Pogledao sam BLOOD: THE LAST VAMPIRE Chris Nahona. Nesumnjivo je da u većini slučajeva ljubav prema žanrovskom filmu proističe iz oduševljanja vrhunskim naslovima koji su bili sposobni da prevaziđu žanr, ili u slučaju izuzetaka koji potvrđuju pravilo - iz ljubavi prema nakaradnim primercima žanrovskog ekscesa koji uništava filmove. Iz ta dva ekstrema stvorile su se dve tradicije u kojoj s jedne strane, deo autora pokušava da unapredi i prevaziđe žanr a u drugoj su oni koje zanima izvrgavanje žanra ruglu. usled ove dve tendencije, negde se izgubila srednja linija žanrovskog filma u kome se pravila poštuju, ni ne unapeđuju, ni ne skrnave.
BLOOD pripada toj srednjoj liniji. Nahon je snimio petparački film po petparačkoj premisi i to je nekima neoprostivo pošto je prethodna anime interpretacija te premise bila znatno interesantnija, bogatija i umetnički vrednija. Slično filmu WOLVERINE u odnosu na X-MEN, Nahon je sveo priču na ono što je njen denotativni sadržaj i snimio film u skladu sa tim.
Srećni smo što živimo u svetu u kome filmovi sa vioelntnim japanskim učenicama mogu da budu umetnost - jer, hm, takve priče inače su obično šund. I to nam Nahon potvrđuje.
Što se mene lično tiče, dosta sam se nagledao hongkonškog i japanskog filma da mi japanski setting i manga nisu po definiciji nešto hip tako da od BLOODa nisam očekivao isto što i prosečan zapadni gledalac koji je navikao da dobija samo vrhunske primerke azijskog žanrovskog filma i/ili evropske režije. BLOOD ne donosi ništa čega u Holivudu inače nema, kao što ni većina azijskih filmova nastalih u ovakvom aranžmanu ne postiže ništa naročito novo. BLOOD sigurno nije tip internacionalnog superhita, međutim, sam film nije ništa gori od nekog tipičnog azijskog akcijaša za lokalnu upotrebu.
Iako na umetničkom nivou ne dobacuje do izvorne anime, Nahon priča ovu priču sa efikasnošću i žarom. Rezultat je petparački film o petparačkoj temi koji je istovremeno potpuno nepretenciozan i razoružavajuće iskren u svojoj besmislenosti.
Iako se na nivou detalja jasno vidi da je Nahon oksientalni reditelj, pre svega na nivou tempa, a ztim i koetiranja sa nekim wongkarwaijevskih rešenjima na planu fotografije - čemu su skloni zapadni reditelji kada snimaju urbanu Aziju - u filmu su vrlo snažni azijski uticaji.
To se pre svega oseća u akcionim scenama koje su svima sporne. U njima je Nahonov zapadni uticaj izražen kroz quick-cutting kojim je očigledno želeo da povisi energetski nivo borbe, dočim je preterana upotreba digitalnih efekata potpuno azijski fazon i masovno je prisutna u borilačkim filmovima iz post-MATRIX vremena kada je zlatno doba HK već prošlo. Upravo je slavljeni Cory Yuen, što se mene tiče manje talentovani Yuen (Yuen Woo Ping je prava vera), bio prvi popularizator te ekstremne upotrebe efekata koja je potom tek u Koreji dobila neku vrstu umetničkog digniteta u filmu VOLCANO HIGH gde su SFX wire fu borbe imale barokne dimenzije i nadmatriksile MATRIX. Imajući sve ovo u vidu, meni borbe ovakve-kakve su, nisu previše smetale, ali razumem i one kojima to ne odgovara.
Naročito mislim da orotodoksnijim fanovima Nahonov eklektični pristup može delovati prenatrpano. Naime, ono što je interesantno u BLOODu je da Nahon i Yuen imaju u polazu HK pristup koreografiji u filmu koji govori o Japanu i japanskim borbenim tehnikama. Međutim, s duge strane, Nahon insistira na presecanju i komadanju protivnika što je totalno japanski prilaz snimanju swordplaya još od Kenji Misumija. Štaviše, kod Misumija su komadanja i sečenja protivnika na pola akcenti dok je kod Nahona to redovna praksa. Čini se da je Nahon mogao potpuno da se opusti jer su ti koji bivaju komadani demoni u ljudskom obliku i prema njima je legitimno nemati milosti. Konačno, treći bitan sastojak je korejski high gloss i heavy CGI. Osim možda ponegde u Koreji, nije često pravljen ovakav miks raznih tehnika i pristupa.
Što se glumaca tiče, Nahon je blagotvorno uticao da ne bude konfuzije među azijskim likovima.
Inače, od Nahona sam puno očekivao. BLOOD nije ispunio to očekivanje ali nije ni potpuno dezavuisao moje poverenje u ovog reditelja. Kao što sam već ranije pisao, apsurdnim spletom okolnosti, Francuska je postala centar za interpretaciju HK filma. Olivier Assayas je pišući za Cahiers otvorio tu priču a kasnije ju je i kreativno dotakao kroz IRMA VEP i BOARDING GATE pa na neki način i DEMONLOVER. Christophe Gans je takođe pisao a posle je snimio CRYING FREEMAN, ekranizaciju mange. Međutim, Nahon je možda i najdalje otišao jer debitovao je režirajući Jet Lija, jedno od najvećih božanstava hongkonške bioskopske akcije, u Bessonovoj produkciji KISS OF THE DRAGON a sada je praktično uradio i punokrvni azijski film, doduše tempiran za internacionalno tržište. Nahon se, u tom smislu, može smatrati jednim od pionira aktuelnog francuskog akcionog revivala.
S jedne strane, šteta je što u trenutku apsolutnog trijumfa bessonovskog/francuskog pogleda na akciju sa filmom TAKEN, Nahon igra marginalnu ulogu na svetskoj sceni, ali s druige strane, veliki je čast biti Zapadnjak i raditi azijski akcioni film, u Aziji, i za azijske producente, sa mahom lokalnom ekipom. Štaviše, Nahon je na azijskom terenu, uprkos već napomenutim zapadnim uplivima, uspeo je da napravi film koji je zarobio u sebi tu iracionalnost azijskog repertoarskog filma, što je u konkretnom slučaju i dobro i loše.
Naravno, sasvim je jasno da veći deo publike i kritike nema ovu vrstu studioznog pogleda na Nahonov opus te se nadam da mu relativni neuspeh ovog filma neće zatvoriti vrata za dalji rad. BLOOD je pristojno prošao u Aziji a sasvim sigurno će privući veliku pažnju na kućnim formatima. Gde god da skonča sa sledećim filmom, makar to bio i DTV, Nahon je reditelj koga i dalje treba pratiti sa pažnjom.
* * * / * * * *
BLOOD pripada toj srednjoj liniji. Nahon je snimio petparački film po petparačkoj premisi i to je nekima neoprostivo pošto je prethodna anime interpretacija te premise bila znatno interesantnija, bogatija i umetnički vrednija. Slično filmu WOLVERINE u odnosu na X-MEN, Nahon je sveo priču na ono što je njen denotativni sadržaj i snimio film u skladu sa tim.
Srećni smo što živimo u svetu u kome filmovi sa vioelntnim japanskim učenicama mogu da budu umetnost - jer, hm, takve priče inače su obično šund. I to nam Nahon potvrđuje.
Što se mene lično tiče, dosta sam se nagledao hongkonškog i japanskog filma da mi japanski setting i manga nisu po definiciji nešto hip tako da od BLOODa nisam očekivao isto što i prosečan zapadni gledalac koji je navikao da dobija samo vrhunske primerke azijskog žanrovskog filma i/ili evropske režije. BLOOD ne donosi ništa čega u Holivudu inače nema, kao što ni većina azijskih filmova nastalih u ovakvom aranžmanu ne postiže ništa naročito novo. BLOOD sigurno nije tip internacionalnog superhita, međutim, sam film nije ništa gori od nekog tipičnog azijskog akcijaša za lokalnu upotrebu.
Iako na umetničkom nivou ne dobacuje do izvorne anime, Nahon priča ovu priču sa efikasnošću i žarom. Rezultat je petparački film o petparačkoj temi koji je istovremeno potpuno nepretenciozan i razoružavajuće iskren u svojoj besmislenosti.
Iako se na nivou detalja jasno vidi da je Nahon oksientalni reditelj, pre svega na nivou tempa, a ztim i koetiranja sa nekim wongkarwaijevskih rešenjima na planu fotografije - čemu su skloni zapadni reditelji kada snimaju urbanu Aziju - u filmu su vrlo snažni azijski uticaji.
To se pre svega oseća u akcionim scenama koje su svima sporne. U njima je Nahonov zapadni uticaj izražen kroz quick-cutting kojim je očigledno želeo da povisi energetski nivo borbe, dočim je preterana upotreba digitalnih efekata potpuno azijski fazon i masovno je prisutna u borilačkim filmovima iz post-MATRIX vremena kada je zlatno doba HK već prošlo. Upravo je slavljeni Cory Yuen, što se mene tiče manje talentovani Yuen (Yuen Woo Ping je prava vera), bio prvi popularizator te ekstremne upotrebe efekata koja je potom tek u Koreji dobila neku vrstu umetničkog digniteta u filmu VOLCANO HIGH gde su SFX wire fu borbe imale barokne dimenzije i nadmatriksile MATRIX. Imajući sve ovo u vidu, meni borbe ovakve-kakve su, nisu previše smetale, ali razumem i one kojima to ne odgovara.
Naročito mislim da orotodoksnijim fanovima Nahonov eklektični pristup može delovati prenatrpano. Naime, ono što je interesantno u BLOODu je da Nahon i Yuen imaju u polazu HK pristup koreografiji u filmu koji govori o Japanu i japanskim borbenim tehnikama. Međutim, s duge strane, Nahon insistira na presecanju i komadanju protivnika što je totalno japanski prilaz snimanju swordplaya još od Kenji Misumija. Štaviše, kod Misumija su komadanja i sečenja protivnika na pola akcenti dok je kod Nahona to redovna praksa. Čini se da je Nahon mogao potpuno da se opusti jer su ti koji bivaju komadani demoni u ljudskom obliku i prema njima je legitimno nemati milosti. Konačno, treći bitan sastojak je korejski high gloss i heavy CGI. Osim možda ponegde u Koreji, nije često pravljen ovakav miks raznih tehnika i pristupa.
Što se glumaca tiče, Nahon je blagotvorno uticao da ne bude konfuzije među azijskim likovima.
Inače, od Nahona sam puno očekivao. BLOOD nije ispunio to očekivanje ali nije ni potpuno dezavuisao moje poverenje u ovog reditelja. Kao što sam već ranije pisao, apsurdnim spletom okolnosti, Francuska je postala centar za interpretaciju HK filma. Olivier Assayas je pišući za Cahiers otvorio tu priču a kasnije ju je i kreativno dotakao kroz IRMA VEP i BOARDING GATE pa na neki način i DEMONLOVER. Christophe Gans je takođe pisao a posle je snimio CRYING FREEMAN, ekranizaciju mange. Međutim, Nahon je možda i najdalje otišao jer debitovao je režirajući Jet Lija, jedno od najvećih božanstava hongkonške bioskopske akcije, u Bessonovoj produkciji KISS OF THE DRAGON a sada je praktično uradio i punokrvni azijski film, doduše tempiran za internacionalno tržište. Nahon se, u tom smislu, može smatrati jednim od pionira aktuelnog francuskog akcionog revivala.
S jedne strane, šteta je što u trenutku apsolutnog trijumfa bessonovskog/francuskog pogleda na akciju sa filmom TAKEN, Nahon igra marginalnu ulogu na svetskoj sceni, ali s druige strane, veliki je čast biti Zapadnjak i raditi azijski akcioni film, u Aziji, i za azijske producente, sa mahom lokalnom ekipom. Štaviše, Nahon je na azijskom terenu, uprkos već napomenutim zapadnim uplivima, uspeo je da napravi film koji je zarobio u sebi tu iracionalnost azijskog repertoarskog filma, što je u konkretnom slučaju i dobro i loše.
Naravno, sasvim je jasno da veći deo publike i kritike nema ovu vrstu studioznog pogleda na Nahonov opus te se nadam da mu relativni neuspeh ovog filma neće zatvoriti vrata za dalji rad. BLOOD je pristojno prošao u Aziji a sasvim sigurno će privući veliku pažnju na kućnim formatima. Gde god da skonča sa sledećim filmom, makar to bio i DTV, Nahon je reditelj koga i dalje treba pratiti sa pažnjom.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment