu reakciju junaka na bolnu istinu i zatim se vratimo, u elipsi, kada je sve gotovo. Ne kod Srdana. on zna bolje od američkih reditelja. On će prikazati jednu scenu koju nikada ne vidimo. On će prevazići formu. Glogman sve ispriča, Glogman deliveruje. Nataša Ninković na to reaguje pateći u krupnom planu, Dreyere pojedi svoja muda, i forma je prevaziđena. Ali, Srdane, druže, te scene se u američkom filmu ne vide ne zato što oni nešto kriju od nas, nego zato što su nepotrebne.
Ili epizoda, Glogmanu dokurči i on lomi stvari po kući. Naravno, šta bi drugo. kad je frka dobijaš poriv da bacaš nameštaj po kući, šta bi drugo. Glogman čak i pusti suzu, onu mušku najtežu. A u paralelnoj montaži, mali potpuno ničim izazvano pobegne iz bolnice. Dođe kući. Glogman popriča sa malim, izhendluje celu stvar. Glogman je in control kad treba. Ujutru dolazi Nataša Ninković iz fazona "Jel mali tu?'" Tu je mali. Vrate ga u bolnicu. Zašto je mali begao iz bolnice? Ne znamo. Šta će nam ta scena? Da bi mali odradio rutinu, "Sve je to zbog mene..." Hm. Kolja, skoncentriši se.
Miki manojlović nudi ubistvo Glogmanu u hotelu "Moskva". hilarious dijalozi. Miki između ostalog kaže, 2računam na vašu diskreciju i u slučaju da odbijete ponudu." Tipa, "molim vas, ako ne budete ubili za mne, nadam se da nikom nećete pričati." jeste, to baš tako može.
I uopšte, otkud ta varijanta da se za ozbiljan hit bira čovek koji nije specijalista. Okej, Miki je skorman čovek, grebe sa dna. kapiram. Ali ipak, teško će high class krimosa ubiti neki civil. Miki valjda računa da je Glogman zapamtio kako se hendluje "tetka" kad je učio u vojsci. Očekivao sam repliku da će Glog izgooriti, "Ovo je CZ-57, 7,62 milimtara, najmoćniji pištolj proizveden kod nas. sada se sigurno pitaš koliko sam metaka ispalio pošto čitavih devet staje u šaržer (plus jedan u cev). Koliko sam iskoristio kad sam ubio tvog poslovnog partnera i koliko sam sada ispalio osam ili devet metaka. ja ni sam ne znam. malo sam se zabrojao u ovoj gužvi. Misliš li da imaš sreće'?"
Srdanova režija je daleko ispod očekivanja. Na B92, Gavrilo priča gluposti, to što on piše uopšte ne postoji u filmu. Kakav crni Tony Scott, kakvi crni vešti dramaturški trikovi, kakva najava mračnog trilera, flm je rađen kao bosanski Hallmark, vrlo svedeno, vidi se šta rade, vidi se ko priča. u jednom momentu sam se prenuo i rekao drugu, "Ej, u ovoj sceni Srdan režira... " Drug me umiri, "Nije, nego stavili kameru u kola..."
Film je urađen pismeno, u tom smislu da nije urađen usmeno, ali tu o nekom reditljskom pregnuću ne možemo da pričamo. Uopšte, nema tu žanra nikakvog. Ovaj film nema žanrovske elemente. ovo je srpski pseudo-realizam, sa ubistvom, scenom u policiji, praćenjem i tim nekim stvarima, ali to nije žanr. Ovaj film ne pokušava da manipuliše našim emocijama na tom nivou. Ovaj film pokušava da ispriča jednu realističku priču, mada e zna tačno koju, i u stvari nam je nepriča već pušta Glogu i Nataši da se izživljavaju, a Srdan i Koljević su možda imali neku deluziju da ćemo sad svi da se usremo od sreće što ima scena praćenja kolima.
U svakom slučaju KLOPKA je jako slab, i što je još važnije naporan film, koji ne dobacuje do evropskog standarda o kome se priča.
Naime, čini mi se da je KLOPKA film koji je na neki poseban način odabran da bude ovogodišnji DOBAR SRPSKI FILM, kao što su prošle godine bili SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO. Oni su strateški bili odabrani da budu javno plasirani kao razlog zašto treba da o(p)stane ovo stanje i kao biva kako sve nije izgubljeno i mrtvo.
Ove sezone je to Srdanov sophomore film, koji u sebe, još dodatno ima utkanu sterilnost Srdanovog lika & dela, gde je on praktično nezameren ni sa kim, relativno filmski pismen, ozbiljan i ambiciozan momak, čiji (naravno, ne preteran) uspeh, strateški svima odgovara.
E sad, nažalost, film ne isporučuje čak ni za mediokritetske potrebe ove lakirovke, započete mesecima pre filma, plasirane kako sa strane Tucka, tako i sa brojnih "internih" projekcija sa kojih su stizali samo znaci zadovoljstva i egzaltacije iako niko "relevantan" ili bar "zajeban" nije bio pripušten u montažu, zatim sa pripovestima iz Berlina koje su u našim medijima iracionalno napumpane. Za vreme berlinskog festivala apsolutno nije bilo relevantnih kritika koje su na bilo koji način izražavale egzaltaciju povodom filma. Film je možda solidno prošao u okvirima svog programa ali prosto morate se staviti u kontekst i programa i publike koja ga je gledala. To je ipak sporedni program na kome se ceo dan prikazuju neki sporedni filmovi. Uostalom o dometu ovog filma najbolje govori neka zvaničnica berlinskog festivala koja je sad gost FESTa i koja je rekla kako filmovi poput KLOPKE pokazuju da će se iz Srbije "možda nekad", kao u The Cure pesmi MAYBE SOMEDAY, naći neki film i u zvaničnom programu.
Dakle, nemojmo se zajebavati. KLOPKA je sranje, za koje smo mi primorani da poverujemo kako je second coming, iako to nije čak i za srpske okvire. I SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO su ma koliko užasni znatno zanimljiviji i bolji filmovi.
Dakle, nisam čitao roman ali verujem da nije filmičan. Ne znam zašto je uopšte ovaj roman i ekranizovan, osim iz koristoljublja spram pisca, budući da ne nudi ama baš ništa originalno, što se ne bi moglo potpisati i scenaristinim imenom.
Kako znam da nije filmičan? Pa, možda po tome što scenario nije filmičan. Naravno, Srđan Koljević jeste moj arhinemezis, i to možda umanjuje kredibilitet mog komentara, ali ovim scenarijem je ponovo pokazao da nema talenta. A opet s druge strane, to smo znali i pre, i ne može se naprasno postati talentovan. Doduše, ovaj scenario je pisao sa svojom suprugom Melinom, koja je zanimljiva žena, pa sam pomislio da će ona blagotvorno delovati na Srđana ali nije.
E sad, zašto uopšte uzeti Srđana? Na osnovu kog Koljevićevog teksta je Srdan uopšte mogao pomisliti da ovaj upropastitelj srpskog filma ume da piše? na osnovu KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE ili pak adaptacije Valjarevića u NORMALNIM LJUDIMA? Golubović jeste doduše u svom debiju overio Đorđa Milosavljevića, Koljevića koji operiše sa tzv. "žanrovske" strane i u tom smislu uništava naš film, dok je Kolčjević pak više ruski tip pisca, dakle on je i pripovedač i prorok i istoričar, i filozof, ako treba.
Pored toga, sada je Koljević go-to guy pošto su ga Nemci zavoleli tako da je on sad prčkao i po scenariju Stefana Arsenijevića. Ukoliko hoćeš fondacijski keš, Kolja je srpski Paul Haggis.
Well, Kolja took us for a ride. Prvo, u ovom filmu uopšte ne znamo u kom pravcu oni hoće da nas vode. Naime, šta je tema filma? Bolest deteta? Problem kako naći 26 000 evra za operaciju? Da li ubiti čoveka kako bi spasao dete? To što mu nisi platili kad je ubio čoveka? To što će mu pomoći žena ubijenog čoveka? To su sve teme ovog filma. Na sreću dete na kraju preživi, ali film nažalost umire u teškim mukama, i čini mi se da je 26 000 trebalo dati dobrom scnaristi.
Sve ove teme koje sam naveo, one su DAKLE, sve odreda zastupljene u filmu. O da. Mi prvo polazimo iz situacije kada je dete zdravo. Pa pratimo razvoj bolesti. Pa gledamo kako traže pare na raznim (mada ne i svim) mestima. Pa gledamo dilemu. Mi pola filma čekamo ubistvo. E onda se ubistvo desi. E onda lik ima malo sam svoje dileme. Pa ga onda zajebu za keš. Pa se onda žrtvina žena (koju smo u najboljoj tradicije dekadentnog Siniše Pavića već upoznali kao ljupku komšinicu) ponudi da pomogne. Pa onda on nađe naručioce. Pa onda tako sve po redu.
U svakom slučaju, film smatra da treba da obuhvati SVE ove teme. E sad, okej, to je možda dobar skorsezijanski pristup, ali ne. Najveći broj scena spadaju u Srdanovu "Zašto ćutiš?" dramaturgiju. dakle sve su ove teme na stolu, ali junaci pretežno ćute i puše i pričaju o tako nekim nesaznatljivim stvarima iz arsenala gde si bio, šta si radio, zašto ćutiš. A onda važne plotpoint izbambusaju u montažnoj sekvenci, pa se vratimo u ćutanje. Glogman is in the house and he fuckin' rules the screen.
E sad, naravno Koljević je kao Radiohead. Taman misliš ne može da te iznenadi. Kao, sve smo videli, sve smo čuli. Ali onda ti on naiđe iz potpuno neočekivanog ugla i zada opak aperkat. Glogovac izgovara replike tipa, "Ja sam nikakav otac, ja ne mogu da pomognem svom detetu..." pa onda sve te soc-replike, Mladen Nelević igra građevinskog radnika u gunju koji se raspituje o privatizaciji, Natašu Ninković cimaju ohola bogata deca u školi, lekar i Glogovac kao jadni predstavnici srednje klase voze "reno 4", kao na tom nivou se bonduju, ...
Kao us against them. Inače, potpuno licemeran pristup temi, ako uzmemo da film radi hip reditelj reklama za banke i ostale vidove otimanja para od naroda i sin jedne od najuglednijih srpskih porodica sa velikim kontaktima i vezama. Sad oni nas uče, kako je teško biti srednja klasa.
Dakle, film je besramno loše napisan. zatim je besramno sporo glumljen, sa nepodnošljivom teskobom filmske glume koju isporučuju Glogovac i Nataša Ninković. Dete je BTW antipatično do koske i potpuno j pogrešan izbor. Glogman i Nataša su uzeli ova materijal i odlučili da razgibaju svoje glumačke mišiće. Sagoreli su u ovim ulogama.
Svakako najkkretenskija scena između njih dvoje je scena kada joj Glogovc ispriča šta se sve desilo. Mi smo to već videli, naravno. Ali ona ne zna. E sad, u američkom filmu ta scena se radi tako što on počne, a mi onda odemu u eksterijer, snimimo ih kroz prozor, vidime neku karakterističnu reakciju junaka na bolnu istinu i zatim se vratimo, u elipsi, kada je sve gotovo. Ne kod Srdana. on zna bolje od američkih reditelja. On će prikazati jednu scenu koju nikada ne vidimo. On će prevazići formu. Glogman sve ispriča, Glogman deliveruje. Nataša Ninković na to reaguje pateći u krupnom planu, Dreyere pojedi svoja muda, i forma je prevaziđena. Ali, Srdane, druže, te scene se u američkom filmu ne vide ne zato što oni nešto kriju od nas, nego zato što su nepotrebne.
Ili epizoda, Glogmanu dokurči i on lomi stvari po kući. Naravno, šta bi drugo. kad je frka dobijaš poriv da bacaš nameštaj po kući, šta bi drugo. Glogman čak i pusti suzu, onu mušku najtežu. A u paralelnoj montaži, mali potpuno ničim izazvano pobegne iz bolnice. Dođe kući. Glogman popriča sa malim, izhendluje celu stvar. Glogman je in control kad treba. Ujutru dolazi Nataša Ninković iz fazona "Jel mali tu?'" Tu je mali. Vrate ga u bolnicu. Zašto je mali begao iz bolnice? Ne znamo. Šta će nam ta scena? Da bi mali odradio rutinu, "Sve je to zbog mene..." Hm. Kolja, skoncentriši se.
Miki manojlović nudi ubistvo Glogmanu u hotelu "Moskva". hilarious dijalozi. Miki između ostalog kaže, 2računam na vašu diskreciju i u slučaju da odbijete ponudu." Tipa, "molim vas, ako ne budete ubili za mne, nadam se da nikom nećete pričati." jeste, to baš tako može.
I uopšte, otkud ta varijanta da se za ozbiljan hit bira čovek koji nije specijalista. Okej, Miki je skorman čovek, grebe sa dna. kapiram. Ali ipak, teško će high class krimosa ubiti neki civil. Miki valjda računa da je Glogman zapamtio kako se hendluje "tetka" kad je učio u vojsci. Očekivao sam repliku da će Glog izgooriti, "Ovo je CZ-57, 7,62 milimtara, najmoćniji pištolj proizveden kod nas. sada se sigurno pitaš koliko sam metaka ispalio pošto čitavih devet staje u šaržer (plus jedan u cev). Koliko sam iskoristio kad sam ubio tvog poslovnog partnera i koliko sam sada ispalio osam ili devet metaka. ja ni sam ne znam. malo sam se zabrojao u ovoj gužvi. Misliš li da imaš sreće'?"
Srdanova režija je daleko ispod očekivanja. Na B92, Gavrilo priča gluposti, to što on piše uopšte ne postoji u filmu. Kakav crni Tony Scott, kakvi crni vešti dramaturški trikovi, kakva najava mračnog trilera, flm je rađen kao bosanski Hallmark, vrlo svedeno, vidi se šta rade, vidi se ko priča. u jednom momentu sam se prenuo i rekao drugu, "Ej, u ovoj sceni Srdan režira... " Drug me umiri, "Nije, nego stavili kameru u kola..."
Film je urađen pismeno, u tom smislu da nije urađen usmeno, ali tu o nekom reditljskom pregnuću ne možemo da pričamo. Uopšte, nema tu žanra nikakvog. Ovaj film nema žanrovske elemente. ovo je srpski pseudo-realizam, sa ubistvom, scenom u policiji, praćenjem i tim nekim stvarima, ali to nije žanr. Ovaj film ne pokušava da manipuliše našim emocijama na tom nivou. Ovaj film pokušava da ispriča jednu realističku priču, mada e zna tačno koju, i u stvari nam je nepriča već pušta Glogu i Nataši da se izživljavaju, a Srdan i Koljević su možda imali neku deluziju da ćemo sad svi da se usremo od sreće što ima scena praćenja kolima.
U svakom slučaju KLOPKA je jako slab, i što je još važnije naporan film, koji ne dobacuje do evropskog standarda o kome se priča.
No comments:
Post a Comment