Najzad sam popunio jednu veliku rupu u gledanju 70s krimića i, uslovno rečeno, blaxploitationa. Konačno sam pogledao ACROSS 110th STREET Barry Sheara iz 1972. i mogu eći da se radi o jednom od najznačajnijih krimića iz sedamdesetih.
Ovaj film se ne može definisati kao čist blaxploitation iz prostog razloga što mu ciljna grupa nisu crnci ili barem nisu isključivo crnci. Međutim, milje u kome se film dešava svakako jeste blaxploitation pošto je poprište dešavanja Harlem a podjednaku ulogu u filmu imaju tri low key harlemovska bandita koji rip-offuju mafiju, italijanska mafija koja u saradnji sa svojim crnim kolegama traže tu trojicu i par detektiva - iskusni belac i mladi, ambiciozni by the book crnac. Shears uspeva da napravi savršen balans u praćenju sve tri linije priče i što je još važnije uspeva da film učuini uzbudljivim a da niko ne postane apsolutni negativac ili pozitivac.
Oni koji sa najbliži tome da budu negativci su italijanski mafijaši koji se ponašaju kao kolonizatori Harlema, ali realno, i oni su vrlo dobro motivisani i njihova brutalnost je apsolutno isprovocirana neočekivanom brutalnošću trojice bandita prilikom pljačke. Rasizam postoji u svim porama društva, u ovom filmu, i među policajcima i među gangsterima samo što se različito manifestuje. Shear uspeva da zarobi tu nervozu ranih sedamdesetih, i tu rasnu tenziju proisteklu kako iz već odavno uspostavljenih društvenih odnosa tako i iz nepoverenja među ljudima koji godinama žive razdvojeno, a sada odjednom nekako moraju da žive zajedno.
Iako su rasne barijere bile prevaziđene u holivudskom filmu mnogo pre ovog filma, upravo je ta rasna tenzija koja postoji u ACROSS neverovatna i dragocena, i kladio bih se, mnogo bliža situaciji na terenu. U svakom slučaju, čini mi se da se strah od izlaska iz Harlema koji imaju crni likovi u ovom filmu kasnije preneo na geto-filmove iz ranih devedesetih.
Shearova režija je zapanjujuće zrela ako imamo u vidu da je on prevashodno bio televizijski reditelj, i da je snimio tek nekoliko interesantnih igranih filmova. Iz njegovog televizijskog iskustva svakako proizilazi sigurnost i efikasnost u pričanju priče, i jak tempo izlaganja, međutim neke inscenacije su toliko moćne, čak i skoro 40 godina kasnije, da u Shearu otkrivaju veliki talenat.
Ono što je još zanimljivije, to je Shearova okrenutost dokumentarističkim rešenjima. Ako pogledamo recimo THE STONE KILLER Michaela Winnera, violentan pandurski film iz 1973. godine videćemo da čak i vrlo hip reditelji (što je Winner svakako bio) početkom sedamdesetih još uvek imaju taj jedan malo ex-katedra pristup mizanscenu, smirenost u komponovanju scena u kojoj se insistira na tome da je sve to ipak koreografisano i da je sve to ipak movie. Shear takođe ne dopušta slučajnosti, ali njegove scene su pune ljudi, slučajnih prolaznika, policijska stanica je puna raznih nesrećnika koji upadaju u reč jedni drugima što filmu daje još frenetičniju atmosferu.
U akcionim scenama Shear se trudi da maksimalno razvije situacije, da se odnosi među likovima unutar akcione scene menjaju, da se dešavaju iznenađenja i improvizacije što svemu dodaje klasu više.
Anthony Quinn je odličan kao ostareli policajac koji ne može da se suoči sa time da više nije glavni a Yaphet Kotto mu parira kao mladi up and coming policajac, koji se razlikuje od drugih crnaca jer je savršen upravo u belačkoj igri. Anthony Franciosa kao mafijaš je takođe sjajan jer uspeva da odbrani sadizam svog lika.
Film je inače izuzetno nasilan i ima dosta krvoprolića, u kome se doduše dosta često koristi nešto svetlija lažna krv, karakteristična za 70s filmove.
ACROSS 110th STREET je apsolutna preporuka.
* * * * / * * * *
Ovaj film se ne može definisati kao čist blaxploitation iz prostog razloga što mu ciljna grupa nisu crnci ili barem nisu isključivo crnci. Međutim, milje u kome se film dešava svakako jeste blaxploitation pošto je poprište dešavanja Harlem a podjednaku ulogu u filmu imaju tri low key harlemovska bandita koji rip-offuju mafiju, italijanska mafija koja u saradnji sa svojim crnim kolegama traže tu trojicu i par detektiva - iskusni belac i mladi, ambiciozni by the book crnac. Shears uspeva da napravi savršen balans u praćenju sve tri linije priče i što je još važnije uspeva da film učuini uzbudljivim a da niko ne postane apsolutni negativac ili pozitivac.
Oni koji sa najbliži tome da budu negativci su italijanski mafijaši koji se ponašaju kao kolonizatori Harlema, ali realno, i oni su vrlo dobro motivisani i njihova brutalnost je apsolutno isprovocirana neočekivanom brutalnošću trojice bandita prilikom pljačke. Rasizam postoji u svim porama društva, u ovom filmu, i među policajcima i među gangsterima samo što se različito manifestuje. Shear uspeva da zarobi tu nervozu ranih sedamdesetih, i tu rasnu tenziju proisteklu kako iz već odavno uspostavljenih društvenih odnosa tako i iz nepoverenja među ljudima koji godinama žive razdvojeno, a sada odjednom nekako moraju da žive zajedno.
Iako su rasne barijere bile prevaziđene u holivudskom filmu mnogo pre ovog filma, upravo je ta rasna tenzija koja postoji u ACROSS neverovatna i dragocena, i kladio bih se, mnogo bliža situaciji na terenu. U svakom slučaju, čini mi se da se strah od izlaska iz Harlema koji imaju crni likovi u ovom filmu kasnije preneo na geto-filmove iz ranih devedesetih.
Shearova režija je zapanjujuće zrela ako imamo u vidu da je on prevashodno bio televizijski reditelj, i da je snimio tek nekoliko interesantnih igranih filmova. Iz njegovog televizijskog iskustva svakako proizilazi sigurnost i efikasnost u pričanju priče, i jak tempo izlaganja, međutim neke inscenacije su toliko moćne, čak i skoro 40 godina kasnije, da u Shearu otkrivaju veliki talenat.
Ono što je još zanimljivije, to je Shearova okrenutost dokumentarističkim rešenjima. Ako pogledamo recimo THE STONE KILLER Michaela Winnera, violentan pandurski film iz 1973. godine videćemo da čak i vrlo hip reditelji (što je Winner svakako bio) početkom sedamdesetih još uvek imaju taj jedan malo ex-katedra pristup mizanscenu, smirenost u komponovanju scena u kojoj se insistira na tome da je sve to ipak koreografisano i da je sve to ipak movie. Shear takođe ne dopušta slučajnosti, ali njegove scene su pune ljudi, slučajnih prolaznika, policijska stanica je puna raznih nesrećnika koji upadaju u reč jedni drugima što filmu daje još frenetičniju atmosferu.
U akcionim scenama Shear se trudi da maksimalno razvije situacije, da se odnosi među likovima unutar akcione scene menjaju, da se dešavaju iznenađenja i improvizacije što svemu dodaje klasu više.
Anthony Quinn je odličan kao ostareli policajac koji ne može da se suoči sa time da više nije glavni a Yaphet Kotto mu parira kao mladi up and coming policajac, koji se razlikuje od drugih crnaca jer je savršen upravo u belačkoj igri. Anthony Franciosa kao mafijaš je takođe sjajan jer uspeva da odbrani sadizam svog lika.
Film je inače izuzetno nasilan i ima dosta krvoprolića, u kome se doduše dosta često koristi nešto svetlija lažna krv, karakteristična za 70s filmove.
ACROSS 110th STREET je apsolutna preporuka.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment