BAC NORD

Imam 42 godine i svakako bi mi za razne metaboličke funkcije prijala injekcija testosterona.

Dobio je sam je od Jimenez doktora Cedrica, nenametljivog francuskog specijaliste koji je odmah krenuo dosta jako ali i radikalno, brzo našavši mesto u okvirima lokalnog mejnstrima.

Izlazak na Netflix je ipak dao globalnu priliku njegovom filmu BAC NORD, istinitoj priči o jednoj operativnoj trojci marsejske policije koja je hajdučki pristupila problemima narko dilera iz geta a onda herojstvo platila surovom istragom Unutrašnje kontrole.

Cedric Jimenez je odlično izučio playbook Davida Ayera iz STREET KINGSa i END OF WATCHa, i u tom smislu teško je prihvatiti da je istina bila baš ovako dinamična, ovako zabavna, da su svi ovakva momčadija koja se stalno zadirkuju ali bi rado umrli jedni za druge, kako ipak postoje kodeksi ulice čak i kad krene istraga Tužilaštva. Međutim, to nije ni bitno. Ovi likovi funkcionišu i uživao sam u filmu o njima, nezavisno od toga što je Jimenez izgradio jednu povišenu realnost.

Film je vibrantan, pun života, panduri su samostalni, očvrsli i depresivni, šefovi su ballbusteri, njihove žene su uz njih, a arapske bande u getu su jedna superorganizovana narko-intifada.

Dok ATHENA pokušava da bude jedan vizuelni spektakl koji se usput pravi da je reč o priči o tome kako su "very fine people on both sides", ovo je priča koja je "kao" kritika okoštale i birokratizovane policije koju zapravo istinski pravda i red baš i ne zanimaju, ali je srećom čini momčadija koja se ne obazire na pravila i red ne bi li uspostavila pravila i red.

Dakle, živimo u kontradikciji.

Isitnita priča ovde vodi ljubav sa raspojasanim policijskim filmom, i mislim da je dosta jasno ko je top a ko je bottom.

Jimenez pravi testosteronski akcijaš, uspeva povremeno da postigne istinski suspense, koketira sa rasizmom da razumne granice, naprosto zato što izgleda ko uđe u marsejski geto teško ostane liberal, ali povrh svega film u završnom činu ne ide ka velikom akcionom klimaksu već ka velikom karakternom klimaksu jer policajci završe u zatvoru. Sude im kao u Škorinoj pesmi, nepravedno. Dakle, emocija je tu i dalje jednostavna, ali teško je održati tenziju kad se sve preokrene. Iz velikih prostora gde se po zelenim površinama i igralištima jure s dilerima, policajci završavaju u samicama, izolovani od generalne zatvorske populacije da bi se izbegla osveta. To utiče i na estetiku i na sva do tada uspostavljenja lučenja dopamina.

I tu me je Jimenez možda i najviše prelomio. Film tu ne padne. Već uspeva da održi tonus iako nema tu neke lažno konstruisane akcije. Međutim, kada se emotivni intenzitet prebaci sa fizičke akcije na psihološki agonizam, on ne gubi tonus. A to je već ozbiljno znanje.

Otud BAC NORD po svojoj fizionomiji nije neki kapitalni film. Ima on svoje korene u francuskoj dramskoj produkciji, recimo u seriji BRAQUO. Ali, ovo je superioran primer toga i ozbiljan korak napred.

* * * 1/2 / * * * *