LA MORSURE je pisao i režirao Romain de Saint-Blanqat, i film je prikazan kako u Locarnu tako i na Sitgesu, i to sa velikim uspehom. Neki su ga u najavama poredili sa nečim što bi nastalo u saradnji Rohmera i Argenta, ali iskreno, nisam osetio mnogo ni od jednog ni od drugog.
Da, film je ispričan, baš onako kako bi bilo kod Rohmera i ima nešto čehovljevski u sebi, taj osećaj da se ne dešava ništa a ispod površine se dešava svašta, međutim Romain je ipak bitno konvencionalniji reditelj. Kod njega se uvek dešava nešto samo što to nije uvek nužno žanrovski i ono što očekujemo od priče o dve devojčice iz katoličke škole koje 1967. uspevaju da se iskradu i odu na žurku na kojoj će biti momaka, pa tu jedna od njih upozna lika koji tvrdi da je vampir.
U izvesnom smislu, ovaj dugometražni film ponajviše podseća na jednu dugometražnu i umetnički ambicioznu verziju središnje priče iz omnibusa KAKO JE PROPAO ROKENROL, samo sa senzibilitetom francuskog arty hipstera.
Kad je o Argentu reč, opet ni njega nisam previše osetio ovde. Prvo u filmu snovi igraju veliku ulogu, ali su tretirani vrlo racionalno, i to malo logike sna koja se javi u nekim radnjama nije baš u argentovskom maniru, a naročito nema onih nekih apsurda i naivnosti kojima on pojačava taj osećaj odlaska u onostrano. Možda bih pre pomenuo Polanskog kao poređenje, kad se junaci konačno late tela, vrlo su konkretni i koncizni.
LA MORSURE u svojoj suštini nije horor film po ugođaju, niti po tome da li u njemu ima strave. U suštini ovo je melodrama koja se dotiče određenih tema i situacija koje su svojstvene hororu, pa je na taj način prebačena u taj žanr. No, dobro, tako je i sa filmovima smeštenim na prostor danas poznat kao Divlji Zapad, šta god se dešavalo u njima, nazivaju se vesternima čak i kada nemaju nimalo veze sa konvencijama tog žanra.
LA MORSURE je elegantan, zanimljiv, "mali film" koji zaslužuje pažnju, ali kad je reč o Romainu, nešto važno u njegovom opusu tek treba da se desi.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment