Postoje filmovi koji imaju ozbiljne probleme, međutim uspevaju da me zavedu nekim retkim kvalitetima i sklon sam da im dam previsoku ocenu koju objektivno ne zaslužuju, ali bih lagao kada bih rekao da na mene nisu ostavili moćan utisak. Jedan od njih je HICKEY & BOGGS Roberta Culpa, film za kojim sam tragao jako dugo i za koji sam saznao tako što sam video da je reč o scenariju Waltera Hilla. Za razliku od drugih Hillovih filmova, ovaj naslov nije imao sreće na home videu, imao je neke razne opskurne izdavače i maltene su bolji bili snimci sa TCMa nego regularni VHSovi i DVDovi. Ipak, zahvaljujći Kuncu uspeo sam da nabavim odličan rip.
Ono što je krupan problem ću naglasiti prvo, pošto ukoliko vam je ovaj aspekt filma bitan, mislim da treba odmah da prestanete da razmišljate o gledanju HICKEY & BOGGS. Dakle, priča je u globalu jasna, ali je na nivou detalja i praćenja svih karaktera i njihovih postupaka dosta konfuzna. U tom smislu, ne samo da je samo razrešenje malo nejasno, ali svakako zbog nasilja katarzično, nego je ovde ona čuvena anegdota o tome kako ni sam Chandler nije znao šta se desilo u BIG SLEEPu dovedena do paroksizma. Priča svakako sama po sebi nije hook ovog filma i ukoliko vam je praćenje priče do detalja esencija percepcije filma onda ovo nije film za vas. Štaviše, moguće je pratiti samu priču u širem smislu, detektive suočene sa slučajem, ali povremeno postoji problem zbunjujućih detalja i nejasne funkcije određenih likova. Mislim da je ova greška verovatno proistekla iz scenarija koji je bio jasan za čitanje ali kada je snimljen nije bio baš jasan za gledanje jer je mnoge stvari rešavao žargonom ili sitnim detaljima u dijalogu.
Međutim, ono što je sjajno to su atmosfera, ambijenti, glumci i generalna postavka na niovu zapleta i karaktera. Robert Culp je sa ovim svojim prvim i jedinim filmom pokazao da bi se mogao uvrstiti među talentovanije reditelje američkog krimića sedamdesetih. Ono što čini da bude slabiji od Siegela i drugih teškaša jeste upravo dimenzija vođenja priče ali to je nešto čime bi sigurno ovladao da se više bavio režijom. Culp je slovio za velikog prijatelja sama peckinpaha, tako da mu je sigurno i on dosta pomogao u snalaženju.
Bill Cosby i Robert Culp su sjajni kao dvojica depresivnih private dickova čiji se privatni i profesionalni životi raspadaju. Iako nisam do sada nailazio na otvorne refreneca mislim da se uticaj HICKEY & BOGGSa proteže do Shane Blacka, da je ovaj film jedna od karika koja u evoluciji američkog krimića vodi do njega. S druge strane, naravno na samog Hilla je nesumnjivo uticala hardboiled klasika sa svojim složenim zapletima u koje se uključuju iznureni i posrnuli detektivi. Međutim, tu klasičnu postavku, Hill boji reakcijom na šđezdesete tako da se među likovima pored Organizacije, nalaze i crni revolucionari koji iza paravana svoje političke borbe kriju kriminalne aktivnosti, a među negativcima ima i homoseksualaca i pedofila, iako je ovaj film vrlo decentan i ne ide putem otvorene homofobije kao BUSTING ili FREEBIE AND THE BEAN.
U ovom filmu prepoznajem i uticaj na ranog Ellroya. Na neki način HICKEY & BOGGS je anticipacija njegove serije sa Lloyd Hopkinsom. Uostalom u ovom filmu se pojavljuje i James Woods, Lloyd Hopkins lično, a zaplet je vrlo složen što je upravo karakteristično za njega.
Sunčani Los Anđeles je sjajno slikao legendarni Bill Butler koji će ubrzo potom slikati i JAWS, i danas spada među najpoštovanije DP veterane. Culp i Butler su postavili i nekoliko izuzetnih akcionih scena koje spadaju među vrhunce 70s krimića.
Culp je dakle zaista istinsko otkrovenje kao reditelj i prava je šteta što uprkos relativno pozitivnom utisku kritike, ovaj film nije našao svoju publiku koja je verovatno navikla da gleda Culpa i Cosbyja u kontekstu serije I SPY i ovako depresivan film ih je potpuno zbunio i odbio. Da je Culp nastavio da se bavi režijom, sasvim je moguće da bi postigao čak i veći uspeh kao reditelj nego kao glumac, i zaista spada među retke glumce-filmmakere čija režija zasenjuje glumački rad.
Iako je realna ocena oko * * 1/2 ili * * * usled ozbiljnosti navedenog problema ja ću sada malo preterati kako bih preneo svoje uživanje.
* * * 1/2 / * * * *
Ono što je krupan problem ću naglasiti prvo, pošto ukoliko vam je ovaj aspekt filma bitan, mislim da treba odmah da prestanete da razmišljate o gledanju HICKEY & BOGGS. Dakle, priča je u globalu jasna, ali je na nivou detalja i praćenja svih karaktera i njihovih postupaka dosta konfuzna. U tom smislu, ne samo da je samo razrešenje malo nejasno, ali svakako zbog nasilja katarzično, nego je ovde ona čuvena anegdota o tome kako ni sam Chandler nije znao šta se desilo u BIG SLEEPu dovedena do paroksizma. Priča svakako sama po sebi nije hook ovog filma i ukoliko vam je praćenje priče do detalja esencija percepcije filma onda ovo nije film za vas. Štaviše, moguće je pratiti samu priču u širem smislu, detektive suočene sa slučajem, ali povremeno postoji problem zbunjujućih detalja i nejasne funkcije određenih likova. Mislim da je ova greška verovatno proistekla iz scenarija koji je bio jasan za čitanje ali kada je snimljen nije bio baš jasan za gledanje jer je mnoge stvari rešavao žargonom ili sitnim detaljima u dijalogu.
Međutim, ono što je sjajno to su atmosfera, ambijenti, glumci i generalna postavka na niovu zapleta i karaktera. Robert Culp je sa ovim svojim prvim i jedinim filmom pokazao da bi se mogao uvrstiti među talentovanije reditelje američkog krimića sedamdesetih. Ono što čini da bude slabiji od Siegela i drugih teškaša jeste upravo dimenzija vođenja priče ali to je nešto čime bi sigurno ovladao da se više bavio režijom. Culp je slovio za velikog prijatelja sama peckinpaha, tako da mu je sigurno i on dosta pomogao u snalaženju.
Bill Cosby i Robert Culp su sjajni kao dvojica depresivnih private dickova čiji se privatni i profesionalni životi raspadaju. Iako nisam do sada nailazio na otvorne refreneca mislim da se uticaj HICKEY & BOGGSa proteže do Shane Blacka, da je ovaj film jedna od karika koja u evoluciji američkog krimića vodi do njega. S druge strane, naravno na samog Hilla je nesumnjivo uticala hardboiled klasika sa svojim složenim zapletima u koje se uključuju iznureni i posrnuli detektivi. Međutim, tu klasičnu postavku, Hill boji reakcijom na šđezdesete tako da se među likovima pored Organizacije, nalaze i crni revolucionari koji iza paravana svoje političke borbe kriju kriminalne aktivnosti, a među negativcima ima i homoseksualaca i pedofila, iako je ovaj film vrlo decentan i ne ide putem otvorene homofobije kao BUSTING ili FREEBIE AND THE BEAN.
U ovom filmu prepoznajem i uticaj na ranog Ellroya. Na neki način HICKEY & BOGGS je anticipacija njegove serije sa Lloyd Hopkinsom. Uostalom u ovom filmu se pojavljuje i James Woods, Lloyd Hopkins lično, a zaplet je vrlo složen što je upravo karakteristično za njega.
Sunčani Los Anđeles je sjajno slikao legendarni Bill Butler koji će ubrzo potom slikati i JAWS, i danas spada među najpoštovanije DP veterane. Culp i Butler su postavili i nekoliko izuzetnih akcionih scena koje spadaju među vrhunce 70s krimića.
Culp je dakle zaista istinsko otkrovenje kao reditelj i prava je šteta što uprkos relativno pozitivnom utisku kritike, ovaj film nije našao svoju publiku koja je verovatno navikla da gleda Culpa i Cosbyja u kontekstu serije I SPY i ovako depresivan film ih je potpuno zbunio i odbio. Da je Culp nastavio da se bavi režijom, sasvim je moguće da bi postigao čak i veći uspeh kao reditelj nego kao glumac, i zaista spada među retke glumce-filmmakere čija režija zasenjuje glumački rad.
Iako je realna ocena oko * * 1/2 ili * * * usled ozbiljnosti navedenog problema ja ću sada malo preterati kako bih preneo svoje uživanje.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment