SADE MA'BAR

Mohsen Gharaie je snimio film SADE MA'BAR po scenariju koji je napisao Saeed Roustayi.

I ovaj film se po duhu uklapa u ono što Roustayi radi.

Reč je o urbanom tenzičnom filmu o korumpiranom komunalnom policajcu u savremenom Teheranu koji upada u sukobe na svim frontovima. Posle godina normalizovane i dopuštene korupcije, šef mu zamera što je nekom uličnom prodavcu uzeo novac, a kod kuće žena preti da će abortirati dete koje nosi jer je uzeo njeno nasledstvo i umesto da im kupi kući dao je polog za đubretarski kamion s kojim planira da se obogati.

Film prati jedan intenzivan i entropičan period u njegovom životu, smešten je u par dana, estetizovan je u slici ali je u materijalu sirov i relativno dinamičan.

Osvežavajuća je opšta korupcija koju film prikazuje bez zazora gde su junaci maltene zbunjeni time kada zbog korupcije upadnu u probleme.

Ovo je svakako film koji je postigao uspeh van Irana ali isto tako ovo je film koji uglavnom ne liči na ono što smo navikli da smatramo iranskim filmom.

* * * / * * * *

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE

Verujem da sam u prošlosti, kad je za to bilo vreme, gledao nastavke POLTERGEISTa ali sam ih skroz zaboravio pa je ovo bila prilika za reprizu.

POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE je na novo gledanje neopravdano zaboravljen film. Naime, on nije samo bezveze i inferiorni nastavak. On je autentično loš film koji zaslužuje da se pamti.

Uprkos tome što u nastavku imamo očuvanu glumačku podelu iz prvog filma, isti su scenaristi samo bez Spielberga i režirao je vrlo kompetentan britanski profesionalac Brian Gibson, ovo je očajan film jer u njemu nema X-faktora zvanog Tobe Hooper... šalim se. Nedostaje Steven Spielberg.

Za Gibsona ovo svakako nije najslavniji trenutak u karijeri, premda on i nije reditelj poznat po horor rukopisu već po nečemu potpuno drugom. Ali, ako imamo u vidu da engleski reditelji obično sve znaju da rade i imaju zanat u malom prstu, ovo je opet veoma skroman domet.

Naprosto, Brian Gibson ne uspeva da napravi taj faktor jeze, čak ni jump scare kad ga pravi nije na visokom nivou. Hemija unutar porodice nije na nivou prvog filma, i uprkos tome što je bilo barem na dva nivoa osnova da se gura koncepr direktnog produžetka prvog filma - za početak sama porodica je bila vrlo receptivna ka misteriji u prvom filmu, ovde se to nije kapitalizovalo.

Jako mnogo vremena je utrošeno na zalaženje u genezu pretnje koja je nezamisliva i demistifikuje stvari bez dodavanja neke vrednosti u tom procesu. Isto tako cela situacija sada postaje manje održiva nego u prvom filmu jer tada je dete bilo oteto - sada porodica nema nekog razloga da se vrzma oko te pretnje iako ona nominalno prati devojčicu i zbog toga oni ne mogu da je se otarase. Međutim, ta premisa nije pročišćena i okolnosti u kojima se sve dešava su preopterćene raznim uglovima iz kojih se priča gradi pa sve deluje nametnuto i usiljeno.

Kada imamo tanku realizaciju u spoju sa pričom koja nije dovoljno dobra i razradom karaktera i njihovom hemijom u padu u odnosu na izvornik, rezultat je naravno veoma slab.

Sigurno da je deo moje oštre reakcije proistekao iz svežeg utiska koliko je prvi film briljantan, i svakako da ovaj film dodatno pati kad se poredi s originalom, ali rekao bih da bi mi bio jako slab i da sam ga gledao nasumce.

* 1/2 / * * * *

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY

MURDERERS AMONG US: THE SIMON WIESENTHAL STORY je dvoipočasovni HBO telepic o Simonu Wiesenthalu. Pisali su ga između ostalih američki velikan Abby Mann i britanski Ron Hutchinson, i opredelili su se da da Benom Kingsleyem u glavnoj ulozi urade jedan best of Wiesenthalovog života.

Film kreće izvanredno, snažno i duhovito sa Wiesenthalom koji biva izbavljen iz logora i postaje praktično zadužen za detektovanje nacista koji su ubijali i mučili ljude, dakle onih koji su se izdvajali kao zločinci u logorima koji su u celosti bili zločinački, što je već sugerisalo da se zapravo nikada ne mogu ni locirati ni kazniti svi. Posle prvih nekoliko slučajeva, fokusiraju se dva bitna lica kojima Wiesenthal kreće da se bavi - Eichmann i policajac koji je priveo porodicu Anne Frank.

Posle inicijalnog dela koji se dešava neposredno posle rata, koji je i najsnažniji, film postaje epizodičan, ali temeljan i do kraja ipak dobijamo jednu jasnu sliku onoga što je Wiesenthal radio.

Naime, on je locirao neke važne i poznate naciste kao što je Eichmann ali je pre svega sa uspehom nalazio one manje koji su umalo skroz uspeli da se izgube u masi, i da kroz njihovo isticanje zapravo da snagu procesima denacifikacije. Scene suđenja policajcu koji je priveo Anne Frank ali i drugim "manjim" nacistima su naročito snažne, naročito kada krene sekundarna viktimizacija od strane advokata ali i kad se oseti atmosfera koja nije baš skroz antinacistička.

Mann, Hutchinson i ekipa u saradnji sa izvrsnim britanskim profesionalcem Brianom Gibsonom uspevaju da obrade gradivo i da ga dramski ožive. Pa ipak, uvodne situacije oko izlaska iz logora i prvog hapšenja ostaju najsnažnije, dok je recimo nalaženje Eichmanna dato čak u manjem obimu nego što sam očekivao.

Kod ovakvih projekata uvek postoji rizik da na neki način postanu kurs iz istorije, i ovaj HBO projekat ne uspeva to sasvim da izbegne. Ali, ovakva dela su temelj iz kojih će kasnije izrasti superiorniji i "življi" izdanci kao što je briljantna serija A SMALL LIGHT o ljudima koji su krili porodicu Frank.

U tom smislu, ovaj film iz osamdesetih moramo posmatrati kao svojevrsni dramski temelj na osnovu kog su kasnije nastajala još interesantnija dela.

ABAD VA YEK ROOZ

Saeed Roustayi zadužio je svet filma masterpisom METRI SHESH VA NIM, i samim tim je zaslužio da se ozbiljno bavimo njegovim opusom u kontinuitetu.

Pre tog klasika snimio je film ABAD VA YEK ROOZ u kom je već pokazao da ima veoma moderan rediteljski postupak i da uspeva da u iranski film donese i energiju i senzibilitet Zapada.

ABAD VA YEK ROOZ je film izuzetne rediteljske zrelosti. Uprkos tome što nije reč o konkretnom kriminalističkom trileru kao što je METRI SHESH VA NIM, i ovaj film nosi jako puno tenzije u sebi, i ja ni u njegovom slučaju ne bih izbegao epitet trilera. Međutim, formalno gledano ovo je problemska drama u užem smislu.

Glavni junaci su dva brata, obojica su mangupi ali jedan je zreliji i preduzetan je a drugi je džankoza koji drži porodicu neprekidno na ivici ponora i upada u nemilost vlasti. Dok se dva brata vrte u krugu zavisnosti i dilovanja i pokušaja ovog zrelijeg da iz cele priče izvuče ovog erodiralog, sestra planira da spase porodicu tako što će stupiti u plaćeni i dogovoreni brak sa jednim Avganistancem.

Saeed Roustayi uspeva da u mikrokosmosu jedne porodice koja se raspada uprkos evidentnoj lojalnosti i naklonosti među njima, izgradi osećaj snažne teskobe života u Iranu gde su pušteni svi zapadni poroci ali represija države ostaje starovremska, i iza ugla vrebaju neki stari i bizarni običaji.

U tom pogledu, Saeed Roustayi u ovom filmu pokazuje ono što će odvesti do vrhunca u METRI SHESH VA NIM, a to je izgradnja napetosti. Ovaj film nije suspenser. Ali, jeste film teskobe i istinske pretnje koja vreba članove porodice sa više strana.

Za moj ukus ima situacija koje se ponavljaju i pomalo gube fokus, ali toga nema puno, i film traje dosta efikasnih 112 minuta, ali mogao je biti sažetiji u određenom smislu. Ipak, kad je reč o samom sadržaju i postupku, on je i više nego održiv u ovom formatu.

Saeed Roustayi je danas reditelj s rutinskim ulascima u Kan, i lepo je kada istinski talenat koji ima snagu da promeni lice jedne inače moćne filmske industrije biva nagrađn na najvećoj sceni.

* * * / * * * *

POLTERGEIST

Roger Ebert i mnogi kritičari u vreme izlaska filma, pominjali su da je POLTERGEIST film koji su kreirali Tobe Hooper i Steven Spielberg. Naravno, to je jedna od epizoda beskrajne sapunske opere na temu da li je Tobe Hooper režirao ovaj film ili je Spielberg zbog nekih sindikalnih razloga morao da ga preskoči i samo ga iskoristio kao lažnog frontmena i sve snimio sam.

Tobe Hooper je čovek koji je snimio jedno od najvećih remek-dela filma kao umetnosti, dakle nezavisno od žanra, i TEXAS CHAINSAW MASSACRE prosto ostaje da stoji kao spomenik kome niko ne može ništa, ni nastavci ni rebootovi. Ako je Tobe Hooper zaista režirao i POLTERGEIST onda je potpisao dva monumenta, dva remek-dela kojima ni 40-50 godina kasnije nemamo šta da prigovorimo.

Međutim, isto tako, ako je Tobe Hooper zaista režirao POLTERGEIST onda je on zaboravio mnogo više filma nego što su mnogi ikada znali. Ako je TEXAS CHAINSAW zaista bio jedan trenutak magije u vremenu koji se nije dao ponovo zarobiti, i ako njegovu transžanrovsku snagu mi možemo da uzmemo kao indikaciju da je Tobe možda čak pogrešno shvaćen kao horor reditelj, odnosno da on zapravo nekako jeste bio ukalupljen da bude nešto što nije, onda je POLTERGEIST potpuno suprotan slučaj, u kom imamo inspiraciju, imamo jedinstveno nadahnutu glumačku podelu, imamo sigurno neku dozu neponovljivosti ali imamo i jedan veoma složen film u estetskom i čisto tehnološkom pogledu koji se nije mogao snimiti tek tako.

Otud, jako je čudno da POLTERGEIST jako liči na Spielbergov film, a da pritom Tobe nikada više ovaj nivo kompetencije ni na jednom nivou naprosto nije uspeo da ponovi, praktično tumarajući kroz ostatak karijere praćen reputacijom jednog filma koji je neponovljiv i drugog koji je genijalan ali sva je prilika nije njegov.

Jer, POLTERGEIST je zarobio jedan trenutak magije koji samo vrhunski holivudski mejnstrim na vrhuncu svoje hladnoratovske dominacije može da pruži. Ovo je film koji izgleda savršeno, ima podelu koju kao da je Spielberg odgajio u laboratoriji kako bi se savršeno uklopila u ovakav film.

Ko nije zašiljio na JoBeth Williams iz POLTERGEISTa nije odrastao osamdesetih, kao što nikada nije osećao pun spokoj kada je na televiziji šum u kom nema signala.

Međutim, dinamika odnosa među likovima je izvanredna i visešlojna. Ovde imamo spielbergovsku porodicu u centru samo bez razvoda roditelja. Zatim imamo sjajan detalj da je porodica od starta na istom stanovštu kada paranormalnost krene, i onda sledi prvi preokret - dete biva oteto, vrag odnosi šalu. I sledi drugi preokret, svesna bizarnosti svoje situacije, porodica nastavlja sa prividom normalnog života dok uporedo pokušava da spase dete.

Dakle, ovde nema "sindroma Martina Balsama iz romana Stephena Kinga", nema obraćanja instancama koje ne mogu pomoći kad se ljudi suoče s onostranim, porodica reaguje inteligentno i "žanrovski pismeno" čineći da pored svih simpatija koje inače generiše uspe da se poveže i sa gledaocem koji voli da gleda junake koji ne prave više gluposti nego što je neophodno.

Ovaj film sam gledao puno puta, poznato je da volim i rimejk, mada je izvorni naravno sui generis, i svaki put se suočim sa tom neverovatnom energijom dobrog horora koji zapravo to više i nije. Suštinski, ono što POLTERGEIST postiže jeste da suštinski prožima stravu sa karakterima, njihovim razvojem i stanjem i ne raslojava film na elemente. Sve to ide zajedno.

U tom pogledu, ovo je zapravo porodični film, koji se sticajem okolnosti oslanja na stravu, i otud nisam siguran da li je efekat koji ovaj film često proizvodi a to je taj family friendly horror, u stvari proistekao iz toga što on nije dovoljno strašan ili zato što je strava prožeta smislom, i ne samo da daje ikoničnu celinu nego i stravu ne čini nedostojnim izopačenim već jednim integralnim delom života svojih junaka.

Film ima smisao za humor i on redovno proizlazi iz situacije, i sasvim sigurno po svojoj "tami" nije teskoban kakav horor u nekim viđenjima treba da bude, ali ovo jeste sasvim sigurno bez ikakve sumnje film koji je sličan sa najboljim Tobeovim radom utoliko što izlazi van okvira žanra i prevazilazi ih.

Svih ovih godina, ovaj film savršeno funkcioniše, i takav je bio pri ovom gledanju, a to je već zaista impresivno. Retki su vrhunski filmovi, pa i kad su masterpisovi koji uspevaju da me galvanizuju kao POLTERGEIST i on je to iznova uspeo i sada.

* * * * / * * * *

FLIGHT OF BLACK ANGEL

John Brancato i Michael Ferris su početkom devedesetih potpisali tri filma koja se bave lovačkim avionima. INTO THE SUN je kod nas prikazivan u bioskopima a FLIGHT OF BLACK ANGEL je imao premijeru na Showtimeu i možemo ga smatrati televizijskim filmom.

Njihov najredovniji saradnik je Jonathan Mostow i ako izuzmemo Davida Finchera i GAME, on im je i pružio najbolje ekranizacije.

FLIGHT OF BLACK ANGEL izašao je 1991. i nastao je odmah posle niskobudžetnog debija koji je Mostov ima a šest godina pre njegovog mejdžor proboja sa filmom BREAKDOWN koji je bio izvanredan i označio je početak dvanaestogodišnjeg boravka ovog reditelja u samom vrhu američkog mejnstrima.

FLIGHT OF BLACK ANGEL je nesumnjivo najavio da je reč o ozbiljnom talentu, uprkos tome što je snimljen sa skromnim budžetom i što su scene letenja u njemu umnogome kombinovane sa materijalom iz filmova snimanih u Izraelu.

Neki fanovi navode da je materijal iz filma IRON EAGLE korišćen u njemu, ja ne bih isključio da tu ima i detalja iz filma INTO THE SUN, recimo, ali ono što je najzanimljivije jeste da ceo Gotcha momenat sa time da imamo Kfirove u sred Amerike, zapravo ima realističko opravdanje.

Naime, glavni junaci filma su piloti iz lovačke akademije i nalaze se u Nevadi, gde se zapravo i stacioniraju tzv. "agresorske eskadrile" koje na manevrima lete na stranim avionima, među kojima su osamdesetih bili i Kfirovi. U izvesnoj meri autori čak i nisu kapitalizovali tu činjenicu koja savršeno opravdava njihov otkup materijala.

No, ključna stvar je da zapravo cela ujdurma oko materijala uopšte i ulazi u diskusiju jer je to jedan od detalja oko ovog filma kojim se bavio deo gledalaca. Sam materijal u principu deluje kao da je baš sniman za potrebe ovog filma, i da jeste sniman, verovatno bi baš tako izgledao u narativnom smislu. Kako god da je sklapana, priča na nebu je ispričana na solidan način.

Priča na zemlji pak je izvedena jako dobro. Imamo priču o mladom pilotu iz "agresorske eskadrile" koji je svojeglav kao Maverick ali je malo i lud i kada mu jednog dana padne klapna, odlučuje da pobije svoju porodicu i baci taktičku nuklearnu bombu na Grad greha, Las Vegas.

Ovde opet ima podosta materijala za ljubitelje i poznavaoce vojnog realizma ali Mostow i scenaristi tu uspevaju da spakuju u funkcionalnu formu u kojoj se uverljivost cele stvari postavlja solidno u kontekst dijegeze. Ono što nije moguće u stvarnosti, postavljeno je kao moguće u realnosti ovog filma.

Glavni junak zapravo i jeste negativac i njegov komandant kog igra Peter Strauss stoji kao heroj spreman da ga zaustavi, ali protagonista je psihički oboleli pilot.

Imajući u vidu televizijsku formu i osnovni cilj da ovo bude jedan napeti vojni akcioni triler, Mostow gradi iznenađujuće solidnu celinu. Ovde nema zvezda za bioskop, niti spektakla za eru posle TOP GUNa, ali ima vrlo dinamičnog žanrovskog filmmejkinga i snalažljivosti.

Otud ne čudi da je Mostow zapravo posle ovog filma neko vreme čekao ali isto tako i brzo preskočio neke stepenice do svog prvog mejdžor filma i velikog hita. FLIGHT OF BLACK ANGEL je ambiciozan ali u suštini kormanovski rad koji je pokazao da imamo posla sa potentnim rediteljem.

Mostow kasnije sticajem okolnosti nije snimio svoja dva možda i najpotentnija projekta koji su poslužili drugim rediteljima da se nametnu, HANCOCK i  REAL STEEL, ali od BREAKDOWNa do SURROGATESa, nije napravio nijednu grešku. Otud, možemo reći da nam danas nedostaju takvi stabilni profesionalci kao što je on ali i filmovi kakve su oni nekada pravili.

MEKTOUB, MY LOVE: CANTO DUE

Posle izgubljenog troipočasovnog filma INTERMEZZO, Kechiche zaključuje svoju trilogiju MEKTOUB filmom CANTO DUE.

Premijera filma nije bila ni u Kanu, ni u Veneciji, već u Lokarnu. Kritike su bile solidne, pre svega u Francuskoj, slabije van nje, ali ukupno uzev CANTO DUE je izašao posle dugog vremena i nekako sve ima ukus zakasnelog, problematičnog filma.

Kao i prvi CANTO UNO, i CANTO DUE se dešava u epohi, dakle u 1994. godini, i ne može se reći da je dugo čekanje na premijeru dovelo do toga da je film prevaziđen, da je zastareo. Ipak, dok sam ga gledao, verovatno je celokupna ujdurma koja je zadesila Abdellatifa i tu produkciju nekako dovela do toga da sve deluje bledo.

Sam film se nadovezuje na prvi, i logično, veoma mu je sličan, s tim što ovde imamo jedan emocionalni klimaks u kom se - za razliku od prvog, sva sanjarenja glavnog junaka zauvek definitivno završavaju i pečate, neka burno, neka tiho, i u tom pogledu, ovo je film zaključenja bez ikakve dileme.

Naravno, CANTO DUE se može gledati bez gledanja filma CANTO UNO, i u izvesnom smislu možemo ga posmatrati kao strukturalnu repliku.

Izuzev što je Abdellatif, možda malo i preplašen događajima u međuvremenu, izabrao za sebe skromnih 139 minuta trajanja, stilska obeležja su tu - dramaturški i inscenacijski klasično postavljene situacije puštene su da "traju". U ovom filmu ta dinamika je konkretnija, situacije su oštrije nego u prvom filmu, i to ne smeta, ali prosto, kada drugi (ili ko ima sreće da je bio u Kanu) treći put gledamo istu stvar, najbolji utisak je ostavila prvi put.

Oba filma sličnim putem dolaze do različitih zaključaka - jedan je o melanholičnom letu punom mogućnosti, drugi je o melanholičnom letu gde se glavni junak već pomalo navikao na svoj bluz i a samo leto želi da zaključi neke stvari.

U tom pogledu, CANTO DUE se fundamentalno razlikuje od CANTO UNO iako su to veoma slični, da ne kažem "isti" filmovi u mnogim strukturalnim elementima.

Abdellatif je ovde kastriran. Nema onog male gazinga kao pre, imamo jednu scenu seksa koja je daleko od erotskih epopeja po kojima je poznat, i očigledno je đedu preporučeno da malo smanji doživljaj. Međutim, iako nema onog fetišizma, i uprkos tome što nema seksa, film funkcioniše i pokazuje da je pogrešno tumačenje Kechicheovog uspeha bazirano na tome da je kod njega bilo mnogo seksa i da su ga zato voleli.

Ovde nema objektifikacije žena, i nema seksa, i dalje je dobro na isti način kao ono pre, samo manje raskošno, i manje senzualno.

Videćemo šta nosi budućnost za Kechichea. Možda je ovo trofilmje kraj i njegovo krajnje unovčavanje kanskih i venecijanskih trijumfa, možda ima snage za još nešto. Šta god da je, ovo je časno ispisivanje iz MEKTOUBAa kao celine.

* * * / * * * *

BREAKING GLASS

Brian Gibson je bio britanski profesionalac koji je režirao najrazličitije stvari ali ono za šta se na kraju naročito specijalizovao bili su muzički filmovi, biografski ili fikcionalni parabiografski radovi o muzičarima. To je bilo komplementarno sa njegovim aktivnim radom u pionirskim danima muzičkog video klipa.

BREAKING GLAS je njegov rani bioskopski rad iz Velike Britanije u kom je prikazao uspon mlade art rockerke ili punkerke koja kreće od nekog pub nivoa nastupa i postaje zvezda koja puni hale.

Na tom putu postoje razni koraci, borbe, dileme, neuspesi, reakcije na propast ali i kasnije na uspeh i slavu, i tu Gibson manje-više po vlastitom scenariju ide utabanim putem.

Ono što je ključ filma i ono zbog čega je na neki način vredniji danas nego kad je izašao jeste u stvari slika Britanije gde su na ulicama još uvek ne samo ljubitelji punka već i skinhedi koji se sa njima obračunavaju i gde je moguće imati gažu u pubu posle nastupa nekog RAC benda, a pored scene naslediti i njihovu publiku koja nije nužno zadovoljna.

Glavnu ulogu igra Hazel O'Connor koja je imala nekakvu i glumačku i muzičku karijeru, i prateći album uz ovaj film je bio njen muzički debi, negde na liniji Lene Lovich, samo mnogo više programski i rekao bih ne naročito samostalan mimo filma.

Gibsonov rediteljski postupak je energičan, sa spojem britanske škole realizma i diskretnih intervencija iz domena estetike video klipa. Svet koji prikazuje je uglavnom uverljiv, čak i kada ode u fazu osude otuđenosti glavne junakinje od realnosti, i kada postaje hiperstilizovana diva koja nema više veze sa onom punk heroinom sa početka.

Sve su to rešenja koja žive kroz ovu A STAR IS BORN tradiciju, i ono što kanališe Hazel O'Connor ovde srećemo kasnije kod Lady Gage recimo u Bradley Cooperovoj ekranizaciji ove priče. S tim što mislim da je BREAKING GLASS ipak snažnija vremenska kapsula od tog, inače solidnog filma.

* * * / * * * *

CHIEN 51

CHIEN 51 je film koji ima sličan problem kao neki naslovi koje veoma volim - recimo SURROGATES Jonathana Mostowa ili LOOKER Michael Crichtona. Naime, reč je o filmu A produkcije sa B koncepcijom koja veoma probija i u mnogočemu ga čini nezadovoljavajućim A filmom. Istovremeno je reč o krimiću i akcionom trileru sa SF premisom u kom je ona na neki način futuristička ali u svojoj samoj osnovi anahrona.

U tom smislu, ako se gleda kao ono što produkciono jeste, a to je ipak francuski A-film po romanu Laurenta Gaudeta, dobitnika nagrade Goncourt, onda CHIEN 51 svakako ne dobacuje do očekivanih rezultata ili reputacije dela koje je imalo premijeru na festivalu u Veneciji.

Međutim, kao jedan bazično B-film CHIEN 51 vrlo dobro funkcioniše.

Premisa o Parizu budućnosti koji je podeljen na zone po tome kakav je u kojoj kvalitet života i javnih usluga, a bezbednost je prepuštena AI programu koji sugeriše rešenja slučajeva, kontroliše kretanja građana a uz pomoć naoružanih dronova može i da sprovodi silu, deluje naprosto već obrađeno u čitavom nizu dela, i uprkos tome što tehnološki nismo dostigli tu tačku ali je zamisao veoma validna i izvesna, čak, kroz razna dela ranije učinjena je bajatom i već viđenom.

U tom smislu ovo je interesantna lekcija za autore - dakle, uprkos tome što je ovo film koji se bavi realnim i čak veoma izvesnim i pretećim razvojem situacije u bliskoj budućnosti, njegova ideja je obezvređena ni manje ni više kroz kulturu a ne kroz životne okolnosti. I to dovoljno govori o potentnosti popularne kulture kao optike kroz koju sagledavamo stvarnost.

Dok smo u stvarnosti spremni da diskutujemo o tome koliko bi AI mogao da pomogne u borbi protiv zločina na raznim nivoima, od forenzičkih do čistog nadzora, toliko nam je na filmu to pitanje potpuno deplasirano i čak smešno.

Sve ono što je Cedric Jimenez imao da definiše kao novo, palo je u vodu ako znamo filmove i književna dela u jednom veoma širokom rasponu, ne samo nslova nego i epoha u kojima su izlazila, i gde je MINORITY REPORT ili EAGLE EYE možda i ponajmanje kriv za to.

No, ako svemu priđemo iz drugog ugla, kao jednom buddy cop filmu u kom Adele Exarchopoulos i Gilles Lelouch idu po Parizu bliske budućnosti i rešavaju ubistvo, usput sreću neke banlieu bitange, ludističke verske kultove, korumpiranu vlast, prepadnute zvaničnike i AI s kojim nisu čista posla, onda se možemo prilično dobro provesti.

Cedric Jimenez je reditelj sa promenljivim rezultatima ali kada su Adele i Gilles tu, po pravilu je dobar.

I u tom B-štimungu, Jimenez pokazuje svoju glavnu snagu. Njih dvoje su harizmatični i duhoviti, Pariz budućnosti je napravljen sa malim ali efektnim intervencijama, i kada krene akcija, imamo nekoliko efektnih baš B-akcionih momenata posle kojih niko neće biti odveden da režira u Holivudu ali isto tako ne bi zalutao na neki tamošnji set pre koju deceniju.

Nisam siguran da će svi gledaoci biti raspoloženi da svedu svoja očekivanja na efektan B throwback kao što sam to učinio ja, naročito jer podelu čine redovni učesnici kanskog festivala, ali s druge strane ti koji su preko Kana došli do ovog filma verovatno ne znaju koliko su SF aspekti ovog filma passe.

* * * / * * * *

JACK AND AVA

Po preporuci kolege iz Amerike, obratio sam pažnju na indie krimić JACK AND AVA, snimljen za trećinu budžeta jedne epizode serije TVRĐAVA, ili ako gledamo po minutaži, za šestinu.

Prvi utisak koji sam stekao jeste da su Michael Pollard i njegovi saigrači iz kolektiva Easy Brothers pokazali izvanrednu snalažljivost, i napravili film koji pre svega jako lepo izgleda.

Imajući u vidu da look filma nije nešto što je karakteristično čak i za najbolje primere niskobudžetnih filmova, JACK AND AVA pokazuje da su očigledno i tehnika i znanje napredovali do tačke da je tako nešto moguće postići i u ovako skromnoj produkciji.

Sa glavnim glumcem Isaacom Leejem u naslovnoj ulozi, koji podseća na Austina Butlera i harizmatičnom podelom na svim ostalim mestima, i među troje glavnih junaka i među trojicom negativaca, Michael Pollard izuzetno uspešno rešava pitanje ljudskog faktora. U važnim ulogama nema slabog mesta, i to pomaže onome što je glavni adut ovog filma a to je suspense.

Naime, JACK AND AVA je niskobudžetni suspenser, krimić smešten u varošicu u kojoj se svi manje više znaju, i mladi par organizuje pljačku oružja od nekih lokalnih baraba pa ubrzo sve polazi nizbrdo i kreće jedno neobično bekstvo na kom se ređaju zanimljivi susreti, napeti okršaji i pre svega izuzetno napete situacije.

Pollard očigledno pre svega želi da se bavi napetošću i borba za opstanak u ovom trileru javlja se i u scenama konfrontacije i u drugim koje su mirne.

U pogledu scenarija, Pollard ima pristup koji ne uspeva uvek, ima nekih karakternih detalja koji su višak, ima nekih zgodnih slučajnosti, ali ukupno uzev, u bitnim situacijama taj pristup daje dobre rezultate i uspešan je kad je važno.

No, te određene neravnine daju filmu zapravo dozu šarma debitantskog filma, i kad već imamo autora koji je savršeno precizno odmerio svoje mogućnosti ovo je dobrodošla greška.

Sličnost Isaaca Leeja sa Austinom Butlerom na neki način evocira koliko je Aronofsky pokazao gubitak ukusa i dodira sa stvarnošću u filmu CAUGHT STEALING u kom je pokušao da ovu formu indie krimića preotme debitantima koji nemaju love. I snimio je naravno slab film jer postoje stvari koje kada se rade sa puno novca i iz pozicije moći postaju kič jer forma ne odgovara sadržaju.

U filmu JACK AND AVA tog problema nema, duh produkcije u saglasju je sa duhom filma, i ovo su idealne dimenzije za tu priču.

Nadam se da će i onima iza kamere i onima ispred kamere ovaj film biti ulaznica za neke ambicioznije stvari.

* * * / * * * *

ĐENERAL

ĐENERAL Miloslava Samardžića je drugi igrani film koji su producirali Pogledi, koji se zaista pretvaraju u srpski Daily Wire, iako su oni bili zapravo Daily Wire pre Daily Wirea u medijskom pogledu, i po tiražima, a sada kad su u suštini na margini kao javno glasilo ulaze u film. Međutim, po nekim njegovim svedočanstvima Samardžić je od početka imao ideju da će Pogledi početi da prave filmove koji će da odgovore na izazove kinematografije koja je zaista veoma značajno uticala na formiranje narativa o prošlosti i definisanje istorije u diskurzivnom pogledu.

To se ipak nije desilo kada su Pogledi bili na vrhuncu uticaja, a plan je bio da tada mladi saradnici tog lista, među kojima su bili Đorđe Milosavljević, Boban Jevtić, Biljana Srbljanović itd. budu autori. Sada Pogledi nisu na vrhuncu a autor je sam Samardžić.

Ako imamo u vidu da Samardžić nije ništa više od ljubitelja filma, i ako uzmemo u obzir da njegove filmove ne rade neki vrhunski autori u raznim sektorima, oni zapravo vrlo pristojno stoje - što pokazuje da u stvari danas i "običan svet" ima nivo filmske pismenosti da napravi nešto što ima smisla, kakvog-takvog. Naročito, ako imamo u vidu koliko često profesionalni filmski poslenici umeju da omaše.

ĐENERAL je za razliku od OPKOLJENIH koji prikazuju jednu zgodu iz ratnog dnevnika Nikole Kalabića, priča koja se bavi ključnim momentom iz 1943. godine kada će Draža izgubiti podršku Velike Britanije i Saveznika. Otud, po izboru teme film uspeva da opravda svoj naslov ĐENERAL iako nije sveobuhvatni biopic Dražinog životnog i ratnog puta kao što je recimo PATTON sa George C. Scottom.

U ulozi Đenerala, imamo Nikolu Rakočevića i on je svakako glumački najsvetlija tačka filma, a na drugom mestu je Igor Borojević koji igra Račića i odlično je dizajniran u crnoj četničkoj uniformi.

Međutim, film je ipak overall amaterski. I ukupno uzev, fali mu malo profesionalne ruke da prevaziđe taj nivo "darovitog amaterizma". U odnosu na Radoša Bajića, Samardžiću se mora priznati da on zaista pravi ratni film - ovde ima bitaka, tema je rat, nema privatnih digresija, seoske sentimentalnosti i sličnih stvari i to na neki način zaslužuje pohvale. U tom pogledu, Samardžić je no-nonsense, premda naravno time gubi mogućnost da nam malo predstavi ljude o kojima govori.

Strukturalno, iako u filmu nema "sala", ipak postoji utisak kako ne zna o čemu je jer ona malo ide sa Račićem na teren i u bitke oko Višegrada i prodor prema Sarajevu, a malo je kod Draže u štabu sa Englezima koji mu nameštaju igru, sa povremenim pogledima u nemački štab i šurovanje muslimanske legije koja je na službi kod Nemaca sa partizanima.

Dakle, film ide iz scene u scenu i iz situacije u situaciju bez mnogo obaziranja na izgradnju karaktera, ko zna-zna, ko ne zna, neće ni doći da gleda, i ta logika nije sasvim netačna. Međutim, smanjuje autonomiju filma kao samostalnog dela.

U istorijskom pogledu, film je naravno hardkor revizionizam i ovde se dešava možda i najveći dramski problem usled toga. Sad ne bih ulazio u to šta ovde nije tačno a šta jeste pošto je kod nas prošlost još uvek veća briga od budućnosti, međutim, Samardžić u ovom čvorištu očigledno vidi priliku da kroz njega izloži našu muku bolnu i neizrecivu i da nam iskaže sve - kako su Englezi izručili Srbiju komunistima, kako su verolomni muslimani promenili stranu i izdali Nemci prešavši kod partizana, kako su partizani šurovali sa ustašama itd.

Isto tako ima i retkih prizora rata četnika s ustašama, što je svakako jedan poseban tabu Drugog svetskog rata i zaslužuje poseban film. U tom pogledu, Samardžić nudi samo jednu scenu koja je meni zaista delovala skroz verodostojno a to je kad u napadu besa Draža izdaje naređenje za uništenje komunista.

Ovde se Samardžić usput bavi nekim temama koje su možda i ključne, čak na neki način zanimljivije od britanskog puštanja Draže niz vodu, ali ih dotiče usput. Kako rekoh, ne ulazim u pitanja verodostojnosti u istorijskom pogledu (iako meni sve ovo nije delovalo nimalo verodostojno) jer sam u stanju da gledam film i mimo toga. Međutim, to na kraju ipak postaje važno zbog forme.

Rečju, pored toga što je istorijska priča klimava, ona je filmski dosta neubedljivo iskazana. I to je ono gde i vrhunski profesionalci imaju probleme, a kako ne bi imali amateri. Naime, ovde imamo prosto problem dramskog oblikovanja istorijskog događaja, koji koliko god ga mi poznavali u detalje, ipak nešto što ne možemo savršeno rekonstruisati, a i da možemo, to ne bi moglo da se gleda.

To je sfera gde prosto mora da se uključi školovana ruka i gde dobra volja nije dovoljna.

U ovom filmu, naprosto, sve i da je ovo što prikazuje suva istina, naprosto imamo jednu dramsku izvedbu koja je vrlo naivna, vrlo lišena suptilnosti i nijanse, nekakve psihološke dimenzije.

I to nije pitanje novca, to je pitanje znanja.

U tom smislu, s jedne strane, drago mi je što je ta naivnost istorijskog aspekta preuzeta iz partiznskog filma i što danas zapravo četnici prave partizanske filmove u pokušaju da nekako na ekranu pobede u ovom ratu.

Međutim, skoro svaki Draža s filma, a naročito onak kako ga je napisao Siniša Pavić u POSLEDNJEM ČINU ostaje superioran u odnosu na ovog.

Siniša Pavić je svog Dražu bazirao na oskudnoj dokumentaciji o njegovim poslednjim danima na slobodi a napisao ga je genijalno, sa nekoliko briljantnih zen misli koje ovaj nikada nije izgovorio ali koje su među najistinitijim ikada izgovorenim na temu tog rata. Kod Pavića u jednom trenutku kaže, "Ovo nije bio naš rat, naš je onaj sledeći rat".

Cela psihološka igra koju on tu ima sa Kalabićem je briljantna, pa ne treba da čudi kako je POSLEDNJI ČIN raspalio nostalgiju sa četništvom iako je ova mini serija polazila od pretpostavke o Kalabićevoj izdaji, koja je u međuvremenu u više navrata relativizovana i osporavana.

Međutim, i kao neko ko je izdao Dražu, Kalabić je zbog ove serije postao bitan deo imaginarijuma srpskog nacionalizma ranih osamdesetih i Rankiću su seljaci na pijaci salutirali zbog te role.

Iako nema sumnje da je RTB pravila ovu seriju sa idejom da prikaže Dražu i Kalabića negativno, i uprkos tome što je sam Pavić neko ko ih nije simpatisao, veliki pisac ih je oživeo i ljudima nije bio bitan predznak.

Ovaj film se upire da beatifikuje Dražu, i ima Nikolu Rakoćevića koji se veoma trudi u toj ulozi ali nema nijednu antologijsku repliku, sa bilo kakvom filozofskom ili barem životnom vrednošću.

Film je naivan, psihološki nerazrađen, parolaški, svi likovi su tipski, i veoma slični lošem partizanskom filmu.

No, ovo treba gledati kao underground film koji dolazi sa desnice, i kao takav on je dosta solidan kad se uporedi sa skromnijim američkim faith-based produkcijama. Kevin Sorbo pa i Jim Caviezel povremeno snime filmove ovako nekog nivoa, uprkos tome što rade u većem talent poolu kakav je Amerika.

ĐENERAL u tom smislu nije propuštena prilika za bilo šta jer je ovo film koji je nastao u potpuno privatnoj izvedbi i nemamo pravo da previše očekujemo. Za jedan krajnje lični projekat čoveka koji nije filmski profesionalac, ovo je solidan domet. Međutim, kada je izrazio želju da izađe u bioskope, doveo se u situaciju da ga uporedimo.

Ali, to je u redu, Pogledi su bili avangarda za provokativnu mladu kritiku pa će i ovu preživeti.

* 1/2 / * * * *

LA VAMPIRE NUE

U mladosti sam pogledao nekoliko filmova Jeana Rollina i shvatio da je to potpuna budalaština. To iskustvo sam zapamtio kao nekakvu činjenicu ali su mi filmovi i tada bili toliko bezveze da iz njih ništa nisam zapamtio. Sticajem nekih neverovatnih okolnosti vezanih za posao, morao sam da pogledam LA VAMPIRE NUE Jeana Rollina i da doživim jednu lekciju o tome koliko je sećanje varljivo.

Naime, imao sam neki utisak koji sam u pamćenju sačuvao u pogledu toga da je to neka budalaština, neka neuspela exploitation mešavina erotike i horora koja ima neprikrivene ambicije da bude art ali nema veštine ni za jedno ni za drugo ni za treće. I onda sam u sećanju konfabulirao neke pokretne slike, prizore i sl. koji korespondiraju s tim utiskom jer same filmove nisam upamtio.

Koliko su moja sećanja bila lažna uverio sam se kad sam pogledao LA VAMPIRE NUE. 

Rečju, ono što sam umislio da sam gledao i da ništsa nije valjalo je bilo daleko bolje od ove neznalačke papazjanije čiji kultni status pokazuje da Maova teza o cvetanju hiljadu cvetova itekako jeste zaslužna za to što za ovo neko danas zna. Naročito je ironično ako imamo u vidu da su 1968. i u njenim refleksima maoisti povremeno prekidali Rollinove projekcije jer su smatrali da njegovi filmovi nisu "politički".

Nažalost, ovo jedva da su i filmovi. Naravno, kao i kod komunizma, uvek će se pojaviti neki Rollinov lojalista koji će da ti objasni kako on jeste veliki samo ti nisi gledao pravi film, ali ovaj podsetnik mi je bio dovoljan da nastavim da se klonim svega toga.

DE JOHNSONS

Rudolf van den Berg snimio je film DE JOHNSONS, holandski pokušaj da se snimi jedan internacionalni horor, što njima nije sasvim strano.

Ono što je DE JOHNSONSu išlo u prilog jeste činjenica da je van den Berg reditelj koji ima dosta izgrađenu vizuelnu kulturu, i to u domenu mejnstrim pripovedanja. Kad se dođe do horora, tu ima nekih elemenata gde njegova vizuelna kultura daje zanimljive rezultate ali ne može se reći da je horor njegov žanr.

U tom smislu, DE JOHNSONS je jednostavan film koji govori o kletvi oživljenoj kroz jedan neetički medicinski eksperiment u kom je pokušano stvaranje veštačke materice, i okultisti kog vlada angažuje da spreči potpuno ispoljavanje probuđenog prokletstva. I taj deo je u redu - ali istovremeno imamo i melodramu o jednoj mladoj ženi, i njenoj majci gde ova mlada žena počinje da se suočava sa nekim manifestacijama prokletstva ali se ukupno uzev nalazi u melodrami pre svega, u kojoj ima vrlo malo horora i tu nastupa disbalans.

U izvesnom smislu, mogu da zamislim situaciju u kojoj je van den Berg hteo da napravi film koji je "ozbiljna drama" a istovremeno i horor, ali onda je morao te dve stvari da integriše u jedan tok. Ovako kao da gledamo dva filma, gde nijedan nije skroz loš, ali svakome će jedan biti zanimljiviji od drugog. 

Kada se konačno ta dva toka spoje, već je kasno, i tada vidimo da je van den Berg ovde bio bolji u svemu sem u hororu, što je šteta jer u prvih desetak minuta filma deluje kao da imamo pravo otkriće.

* * / * * * *

SCARED TO DEATH

SCARED TO DEATH je prvi film Willama Malonea. On je i pisao scenario po priči čije je ko-autor, i uprkos tome što u ovom filmu ima rešenja kojima najavljuje ono što će kasnije u njegovim filmovima biti "dobro" isto tako anticipira i neke probleme.

SCARED TO DEATH je film koji se bazira na jednoj schlocky zamisli, o monstrumu koji ubija i otima ljude, i kome niko ne može ništa.

Istragu kreću da vode penzionisani pisac, inače pulp pisac i bogata naslednica jer je policija prilično nemoćna pred serijom zločina i uskoro shvataju da je počinilac mutant nastao genetskim inženjeringom.

Tu premisu i samog monstruma, Malone ne uspeva da nam proda. Iako sam origin monstruma deklaraivno nije nezanimljiv, veoma je nevešto izvedeno sve to, i tu vidimo ono što će mučiti i njegove kasnije filmove - zanimljiva inscenacija i atmosferična izvedba nisu praćeni nečim što je dobro postavljen scenario.

Nažalost, rekao bih da Malone uglavnom nije imao logističku podršku producenata i studija kad je reč o pokrivanju njegovih narativnih nedostataka, a deluje da je bio dosta uveren u svoje scenarističke moći, i to je sigurno jedan od razloga što je ostvario tako čudnovatu karijeru.

S jedne strane, s ulice ga je izvukao kontinuirani odnos sa Joelom Silverom i Robertom Zemeckisom i nikada nije posrnuo do nekog apsolutnog produkcionog dna. Filmovi koje je snimao su umeli da budu prilično dobri, ali nikada i potpuno zaokruženi, i na kraju cela karijaera je bila u tom nekom "zamalo" duhu i "evo samo što nije".

To ga svakako čini rediteljem koji verovatno nije ispunio svoj puni potencijal ali je opet svakako pokazao više nego mnogi.

Njegov spoj ekspresionizma i depalmijanskog ekscesa je bio i ostao zanimljiv, tako da mu kultni status još za života nije izmakao.

* * / * * * *

LETTRE DE SIBERIE

LETTRE DE SIBERIE je dokumentarni film Chrisa Markera iz 1957. godine u kom ova zvezda Novog talasa, na neki način, anticipira mnoge tehnike ironične obrade dokumentarnog materijala i njene relativno inovativne upotrebe kroz različite promene konteksta u naraciji i montaži.

Danas ovo što radi Marker zapravo nije inovativno već je postalo standard i deo uobičajenog vizuelnog žargona i narativnih intervencija. U određenom smislu, Marker ovde parodira formu filmskog putopisa i u ovom filmu eseju na neki način parodira dokumentarni film kao formu.

U tom pogledu, ovaj film je vrlo značajan, ali danas kad se gleda u njemu ćemo mahom prepoznavati rešenja koja svakodnevno već gledamo.

* * * / * * * *

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO Nikole Ležaića je drugi film koji je ovaj reditelj snimio u proteklih petnaest godina.

Dakle, između prvog filma u kom se on predstavio kao jedan vrhunski talenat našeg filma i drugog prošlo je petnaest godina, To je podatak koji stvarno treba naglasiti jer je zaista neverovatan. 

Deo odgovora na tu činjenicu dobićemo u ovom filmu.

Naime, KAKO JE OVDE TAKO ZELENO je autofikcija Nikole Ležaića. On pravi film čiji je glavni junak Nikola Ležaić, beogradski reditelj koji je imao uspešan film i sada snima reklame, usput pokušavajući da snimi neki skup film koji nije realno da produkciono postavi. To su sve okolnosti koje zbilja jesu proistekle iz Ležaićevih iskustava, i to se jeste desilo.

Autofikcija zatim ulazi u porodičnu intimnu priču, praktično sliku iz života u kojoj reditelj putuje sa ocem i rođacima na ukop bake u Krajini, koju prenose iz izbegličnog groba u Srbiji u rodnu krajišku grudu.

Na tom putu, Nikola pronalazi nešto svoje u toj opštoj porodičnoj reminiscenciji koja mu je u osnovi daleka i on u to ulazi kao neko ko je servisira za svoje pretke. Ali, na tom putu Nikola komunicira sa svojim kolegama čija su imena ista kao ona nekih koji su nas napustili u međuvremenu, pronalazi objekat koji je asocijacija na temu tog filma koji želi da snimi a ne može.

Dakle, ima tu nečega veoma vešto postavljenog a nenametljivog, i ovo jeste priča o jednoj slici gde junak hteo ne hteo uspeva da se uvede u jedno stanje aktivno evokacije sećanja i ličnih uspomena iako je tu samo da bi ispoštovao familiju.

Ovo je film koji je na neki način veoma spontan, sirov, namerno nestrukturiran u klasičnom smislu. Međutim, na jedan veoma nenametljiv način, film je zapravo u stvari veoma strukturiran i vodi se kroz jednu diskretnu modulaciju intenziteta i radnje.

Isto tako, film ima jednu veoma bitnu vrlinu. Naime, Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma. Ovde je reč o autofikciji ali njega igra glumac, Filip Đurić, jedna sjajna figura našeg filma i televizije i nudi još jednu zanimljivu rolu. To su još mnogi iskusni glumci iz domena ex-jugoslovenskog koprodukcionog pudinga kao Izudin Bajrović, Stojan Matavulj i Leon Lučev, i ovde svi igraju Srbe što je vrlo zanimljivo.

To dovodi i do zanimljivih meta-detalja, tipa Leon Lučev igra vozača kamiona, kao u TERETU.

Naturščika ima minimalno i Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma - naprotiv - ovo je vrlo klasično koncipiran film u pogledu glume pa i inscenacije. I to je veoma bitna stvar, iako smo čekali na njegov dugi film petnaest godina, nije pokazao nesigurnost i povratak na one stare obrasce. Ovo jeste novi film Nikole Ležaića u svakom smislu.

Nažalost, Nikolina generacija jeste imala velike pauze između debija i drugog filma, i nije ostvarila kontinuitet, međutim, ovaj film konkretno pokazuje da Ležaićev prvi film nije bio slučajnost i neki nehotičan uspeh.

Ono što je osnovni problem filma i ono što će ga približiti ili odbiti od ljudi jeste činjenica da je ovo autofikcija koja nikada ne odlazi u neke meta-sfere. Dakle, ovde Nikola Ležaić ne postaje neka charliekaufmanovska figura, ne radi ništa što nije, ili barem nije uverljivo da jeste, uradio u životu. Ovo je jedna "mala priča" za koju dosta publike možda nema strpljenja i nema za šta da se u njoj "uhvati".

Film je vešto izveden i postavljen, i da je iole klasičniji, imao bi odmah * * * od mene, ali zaista osećam da bi ovo bio poprilično veliki izazov velikom broju ljudi.

U domenu art house filma u Evropi, poslednjih godina živimo teror "ličnog motiva" za neku priču. I dosta često autori prave priče koje su vrlo ekstrovertne a onda ih lažno lično motivišu pokušavajući da nam objasne kako ih se to nešto jako tiče. Ovde imamo obrnut slučaj. Imamo priču koja se jako tiče samog autora, ali jednom znatnom delu publike može zaista promaći razlog zašto bi se ta priča ticala i njih.

Ako u tom smislu govorimo o talasu, onda zapravo Nikola Ležaić pravi jednu radikalnu intervenciju i odvodi taj princip "ličnog iskustva" kao osnova za film do paroksizma. I u tom pogledu, u masi evropskih filmova koji ne zanimaju nikoga snima jedan koji nesumnjivo i bez ikakve dileme zanima autora.

I u tom pogledu ovo je vredan i pošten film, bez ikakve sumnje.

Da li to komunicira sa gledalištem, nisam skroz siguran.

РАСПАД

РАСПАД Mihaila Belikova je film o svemu i svačemu ali kao najviše o Černobilju, snimljen pred kraj postojanja SSSRa.

U slojevima raznih prikaza životnog i socijalnog kolapsa, nalazi se priča o katastrofi u Černobilju. Ona nije osnov filma, ide uporedo i tiče se junaka, nekad više nekad manje, kako Belikovu zatreba, ali svakako da film zapravo jedino i vredi videti zbog snimaka pustog Pripjata, zbog scene izlaska na krov kojom se kasnije hvalio i Renck u svojoj HBO seriji, i upravo u tim elementima docudrame.

Belikov u tom domenu pravi landgrab i zbog tih materijala, što dokumentarnih, što igranih, film treba pogledati.

Međutim, celina sa tom nekom celom disfunckionalnom porodicom koja uporedo ima neki svoj bluz u društvu koje se raspada, nema mnogo smisla i ne nudi mnogo toga vrednog pažnje.

U tom pogledu, činjenica da je Belikovljev film zavredeo reprizu na ovogodišnjem Berlinalu, verovatno ima veze sa jednim vrlo depresivnim prikazom SSSRa (čitaj Rusije) koji puca po šavovima, mnogo pre nego sa nekim naročitim umetničkim dometima ovog filma.

U svoje vreme ovaj film je imao veliku američku podršku i plasman.

* * / * * * *

THE RIP

Kao neko ko je predviđao vrhunsku karijeru koju Joe Carnahan nije ostvario, ni približno, bio sam iznenađen vešću da su ga Matt Damon i Ben Affleck pozvali da osmisli i režira njihov krimić za Netflix.

Iako porodica Affleck ima neku bliskost sa Carnahanom, bio sam zbunjen time jer on reputaciono on odavno nije na njihovom nivou. Međutim, duboke veze kuća Affleck i O'Connor sa Carnahanom delovao mi je kao potencijalna konekcija da se ostvari neka saradnja.

U tom smislu THE RIP je možda i poslednja meč lopta koja bi mogla vratiti Carnahana u bilo koju vrstu A-razmatranja. Naročito, ovo je posebno snažna meč lopta jer tu su zajedno i Damon i Affleck, ekipa koja se pojavljuje na ekranu povremeno ali u probranim ambijentima.

U filmu INSTIGATORS Douga Limana, Matt Damon i Casey Affleck pokazali su da im laganiji streaming sadržaj nije stran i da su spremni da ga rade na vrhunskom nivou, okupe izvrsne glumce i zajedno sa dobriim scenaristom i rediteljem naprave onu vrstu zabave kakvu više ne mogu da plasiraju u bioskope.

I to je otprilike jedina sličnost između INSTIGATORSa i THE RIPa, izuzev detaja da u oba filma policajac koji je strah i trepet vozi veliko oklopno vozilo.

Dok je Limanov film snimljen po scenariju koji potpisuju mlađi Affleck i talentovani Chuck Maclean koji nas je zadužio serijom CITY ON A HILL, i ima vrlo duhovit ali i tenzičan caper u svom središtu sa dva vrlo zanimljiva lika opterećena ličnim demonima, i ima Limanovu propulzivnu egzekuciju koja čini da sve ide lagano, nenametljivo, da se likovi izlažu lepršavo, da je akcija interesantna i u službi likova, Carnahan je sam pisao scenario i umesto onog alfa-gorile američkog krimića kog znamo iz NARCa ili PRIDE AND GLORY, ovde imamo materijal koji je u osnovi dobar možda za neki surov otpis poreza za Frankom Grillom, glaziran patetikom koje se ni Ron Bass ne bi postideo.

Carnahan je za sto doneo materijal koji je zaista na nivou nečega što bi Grillo snimio sa Michael Jai Whiteom i Scottom Adkinsom. I kada u filmu THE RIP ugledam Scotta Adkinsa u dijaloškoj roli bez ijedne scene bilo kakve borbe, sem jednog koškanja u kancelariji gde je potpuno potčinjen, počinjem da mislim da su Damon i Affleck kao superinteligentni znalci njega tu doveli namerno da bi parodirali vlastiti film.

Ako je ljudima u INSTIGATORSu bio problem to što su možda Casey i Matt previše pametni u svom odnosu prema materijalu, i ako je postojao utisak da ga oni ne samo nadrastaju reputaciono već da se sa njim previše prave pametni, onda u THE RIPu dobijamo drugi ekstrem - imamo vrhunski pametne glumce-reditelje-scenariste zarobljene u materijalu koji je evidentna budalaština, gde oni pokušavaju da ga izdignu ali to je nemoguće, iako zaslužuju priznanje za pokušaj.

Kada se na to doda silom nakarikana karakterna tragedija glavnog junaka koja je dodata toliko veštački da deluje kao neka bizarna parodija, u svakom pogledu, onda imamo stvarno jedan duboko uznemirujući promašaj.

Jedno je gledati film sa dobrim glumcima koji ne valja. Sasvim druge je gledati film sa dobrim glumcima koji su pritom sjajni autori i njihovo bespomoćno prepuštanje nečemo što ih nije dostojno.

Carnahan već dugo ima ovog svog Španca koji mu snima, i dok to možda pije vodu u tim theatrical uplift filmovima koji su u suštini VOD, vizuelna kultura tog direktora fotografije ne dobacuje do potreba Netflixa koji je u međuvremenu razvio svoju filozofiju slike.

THE RIP skaredno loše izgleda, a mora se reći da Carnahan takođe nije doneo svoju karakterističnu energiju u inscenaciji već naprotiv, sve izgleda veoma blisko nekoj network seriji. I činjenica je, godine rada na televiziji verovatno su iskvarile Carnahana, pokazavši mu da to i tako može, i ključ njegovog angažmana na ovom filmu možda i jeste bio da se nekako to sve brzo smandrlja.

U filmu ima sjajnih glumaca, pored Damona i Afflecka, tu je Kyle Chandler, pa recimo i ova Teyana Taylor koja je postala jako važna u ONE BATTLE AFTER ANOTHER i ko god dođe zbog nekog od tih glumaca neće biti razočaran. Ima ih u filmu.

Ali, te uloge koje su im date su otužne, skromne idejno i realizacijski.

THE RIP nije samo konceptualno na nivou DTV filma sa Frankom Grillom. On je takav i produkciono i neki malo bolji Grillov izgleda i jače od ovoga. U vreme kad je John Swab izašao na scenu, uostalom, ne treba potcenjivati Grillove čauše.

Međutim, u Grillovom filmu, Scott Adkins bi zaradio svoju platu. Nota bene, on jeste posle operacije imao malo pojavljivanje u ZERO DARK THIRTY bez borbe, i nemam ništa protiv toga da se okuša kao glumac, ali njegova uloga u THE RIP deluje kao neki bizarni vic koji naprosto nije smešan.

THE RIP ne da ne bi mogao da se prikazuje u bioskopima, nego takvih filmova nema ni na Netflixu, i teško da bi se i tamo našao da nije Damona i Afflecka.

Ovo je jeftin pokušaj u svakom pogledu. Samo je njegova promašenost neprocenjiva.

* 1/2 / * * * *

MURDERLUST

MURDERLUST je drugi film Donalda M. Jonesa koji sam pogledao i sasvim sigurno, to je bolji film od PROJECT NIGHTMARE.

Međutim, MURDERLUST je jedan od onih po svojoj suštini pornografskih exploitation filmova sedamdesetih pa i osamdesetih, nezavisno od godine kada je snimljen. To je taj duh.

Ovde erotike u klasičnom smislu nema, odnosno ima je vrlo malo. Ovo je serial killer porn. Film sačinjen od serije ubistava koje čini junak, sa nekim dramskim scenama postavljenim između zahvaljujući kojima ovo KAO postaje film o nekom strašnom čoveku.

Naravno, prilikom poslednjeg ubistva jedna žrtva mu se otme i uzvrati, ali to je sve reda radi. Nije ovo film koji ume nešto naročito da proizvede ili prenese zadovoljstvo bilo koga bilo čime, ali potpuno je jasno da je pravljen za ljude koji prosto žele da vide jednu seriju relativno repetititvnih ubistava.

On ne primenjuje apsolutno nijednu narativnu tehniku kojim bi napravio elipsu i preskočio ono što smo već videli i što već znamo, ili da bi dublje istražio neku psihološku ili socijalnu dimenziju kojom se tobože bavi u ovim "mirnijim" scenama koje zapravo služe da legitimišu autore i publiku pred sobom.

Film je stekao izvesni kultni status, mnogi ga smatraju nečim što se danas ne bi moglo snimiti, što mislim da nije istina jer je danas kult za ovakve budalaštine verovatno veći i razvijeniji nego u vreme kad je ovo izašlo. Uostalom, MANIAC je rimejkovao Elijah Wood i ovo je film iz tog nekog šinjela samo slabiji.

U svetu u kom su to pružili Kargl u ANGSTu ili Lustig u MANIACu, ovo je zaista treća liga i pornografski nivo u samom duhu ako ne i u samom sadržaju jer direktne seksualnosti nema ali svakako da ima dosta erosa za one koje pali tanatos serijskih ubica.

Nisam ja sad neki moralista koji ne razume ili nije u stanju da voli ovu vrstu filma, međutim, naišao sam na primerak koji je prosto dovoljno nevešt da nema iza čega da se sakrije.

PROJECT NIGHTMARE

PROJECT NIGHTMARE režirao je Donald M. Jones, reditelj o čijem kultu nisam znao mnogo, i sad kad sam odlučio da se s tim pobliže upoznam, nisam ništa naročito naučio još uvek.

PROJECT NIGHTMARE je zaista jedan neinventivan niskobudžetni film koji ne uspeva da prevaziđe svoja produkciona ograničenja i neke trzaje zanimljivosti naprosto pokazuje prekasno da bi opravdao sve dotle izdržano od amaterizma i neubedljivosti.

UNFORGETTABLE

Poznata holivudska producentkinja Denise Di Novi koja je potpisala neke sjajne filmove, režirala je triler UNFORGETTABLE po scenariju Christine Hodson koja je kasnije radila neke od najboljih i najinteligentnijih stripskih i IP blokbastera i znatno im doprinela svojim rukopisom.

UNFORGETTABLE možemo slobodno da kažemo na rad takvih žena. Naprotiv, ovo je film nivoa nekog Lifetime otpatka, u kom sticajem okolnosti glume Rosario Dawson i Katherine Heigl ali to sve nema nikakog uticaja na kvalitet filma - čak naprotiv, i one se srozavaju na nivo Lifetimea. Na špici je potpisan Caleb Deschanel kao direktor fotografije, a ovo čak tehnički ne deluje kao nešto što je on snimio.

I, dobro, ugledni ljudi snimili trainwreck, šta sad?

Međutim, zanimljivo je da je ovo film koji spada u red tih white collar trilera sa elementima home invasiona koji su devedesetih vladali blagajnama a onda se kasnije preselili na televiziju i koji su u suštini dobro poznata, razgažena forma, gde ne bi trebalo da bude grešaka.

Nisam čitao scenario po kom je ovo snimljeno ali gotovo sam siguran da je "bio bolji" od završenog filma, između ostalog zato što ga je Denise Di Novi kojoj kroz ruke prolazi jako puno scenarija uzela za sebe. Šta je zatim pošlo po zlu da neko ko sebi može da obezbedi najbolji scenario i sve moguće uslove, možda nećemo ni saznati.

No, imajući u vidu razrađenost ovog formata posle gledanja ovog filma ne samo da još više cenim ranije Rubenove radove nego i stvari snimane sada poput Garzinog rimejka HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA

J.P. Valkeapaa u filmu KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA na neki način anticipira mnogo zanimljiviju saradnju Pekke Stranga i Kriste Kosonen u seriji MISTER8.

I ovde je reč o seksualnoj perverziji, samo što se Valkeapaa zaustavlja na jednoj garden variety dramediji (jer iskreno se nadam da ovo nije pretendovalo da bude drama u užem smislu) o uspešnom hirurgu i samohranom ocu koji kreće da tone u strast sadomazohizma sa ciljem da kroz seksualizovano gušenje dođe do nekih uvida u svoju traumu.

Ne znam da li je junak probao hipnozu pre ovoga, ali reklo bi se da je uz određene telesne povrede na kraju i ova tehnika dala rezultate.

Strang i Kosonen su odlični u deadpan izvedbi svojih uloga ali nažalost Valkeapaa sa njima samo ima više sreće nego pameti jer zapravo nema šta da nam zaista kaže.

* * / * * * *

YEK TASADOF-E SADEH

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato. 

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *

O ULTIMO AZUL

O ULTIMO AZUL je film Gabriela Mascara koji je prikazan na berlinskom festivalu 2025. godine.

Reč je o jednom od onih filmova gde si nadomak da se upitaš kako to da Srbi s toliko muke ne uspevaju da ubace nijedan film na festival. Naravno, brazilska filmska industrija je vitalna i veoma moćna, ona ima reditelje koji rade različite vrste filmova na vrhunski način i overavaju selekcije elitnih festivala, i onda verovatno i Gabriel Mascaro može da se prošvercuje.

Mascarov film je zanatski kompetentna autiutopija u kojoj u veoma bliskoj budućnosti ljudi stariji od 75 godina bivaju odvedeni u tzv. Koloniju kako ne bi bili na teretu produktivnoj populaciji.

Iako je ćerka spremna da je pusti u Koloniju, jedna baba od 77 godina se ne miri sa sudbinom i odlučuje da pobegne a to može tako što će da izađe iz civilizacije i tako tumara s nekim alasima, lađarima, marginalcima i realno ništa posebno ne radi.

Premisu koja je na liniji "realističkog"LOGAN'S RUNa Mascaro zapravo slično tretira, da bi se spasila starica mora da izađe iz "civlizacije" i da izgubi "koristi" koje ona donosi. I to je lepo, ali kao što LOGAN'S RUN ozbiljno padne kad junaci izađu i sretnu "starca", tako biva i ovde samo što se ne desi ništa tako supstancijalno.

Film je kratak, ima sedamdeset i nešto minuta "krtine" bez špice, ali i to mu je previše.

* 1/2 / * * * *

ALPHA

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne. 

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.

DARK TOWN

Desi Scarpone potpisuje režiju niskobudžetnog vampirskog horora DARK TOWN koji je David Birke i pisao i producirao.

Reč je o hororu sa jakom dozom komedije, o predgrađu u kom se javlja vampirizam i kreće da se širi u jednoj dugoj noći.

Scenario pokušava da bude inventivan i sporadično jeste svež ali nije dovoljno dobar da nadomesti vidljive nedostatke budžeta i rediteljskog postupka, kao i glumačke podele koja je neujednačena.

A KIDNAPPING IN THE FAMILY

Idemo dalje tragom ranih radova Davida Birkea, pre nego što je postao prestige scenarista sa Verhoevenom i bavimo se televizijskim filmom  A KIDNAPPING IN THE FAMILY.

Ovaj televizijski film inspirisan istinitom pričom o majci koju je porodica optužila da je deo satanističke sekte kako bi joj oduzela dete, iako je ona samo bila možda samo malo neodgovorna i kao devojka živela, kreće od zanimljive premise.

Britanski specijalista Colin Bucksey to veoma solidno realizuje i ovaj televizijski film je dinamično izveden i solidno glumljen. Međutim, sama priča je meni ostala pomalo nejasna. Uprkos tome što Bucksey dobro postavlja likove u uvodnom delu, sama eskalacija te osnovne problematike, dakle spor u kom je majka na osnovu svedočenja detea optužena da ga je uključila u satanističke rituale i sl. ostaje malo neuverljiva.

Prosto, optužbe su čak i za epohu Satanic Panica i svega toga poprilično outrageous da bi se tek tako održale i rezultirale nekim merama.

Kasnije film dodatno eskalira u triler što opet smanjuje kredibilitet cele stvari, naročito kao istinite priče.

Birkeov scenario ovde ima zanimljivu premisu i pokušava da bude živopisan ali ipak ne ispunjava osnovnu funkciju da bude ubedljiv.

THE LAST DEBATE

THE LAST DEBATE je televizijski film koji je režirao John Badham sa izvrsnom glumačkom podelom koju su predvodili Peter Gallagher i James Garner.

Snimljen je po romanu poznatog televizijskog novinara Jima Lehrera koji je vodio neke važne predsedničke debate, a u ovoj se bavi slučajem koji je fikcionalna debata u kojoj novinari-panelisti pronalaze neke informacije o jednom od kandidata i upropaste ga. Međutim, ceo slučaj ispada vrlo kompleksan i u njegovu dinamiku se uključuje novinar-istraživač sa ciljem da sazna kako se došlo do podataka.

Peter Gallagher igra novinara istraživača koji ne odustaje a Jim Garner veterana koji je dobio informacije i predložio da se iskoriste.

Sam zaplet je zanimljiv, ali zapravo ono što se probija iz filma su pre svega situaciona rešenja, kako ona čisto dramska tako i ona etička koja se ubrajaju u dramska u širem smislu. U tom pogledu ovo jeste na neki način detektivski film, pa i triler jer situacije stvaraju nelagodu, ali je pre svega u samoj osnovi satirična polemička drama koja do kraja uspeva da obuhvati dosta etičkih aspekata jedne ovakve storije.

U izvesnom smislu, THE LAST DEBATE iako je izašao 2000. godine kada su se borili Bush i Gore, danas ima još više smisla jer od debate Nixona i Kennedyja sve do debate Bidena i Trumpa nismo videli debatu koja je jednog kandidata urnisala. To se dakle baš sad desilo sa Bidenom i Trumpom i pokazala da legacy media i dalje ima svoj značaj i da diktira teme koje onda novi mediji razrađuju.

Nažalost, THE LAST DEBATE nije zapamćen u meri u kojoj zaslužuje, a ovo su vremena da se iznova pogleda.

AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE

U zemlji u kojoj je osuđivani kriminalac Kristijan Golubović redefinisao pojam "Kićanović" gde ga većina omladine danas ne koristi kao prezime našeg velikog košarkaša i sportskog radnika Dragana već kao vulgaran žargonski izraz, bio je potreban televizijski dokumentarni film AKO SU RUŽE, PROCVETAĆE bar da nas podseti ko je bio on.

A pored toga ovaj dokumentarni film priča jednu veoma zanimljivu priču, o trofeju koji se zamalo desio, ali zapravo o putu koji je u borbi za njega započet.

1988. godine, košarkaški klub Partizan započeo je svoju veliku evropsku eru, okupivši ekipu mladih igrača uz jednak broj veterana i pošavši na put osvajanja titule i zatim ulaska u polufinale Kupa šampiona. Ovo je film o ekipi koja ga nije osvojila, to se desilo četiri godine kasnije u Istanbulu, kada je plejmejker ovog tima Željko Obradović postao trener, ali u izvesnom smislu upravo je taj proces umnogome izmenio i jugoslovensku i svetsku košarku.

Pre Partizana, i Bosna i Cibona su osvajale Kup šampiona. Te 1988.  godine liga tadašnje SFRJ važila je za najjače klupsko takmičenje posle NBA na svetu. Partizan je tada bio veliki jugoslovenski klub, koji je dao velike igrače ali nije bio evropski faktor kakvim ga danas znamo.

Sa nekadašnjim asom Kićanovićem na mestu predsednika, Duškom Vujoševićem - mladim i dinamičnim sportskim pedagogom na klupi, i spojem iskusnih i najtalentovanijih, ova ekipa Partizana ne samo da je bila koren "evropskog Partizana" koji je potom uzeo trofej i otišao na još dva Final Foura, već su se tu pojavili igrači i trener koji će promeniti kako evropsku, tako i svetsku košarku.

Plejmejker te generacije Željko Obradović kao trener je osvojio devet Evroliga, Žarko Paspalj je bio pionir evropskog odlaska u NBA a kasnije i najbolji stranac u istoriji tada veoma jake grčke košarke, Vlade Divac je bio pionir odlaska u NBA ali i uspešnog snalaženja evropskog igrača u njoj, a Saša Đorđević je bio najubojitiji bek Evrope.

Posle priče o Bormiju i generaciji koju je izveo Kari Pešić do omladinskog svetskog zlata i koja je potom zaista promenila svetsku košarku, priča o Final Fouru u Gentu je verovatno zapravo druga najvažnija jugoslovenska košarkaška priča osamdesetih iako u njoj nema trofeja.

Scenarista i moderator Miloš Jovanović i reditelj Petar Petrović nas ne vuku za rukav, ali gledajući film to shvatamo i sami. Prošlo je 37 godina od događaja, mnoge stvari su se desile u međuvremenu, i to se donekle oseća i u samom filmu.

Oseća se.u pozitivnom smislu jer se vidi da su se u ovom procesu iskovale ikone evropske i svetske košarke. Ali se oseća i u negativnom, Goran Grbović iako protagonista te priče postao je u međuvremenu negativac i njega u filmu nema sem u pričama sagovornika.

Film uspeva da obuhvati osnovne socijalne, životne, psihološke i sportske karakteristike "procesa" u koji je verovao Kićanović. Vujošević je tražio grupu mladih talentovanih igrača, dobio je ljude i ovde vidimo proces u kome se njima bavio u oba pogleda.

Arhivski materijal je bogat i zapravo je najzanimljiviji onda kada pokazuje slobodno vreme i život sportiste van terena. Izjave su lucidne.

Nažalost, u nečemu što je u osnovi veoma dobro, ima par nedostataka u kojima su autori morali ići do kraja. Ovo je istorijski dokument i teško da će se neko opet baviti ovom pričom ovako dubinski. Otud, i dalje u nekim detaljim Željko Obradović ostaje onako operativno udržan kao da daje intervju, a autori ne prave inicijativu da ispitaju stvar u nekoj drugoj dijegetskoj formi. Tu pre svega mislim na taj prelomni trenutak u poluvremenu utakmice sa Maccabijem.

U tom segmentu su autori poklekli i vratili se na podešavanja ljudi koji beleže ono što im ikone pričaju, a ne istinu i ne bore se da dođu do nje. 

Uz jednu deonicu u kojoj svi sagovornici malo zašlajfuju sa nekim mislima iz žanra "ako kaniš pobijediti oni prvo moraju da izgube", ovo ostaje kao osnovna zamerka.

Šteta je što film nije uveo i treći, istraživački segment priče, pored arhive i sagovornika koji su relevantni jer bi onda time bio u potpunosti dorečen i završen.

Uprkos tome što je u mnogim aspektima ovo verovatno definitivan dokumentarni prikaz ove priče, ipak nije sasvim potpun. No, imajući u vidu odnos onog što je uspelo i onog što nije, svakako da pozitivni utisci daleko pretežu.

Ipak, ovde imamo sličan slučaj kao u samom filmu, vrlo potentne video istoričare jugoslovenskog sporta ne velikom zadatku koji su došli nadomak trofeja ali ga nisu osvojili.

Zato i verujem da će neka sledeća tema biti ona na kojoj će Jovanović i Petrović zaista napraviti nešto besprekorno.

Ako su pravi autori i prave filmadžije, snimiće.

GRACE OF MY HEART

GRACE OF MY HEART je film koji je u vreme izlaska bio jedan od verovatno najvećih komercijalnih promašaja u producentskoj karijeri Martina Scorsesea, u vreme kada je on zaista producirao filmove, a ne samo lepio svoje ime na špicu za određeni honorar.

Iza filma je delovalo da će ostati samo soundtrack koji čine originalne pesme sa idejom da isprate epohu u kojoj se ova priča iz muzičke industrije dešava, sa imenima kao što su Elvis Costello, Burt Bachrach ili J. Mascis među autorima.

Sam film, na novo gledanje danas, ima iste probleme kao i onda. Allison Anders prosto nije dovoljno vešta kao rediteljka da savlada probleme dinamike jednog dela ovakve ambicije koje obuhvata višegodišnji period i smenjivanje epoha u kulturi. Njena reputacija indie rediteljke je verovatno sugerisala da će ovo sve biti mnogo "ozbiljnije" nego što jeste, i možda je takvih namera i bilo - ali na kraju ovo je jedan staromodan film o autorki pop pesama koja je krenula iz epohe pop grupa i završila u hipi i post-hipi kalifornijskom svetu singer-songwritera.

Scorsese je autor u čijem opusu rokenrol ima veoma bitno mesto, od samog početka njegovog rada, do danas, počev od kultnih koncertnih filmova koje je snimao pa nadalje. I na neki način u seriji VYNIL on se vraća ovom miljeu, samo na svoj način, bitno skorsezijanski.

GRACE OF MY HEART jeste ljubavno pismo industriji, ali mnogo pitomije, i manje skorsezijansko iako ga je producirao.

Otud kad se film gleda bez očekivanja od Scorsesea i Andersove, ono što dobijamo je konvencionalan, staromodan, možda malo nesigurnije režiran ali u suštini vrlo solidno izveden film o junakinji koja je htela da bude pevačica ali je postala hitmejkerka u Brill Buildingu a kada je prošao period reproduktivnog popa i rokenrola i kada su autori krenuli da nastupaju ona se udala za brianwilsonovsku figuru i otišla u Kaliforniju gde će se ipak haos droge, rokenrola i duševnih bolesti ispostaviti kao nešto previše za nju.

Ako imamo u vidu da je glavna junakinja bogata naslednica i da muzikom bavi profesionalno i industrijski ali da nije egzsitencijalno naterana na to, a potom.iz popa upoznaje kontroverznog, uspešnog ali ipak alternativnog muzičara i stupa u kreativno-ljubavnu vezu sa njim, ne bih potcenio da možda u svemu ovome ima i malo Nancy Sinatre i Lee Hazlewooda, premda se taj ugao nije mnogo pominjao jer je film izašao dugo pre njenog revivala.

U svakom slučaju, Illeana Douglas je zanimljiv i indie izbor za glavnu ulogu. Ona ne peva, i specifična je u mimici, ali je interesantna u toj transformaciji lika koju mora da isprati. John Torturro kao njen agent koji je dovodi do slave kao songwriterku je solidan ali imao sam sve vreme osećaj kako je on ipak malo B-opcija za tu rolu i da bi to neko odigrao još svežije. Možda je jedan od problema filma upravo i bio taj element podele dva glavna junaka koja je delom indie, delom B.

Ostali ljudi su vrhunski, Matt Dillon kao brianwilsonovska figura, Eric Stoltz kao njen prvi socijalno angažovani partner i muž. Patsy Kensit kao britanska autorka koja dolazi u Brill Buidling i niz epizodnih vinjeta poput Bridget Fonde kao klozetovane teen zvezde i Chrisa Isaaka kao Britankinog muža.

U pogledu glavnih uloga, Torturro je možda jedini suštinski sporan jer deluje da je mogao doneti više ili da bi neko drugi bio snažniji, ali ukupno uzev možda je film mogao imati koristi onomad od većih zvezda. Danas to u krajnjoj liniji više nije ni važno.

GRACE OF MY HEART kada se odmakao od doba kada je izašao i kada je otprilike onoliko star koji je epoha o kojoj govori bila stara u vreme kad je izašao, ima svoje mesto, kao delo koje je moglo da pruži više ali je svakako solidno i pedantno urađeno.

* * * / * * * *

INVINCIBLE

Ericson Core, čovek kog znamo po barem dva infamozna filma, jednog koji volimo i jednog kog se gnušamo, mislim na PAYBACK i na rimejk POINT BREAKa, gde je jedan snimao a drugi režirao, kao reditelj potpisao je i Disneyev sportski biopic INVINCIBLE.

Reč je o jednoj tipičnoj, i mnogo puta viđenoj, što fikcionalnoj, što istinitoj, priči o običnom čoveku koji neočekivano ulazi u profesionalni sport.

U ovom konkretnom slučaju, to je Vince Papale, filadelfijski učitelj bez zaposlenja koji nije čak ni igrao američki fudbal na koledžu već se bavio atletikom ali ga je povremeno igrao hobistički i polu-amaterski. Kada trener Philadelphia Eaglesa, legendarni Dick Vermeil koji je tada na početku svog NFL uspona, pozove građane na otvorenu probu, Papale jedini uspe da uđe u širi sastav za pripreme i, logično, postepeno je došao do prve postave i odigrao je nekoliko sezona u NFL.

Papale nije bio u timu kada je Dick doneo Super Bowl Eaglesima, ali bio je deo tog uspona.

Marky Mark igra Papalea, Greg Kinnear je Vermeil, Elizabeth Banks je Papaleova simpatija koja će mu kasnije postati žena, iako navija za Giantse, velike rivale Eaglesa, i sve je ovde već dobro podmazano i dosta puta viđeno.

Međutim, u ovom jednostavnom, razgaženom filmu, Mark Wahlberg za početak izgleda uverljivo kao blue collar amater koji se da pretvoriti u profesionalca. Ericson Core dobro i nenamteljivo zarobljava tu atmosferu sredine sedamdesetih i sa pričom koja ne izlazi iz mode, sve što je stereotipno postaje arhetipski.

U jednoj situaciji vidi se i naš zemljak Pete Lazetich koji je tada bio deo Eaglesa, premda nijedan od saigrača iz ekipe nema neki protagonizam. Ovo je primarno priča o Papaleu, treneru koji je bio spreman da rizikuje i zajednici njegovih komšija i drugara koji su na različite načine doživljavale njegov pokušaj da ispuni san, mnogo više njihov nego njegov, reklo bi se.

Wahlberg je igrajući parafrazu Tima Ripper Owensa, iako to nije zvanično film o Judasima, odigrao sličnu ulogu zapravo u Herekovom ROCK STARu, i to je zanimljivo - ta identifikacija sa njim kao ubedljivim glumcem da uverljivo iznese transformaciju iz everymana u heroja na najvećoj sceni.

INVINCIBLE dakle ni u konceptu podele nije originalan, ali sve ideje je dobro pokupio i uklopio u celinu koja radi posao.

* * * / * * * *

THE ESCAPIST

Rupert Wyatt je privukao pažnju sveta debitantskim celovečernjim filmom THE ESCAPIST. Sve potom je istorija koju ste u realnom vremenu mogli pratit kod mene.

Wyattov prvi igrenjak snimljen je u britansko-irskoj koprodukciji i slikan je u rashodovanom irskom zatvoru.

Neću vam reći koja klasična priča ga je inspirisala i nećete to zapravo naslutiti do samog preokreta, ali reč je o zanimljivom vremenski izmeštenom filmu o bekstvu iz zatvora koji se dešava u ikoničnoj britanskoj kaznionici koja je mogla biti takva i pedeset i neke pa možda i osamdeset i neke.

Wyatt se namerno poigrava tim arhetipom zatvora kao mesta u kom je vreme stalo za one koji su u njemu i čiji su se intimni časovnici zakočili onda kada su utamničeni.

Glavne uloge igraju Brian Cox, Damien Lewis i Liam Cunningham, potencijal za šmirologiju je veliki, ali nije se desio, uprkos tome što je Cox jedan od producenata. Razlog za to je sam Wyatt koji se potrudio da ovaj film bude pre svega i iznad svega njega showcase. Ali i njegov šou.

Insistirajući na što manje reči, i na dijalozima, samo kad su neophodni, Wyatt odmah postavlja visoku kulturu vizuelne naracije, a ona će u njegovom holivudskom opusu samo napredovati, dostižući vrhunac u filmu THE GAMBLER i seriji MOSQUITO COAST.

Wyatta ovde zanima vizuelno postignut suspense, znači kadriranje, montaža, tela, ambijenti, i u nekoliko navrata čak i junaci jedni drugima pokažu da treba da ćute. Sličan efekat i sličnom ambijentu postigao je i Steve McQueen u neko slično vreme u svom možda i ponajboljem, mada ne i meni najdražem filmu HUNGER.

Naravno, nema Wyatt veze sa McQueenom, ovo je stilizovani suspenser sa rediteljem u glavnoj ulozi, i svakako mudro uplaćen tiket na samog sebe koji se isplatio ubrzo na najvećoj svetskoj sceni.

* * * / * * * *