THE GREEN SLIME

THE GREEN SLIME je film Kinjija Fukasakua iz 1968. godine, snimljen s američkom glumačkom podelom i temom ali i sa japanskom ekipom. Scenaristi su takođe Amerikanci a među njima se izdvaja jedno ime - Bill Finger, bitan činilac i kreator iz DC Comicsa koji je u toj fazi probao da se okuša na filmu i televiziji.

Oduvek me je ovaj film nekako odbijao jer mi je VIRUS, kao najozbiljniji Fukasakuov pokušaj "internacionalizacije" bio prilično tanak, a ovo mi je delovalo kao neozbiljan pokušaj iste te stvari. Ipak, sada sam odlučio da prevazižem tu odbojnost i malo unesem nešto drugačije u ovu seriju Fukasakuovih repriza i premijera.

Nažalost, nisam mnogo pogrešio što sam izbegavao ovaj film jer zaista je reč o pokušaju koji zapravo nije čak ni u onom "so bad it's good" domenu, mada ja tu vrstu filma ne cenim i ne volim, već je reč o nečemu što je prosto bezveze.

Cela ta GREEN SLIME trashy dimenzija koja kreće od naslova, u filmu zapravno nije nimalo trashy shvaćena i samo delimično je trashy izvedena. Naime, naslovna supstanca je nešto slično onoj vanzemaljskoj matičnoj ćeliji iz Espinosinog filma LIFE, ove se konkretno hrani strujom i tu dobija malo kaiju dimenziju, a bića koja nastaju imaju u sebi tehničku izvedbu recimo Daleka iz DOCTOR WHO, sa malo kaiju elemenata što je bezveze i naivno ali meni nije bilo nešto urnebesno.

Štaviše, na nekom nivou ovaj film je relativno pismen samo nezanimljiv i besmislen što sve doprinosi tom utisku irelevatnosti.

Kako rekoh, nisam ljubitelj te "so bad it's good" estetike, ali ako bi mene neko pitao, ne bih ovaj film ubrajao u to. Ovo je jedan rutinski neuspeli SF horor a egzotično je samo to da su ga radili Japanci iza kamere, i to ozbiljni ljudi, i to da su ozbiljni se ne može sakriti čak i onda kad rade nešto što je atipično za njih.

* 1/2 / * * * * 

MAKE IT HAPPEN

Filmovi o plesu koji pretenduju na veliki box office i na lansiranje novih zvezda veoma su slični filmovima o boksu. Imaju jednostavnu priču, intenzivnu i klišetiziranu melodramu koja okružuje glavnu junakinju i naravno u plesu se nalazi prostor za emancipaciju.

Darren Grant kao eminentan reditelj spotova a i aktivan televizijski reditelj snimio je MAKE IT HAPPEN po toj mustri. Međutim, čini se da film nije profunkcionisao na bazičnom nivou. Uprkos tome što su ga pisali scenaristi uspešnih plesnih blokbastera, sama igra kojom se junakinja bavi naprosto nije dovoljno zanimljiva pa ni spektakularna.

Naime, glavna junakinja pokušava da upiše neku školu gde će se baviti modernim estradnim plesom, nekim recimo hip-hop plesom, a onda sticajem okolnosti završava u nekom burlesque klubu kao računovođa a onda se oproba kao igračica i donosi novu vrstu senzualnosti kroz svoj fizički aktivan stil igre potekao iz hip-hopa, a usput ima iskušenja i ne zaboravlja svoje snove.

Film je producirao Weinstein Company pa je uvek malo osetljivo kad se sad tu nađe neka seksualizovana tema, ali da, ovde je burlesque klub tačka gde junakinja mora da spoji ples sa senzualnošću, no ovo je film za decu i omladinu, i neke prave erotike nema ni u nagoveštaju pa se postavlja pitanje čemu ovakav setting ako se to baš ne može realizovati.

Ipak, sasvim sigurno je baš to razlog ni što većina plesa u filmu ne funkcioniše jer se većina dešava u tom klubu.

Ne kažem da je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS ali ne znam zašto smeštati film u taj milje ako nema potencijala da barem bude to.

U suštini možda je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS koji mogu da gledaju deca, ali po rezultatu sa blagajne rekao bih da se to nije desilo. No, na kućnim formatima možda i jeste.

* * / * * * *

JINGI NO HAKABA

JINGI NO HAKABA je priča o tome kako je Rikio Ishikawa, autodestruktivni jakuza iz četrdesetih i pedesetih inaugurisao pojmove "časti" i "ljudskosti" koji će kasnije biti zaštitni znak čak dva serijala jakuza filmova Kinjija Fukasakua.

Rikio Ishikawa je bio inteligentan ali veoma nasilan i veoma poročan jakuza koji se kretao po obodima delatnosti moćnih porodica. Svoje sukobe sa protivnicima, neistomišljenicima i sitnim dušama iz svega podzemlja vodio je uporedo sa svojim turbulentnim ličnim životom koji je delio sa svojom podjednako problematičnom partnerkom.

Ovo je u osnovi klasična priča o usponu i padu jednog gangstera, s tim što uspon nije naročito veliki a padovi su brojni. Na kraju je Rikio zapamćen kao časni jakuza erodirao od droge i duboko ogrezao ne samo u svaki porok već su mu poroci ušli u svaku poru bića i postojanja.

Ovaj film iz 1975. donosi ne samo pseudo-dokumentarne intervencije već u svom atipično dugom uvodu i neke zaista dokumentarne snimke Rikiovih savremenika koji opisuju njegovu predistoriju pre događaja iz filma. Kada priča počne, ovo je kanonski Fukasaku.

U reprizi mi je film na bitno boljoj kopiji delovao uspelije nego inicijalno jer mi je melodrama za Ishikawinom partnerkom postala narativno jasnija. Iako Reiko Ike znam iz pinko filmova Norifumi Suzukija pa sam i ranije umeo da je prepoznam, na prvo gledanje pre XY godina nisam razumeo šta se dešava čisto narativno. Sada sam to bolje ispratio i popravilo mi je generalni utisak filma.

JINGI NO HAKABA je svakako Fukasakuov kanon. Ako treba iz tog perioda da pogledate jedan film, ne bih rekao da je to nužno ovaj, ali nije greška ni ako jeste.

* * * / * * * *

TALK TO ME

Michael i Danny Philippou snimili su australijski horor TALK TO ME koji je postigao izuzetan uspeh. I to je sasvim zasluženo. Reč je o vrlo solidnom filmu, uspešno realizovanom, spremnom da u dovoljnoj meri osveži neke formate horor filma a da opet u dovoljnoj meri ostane old school.

Film govori o grupi klinaca koji su se okrenuli okultnim igrama koje im služe kao supstitucija za drogiranje, vršeći neke kratke posednutosti kao narko tripove. Međutim, kada se otme kontroli kreće vrlo uzbudljiv obračun sa moćnim onostranim entitetom.

Michael i Danny Philippou rade sve to sa old school visceralnošću i film je dinamičan iako nije zapravo ni toliko inovativan ni toliko svež. Ali ipak, u oskudici kvalitetnog horora, našao je svoj prostor i popunio ga.

* * * / * * * *

GRAN TURISMO

Još od nastupa Dirka Digglera na parkingu u filmu BOOGIE NIGHTS nisam video ovakvo poniženje nekog filmadžije kao što je GRAN TURISMO Neilla Blomkampa.

U njemu je Neill na neki način dobio porciju svega onoga protiv čega je stajao i onoga što je svojim radom razobličavao - od transgreisvnog i kreativnog reditelja filmova sa tentpola kapacitetima sveden je na potpisnika jednog generic filma koji je više generic od onoga kako danas ti filmovi izgledaju.

Sve ove strip ekranizacije, nastavci svega i svačega i sl. doveli su do nečega što izgleda kao kriza kreativnosti u Holivudu ali ja sam uvek stajao pri tome da kreativnosti ima jako mnogo ali se ulaže u potpuno besmislene projekte. GRAN TURISMO je međutim povratak onoga što jeste kliše gubitka kreativnosti u Holivudu.

Uprkos tome što priču potpisuju Alex Tse i Jason Hall, a scenario Hall i Zach Baylin, dakle sve redom kompetentni ljudi, sa posebnom ekspertizom upravo u svetu istinitih priča, GRAN TURISMO je film koji prvo ne uspeva da zaliči na bilo šta istinito a naročito ne na istinitu priču iako on to jeste.

Glavni junak ovog filma je Jann Marborough,  momak koji je igrao Gran Turismo a onda ušao na Nissanov turnir gde su sim vozači dobili priliku da voze prava trkačka kola i postigao potom značajan uspeh na Le Mansu. Ova priča je filmska ali je istinita, i prilično je neverovatna. Nažalost, u Blomkampovom filmu ova istina ne uspeva da bude išta više od cringy konstrukcije bazirane na naivnoj (mada eto život nas osporava) da se veština iz igre može preneti u stvarnost. Scenaristi i Blomkamp kroz ovaj najzanimljiviji aspekt dešavanja protrčavaju s pomalo naivne drame, da bismo onda došli u "letnji dan do podne" fazu auto trka gde se sve prepoznatljive tačke u priči, izvode s minimumom uverenja, a same trke su snimljene efektno ali bez one personalnosti i fetišizacije kakva je danas moguća, pa samim tim rezultati nisu ni blizu naslova kao što je RUSH.

Zach Baylin je pisao izuzetan scenario za KING RICHARD, ali doduše tamo je imao sjajnu podelu predvođenu Big Willom i reditelja Reinaldo Marcus Greena i taj film je delovao kao istinita priča izvedena u maniru valjano odmerenog povišenog realizma. Ovde nema ni traga tog kvaliteta, a ni Hall koji je radio AMERICAN SNIPER ne pruža ništa.

Archie Madekwe je odličan izbor za Janna ali Blomkamp ne izvlači nikakvu rolu dok David Harbour i Orlando Bloom ostavljaju jak utisak da ovde nije uspeo da dobije A-glumca koji bi možda mogao da digne celu stvar.

Jacques Jouffret je ovde dobio priliku da snimi jednu mejnstrim fotku, i ovde nema one visceralnosti ili atmosferičnosti iz MILE 22 ili FATHER STUa, i on je kopča preko film sa Reinaldo Marcus Greenom. I tu se negde preko Baylina i njega kopče sa Greenom i KING RICHARDom kao jednom od najuspelijih savremenih sportskih biopicova završavaju. Čak je i Jouffretova fotografija ovde sterilan mejnstrim što od njega ne bih očekivao ali eto desilo se.

Ovaj film nije mnogo koštao i to se vidi. Dakle, Blomkamp ovde nije izveo neki svoj kung fu i inovaciju i ne deluje da je dugo sniman, a to je bitan adut za ovu vrstu pokušaja globtroterskog spektakla.

GRAN TURISMO je igra bez zapleta. Međutim, eto, život je hteo da ona sama postane zaplet. No, Blomkamp to nije uspeo da iskoristi i snimi dobar film. Ali jeste snimio jedan sleeper za Sony koji nije u klasičnom smislu hit ali niko neće biti na gubitku. Nadajmo se da je ovim kupio kartu da se vrati u igru i da će je iskoristiti.

* 1/2 / * * * *

NO ONE WILL SAVE YOU

Brian Duffield nastavlja da gradi izuzetno uzbudljivu rediteljsku karijeru. Dok je u prvoj režiji SPONTANEOUS bio na liniji svojih scenarističkih radova, sa jakom melodramom, coming-of-age pričom, obiljem humora, u NO ONE WILL SAVE YOU je snimio nešto što je atipičan rediteljski film za jednog scenaristu a možda baš zbog toga veoma karakterističan.

Naime, scenaristi su kad režiraju meni lično možda i najslabija karika od svih autora koji sednu u rediteljsku stolicu a dolaze primarno iz drugih oblasti. Međutim, ima jedna stvar koja karakteriše režije scenarista, a to je povremeno veoma razrađen aspekt neverbalne radnje i čisto vizuelnih rešenja. Šta je razlog za to mogu da nagađam, ali recimo da je potreba da konačno iskažu ono što su oni izmislili kao vizuelna rešenja a reditelji su obično zanemarivali prilikom ekranizacija, da su u stanju da priđu "čistom filmu", i da dokažu da nisu samo mašina za doterivanje dijaloga dok reditelji definišu ono što je fizionomija filma.

Brian Duffield je snimio sada film bez dijaloga i iako je izašao za Hulu, ovo je Foxov film, dakle ovo nije zezanje. A film je zapravo jedna napeta priča o devojci koja se bori sa vanzemaljcima koji joj posećuju kuću tokom svoje opšte invazije. Duffield se bavi arhetipskim suspense situacijama u susretu sa humanoidnim vrlo retro i vrlo cool dizajniranim vanzemaljcima koji imaju verovatno zle namere, mada nisu u startu neki direktni proždirači svega i uprkos telekinetičkim moćima nisu nepobedivi.

U rediteljskom pogledu, Duffield je siguran. Oseća se svežina i to da ništa ne radi rutinski ali se maksimalni trud uložen u svaku scenu i kompoziciju isplatio i što je najbitnije nije preopteretio film osećajem da je u njemu sve važno jer onda na kraju ništa nije važno.

Ovaj film je jedno veoma posebno iskustvo jer ima fizionomiju srednjebudžetnog mejdžor žanrovskog filma a senzibilitet festivalskog žanrovskog nastupa. Vrednost ovog filma nije samo u tome što je jedinstven već pre svega zato što je dobar. A ovo mu nimalo ne smeta.

* * * 1/2 / * * * *

MONSTER ISLAND

MONSTER ISLAND je televizijski film koji je proizveo MTV kao jednu istovremenu parodiju svog programa i parodiju monster movieja, naročito onih koje proizvodi SyFy Channel i pokušava da neke goofy premise sa lošim efektima izvede kao savremene priče.

Nevolja je u tome što su filmovi SyFy produkcije već sami po sebi parodični prema žanru i prema samima sebi jer su autori svesni da rade u trashy uslovima ali malo koji uspeva da od toga napravi kapital.

S druge strane, Jack Perez ovde ima zanimljivu glumačku podelu na pojedinim mestima i što je još važnije nije pritisnut da pruži određeni kvantitet monster akcije jer ovo nije isključivo SyFy lookalike, no tu slobodu ne koristi naročito dobro, mada opet ne možemo za njega reći ni da je skroz besprizoran i da nema ideju šta bi tu mogla da bude priča.

Perez se u scenariju poigrava stereotipima, ali u malo likova uspeva da ih prevaziđe, a ključne situacije imaju baš neki od ukalupljenijih likova.

Otud MONSTER ISLAND nije ono što je trebalo da bude a to je verujem inteligentna parodija MTV programa i retro monster filmova. U tom smislu dobio je još jedan čudan minus ili plus - naime ovde Carmen Electra sa puno autoparodičnog elana igra samu sebe iz faze kad je želela da peva. A zapravo, mi smo zaboravili da je Carmen Electra pre BAYWATCHa imala respektabilnu pevačku karijeru kao klupska pevačica iz Princeovog rostera i da je tek kasnije postala ono po čemu je znamo. U ovom televizijskom filmu ona se šali sa svim aspektima svog rada pa i sa muzikom ali ipak izvede par numera. 

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU Kinjija Fukasakua je jakuza film koji je po rediteljskom stilu blizak Fukasakuovom serijalu YAKUZA PAPERS, a scenario je pisao njegov saradnik sa tog projekta Kazuo Kasahara.

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU je baziran na istinitoj priči o korupcionoj aferi oko zemljišta u zapadnom Japanu u koju su bila umešana dva jakuza klana, korumpirani policajci i gradski večnici. U toj aferi učestvovale su čak i poznate korporacije kao što je Sanyo i ona se pominje u filmu snimljenom desetak godina posle događaja.

Ovo je film iz Fukasakuovog ciklusa o jakuzama koji je više namenjen i više zanimljiv japanskoj publici nego inostranoj. Međutim, on je izuzetan reditelj i uprkos tome što je ovo kompleksna gangsterska priča sa mnogo uključenih činilaca, on uspeva da ga napravi čitljivim i inostranoj publici, što kod takvih pokušaja u Aziji nije uvek slučaj.

Bunta Sugawara je tu, ali nema onaj protagonizam kakav mu je Kinji inače namenjivao, no ispunjava svoj zadatak i donosi neophodan autoritet.

* * * / * * * *

SMASHED

James Ponsoldt je pre precenjenog filma SPECTACULAR NOW, snimio izvanredan indie pogodak SMASHED u kom Mary Elizabeth Winstead i Aaron Paul igraju mladi bračni par pijanaca koji se dobro zabavljaju samo kad su pijani ali u njenom slučaju to počinje da utiče na posao i ostatak svakodnevice.

Uz pomoć kolege sa kojim radi u osnovnoj školi, ona kreće u AA na lečenje i ubrzo shvata da je postala asinhrona sa svetom koji je okružuje i koji je bio prilagođen tome da je ona pijana. 

Da bi izašla iz alkoholizma, ona mora da promeni sve oko sebe, uključujući i svog partnera na kog nema razloga da ima primedbe izuzev što jako loše funkcioniše u svetu treznih.

Ponsoldt pravi ubitačan, kratak, mali film, baziran pre svega na glumačkoj igri Mary Elizabeth Winstead koja je briljantna i tada u 28 godini pravi ulogu veoma visoke zrelosti, uspevši da izgradi junakinju koja može da transcendira svaki isktrošeni trop priče o zavisnosti.

Ponsoldt je visoko postavio krajnji domet i tek treba ponovo da ga dosegne.

* * * 1/2 / * * * *

A GLIMPSE INSIDE THE MIND OF CHARLES SWAN III

A GLIMPSE INSIDE THE MIND OF CHARLES SWAN III je drugi igrani film Romana Coppole koji je već nekoliko decenija aktivan filmadžija, najpoznatiji kao redovni scenarista Wesa Andersona. Međutim, njegov prvi film CQ bio je veoma zanimljiv iako nije dobro prošao, pa me je prirodno zanimalo kakav će biti i njegov sledeći celovečernji rad.

Nažalost, A GLIMPSE INSIDE THE MIND OF CHARLES SWAN III nije na nivou CQ. Nesumnjivo reč je o autorskom projektu ali isto tako boluje od prevelike relaksiranosti i na neki način prelazi iz domena ličnog u predele potpuno privatnog.

Charlie Sheen igra dizajnera i ženskaroša - mada lik nije sasvim alter ego već definisane persone samog Sheena - kog ostavlja devojka i sledi jedna kolažna forma njegove patnje, puna skečeva i fantazija koje prate eto njegovo mentalno stanje, razmišljanja i preispitivanja.

Film ima neki rudiment priče ali se kreće u jakom tempu, sa obiljem kameo rola nekih zanimljivih faca i interesantnom muzikom. Međutim, sve to ipak nije dovoljno da CHARLES SWAN III bude išta više od privatne zajebancije grupe drugara iz Holivuda.

E sad, film je dobroćudan pa njegov bazični problem ne vidim kao nešto odbojno. Ali razumem i one kojima jeste.

* * / * * * *

HOKKAI NO ABARE-RYU

HOKKAI NO ABARE-RYU Kinjija Fukasakua je film iz 1966. o mladom jakuzi koji se vraća u rodno mesto na primorju, saznaje da su mu lokalni ribarski mešetari koji su povezani sa tamošnjim jakuzama ubili oca i kreće u istragu i osvetu.

Priča zvuči jednostavno, kao postavka za jedan relativno jednostavan triler osvete, međutim, Fukasaku pravi istovremeno i porodičnu melodramu, priču o prekinutim i obnovljenim odnosima, o pokušaju da se ukalanjanjem zlokobnog pritiska jakuza oslobodi i izleči zajednica.

Fukasaku je u pogledu postupka ovde još uvek ispipavao koliko daleko može ići u visceralnosti i u propulzivnosti baziranoj na jump cutovima i pokretima kamere u vrlo krupnim planovima dešavanja punim kretnji protagonista. U tom smislu ovaj film je narativno konvencionalniji i izlaže priču klasičnim tehnikama, efikasno ali u jednom uobičajenom maniru.

Fukasaku ovde pokazuje da njegov rad i pre ulaska u prepoznatljivu kanonsku fazu, itekako vredi i bez radikalnih zahvata svog vremena po kojima će postati dodatno prepoznatljiv.

* * * / * * * *

GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA

Bunta Sugawara je glumac koji je odigrao jednog od najznačajnijih junaka u opusu Kinjija Fukasakua i GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA se smatra naslovom koji je otvorio prostor za njihov serijal kojim su pokorili japanske blagajne.

Ovaj film me je pomalo inspirisao za MEZIMICU svojevremeno a sada sam odlučio da ga repriziram na boljoj kopiji i utisak mi se nije promenio.

Taj odnos između kriminalca širokog spektra i prostitutke je i dalje zanimljiv i nudi niz paralela oko njegovog odnosa sa majkom itd. Međutim, on je ipak sporedan u filmu i uprkos tome što se ona kao junakinja javlja u svim ključnim tačkama priče, film se zapravo ne bavi njihovim odnosom. Odnosi kojima se film s druge strane u kontinuitetu bavi jesu odnosi glavnog junaka Okite, sa drugim jakuzama i to je meni zapravo manje zanimljiv deo filma jer tu nema mnogo nijansi - imamo saveze, imamo sukobe, nove dogovore i tako u krug, U tom aspektu film ne nudi mnogo toga novog ali su karakteri zanimljivi, pre svega šef Yato bande.

Kinji Fukasaku u nekim uvodnim situacijama pravi rešenja koja će kasnije biti osnovno obeležje YAKUZA PAPERSa kako bi gledaoci uspevali da pokupe sve podatke, pa je film u tom smislu pored Sugware takođe bio anticipacija. Međutim, ostatak toka, ovo je kanonski energični visceralni Fukasakuov yakuza film, sa izraženim smislom za humor koji proističe iz smrtno ozbiljne radnje, dakle bez komičnih odmorišta kojima je umeo povremeno da bude sklon. 

Ponovo jedan od Fukasakuovih yakuza naslova u kojima ovaj žanr postaje nešto posebno.

* * * / * * * *

JANVARIS

Viesturs Kairiss snimio je letonski film JANVARIS o otcepljenju ove baltičke republike i mladoj generaciji koja treba da bude poslednja sovjetska sa tog prostora a već je odavno vesternizovana, okrenuta panku i borbi za izlazak iz SSSR.

Priča se dešava tokom afere "Riga OMON" i poslednjih trzaja sovjetskih vlasti da sačuvaju Letoniju u svom sastavu vojnom silom. Ipak, treba naglasiti da vojno-političke tenzije stoje u drugom planu ovog filma i da je osnovna priča zapravo ona o mladom kino amateru koji želi da postane akademski reditelj i kada upiše fakultet ulazi u gradsku punk/new wave ekipu, secesionizam ali i teškoće sa izbegavanjem vojne obaveze i fluidnim ljubvanim životom.

U jugoslovenskoj kinematografiji je snimljeno dosta filmova koji su na parče, a poneki i u celini - kao AUTSAJDER Andreja Košaka, tretirali ovakve teme na sličan način. Možda je ovaj film novost za druge filmske kulture, za nas svakako nije.

Međutim, u vizuelnom pogledu, ovo se ipak izdvaja kao vrlo artikulisan film, u kom se tehnički dometi našeg vremena koriste da evociraju epohu.

* * * / * * * *

A NAME FOR EVIL

A NAME FOR EVIL Bernarda Girarda je televizijski film izveden u formi jednog dosta ambicioznog horora, i uprkos tome što u formatu koji mu je dat ne uspeva da se u potpunosti razvije, ostaje zanimljiv eksces u ovom domenu produkcije.

Robert Culp igra arhitektu koji nezadovoljan poslovima i odnosima u gradu odlazi u provinciju te u kući koju je nasledio, sa svojom partnerkom upada u jedan okultni vrtlog, gde oni koji treba da su mrtvi nisu skroz upokojeni, ni on baš nije siguran da je živ a okolina je sklona okultnim delatnostima.

Girardov rediteljski postupak je iznenađujuće arty za ovu vrstu produkcije, a Robert Culp je dovoljno iskusan glumac da sa dosta magnetizma iznese ovu ambivalentnu glavnu ulogu.

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU Kinjija Fukasakua je uzbudljiv akcioni film o paru pljačkaša banaka koji veoma uspešno idu od grada do grada i neustrašivo pustoše ekspoziture. Kada jedna akcija pođe naopako i kada jedan od njih pogine, drugi ostaje sam i sve mu kreće nizbrdo, svaka sledeća akcija postaje komplikovana a razni sumnjivi likovi ga napadaju kao lešinari.

Ovde Kinji Fukasaku nije disciplinovan. Film ima dosta veoma atraktivnih digresija, među kojima je najistaknutija ona o vlasniku američkog sportskog auta i automehaničaru, i one su sve relativno povezane u celinu ali jasno je da iskaču iz glavnog toka priče.

Fukasaku pored svoje tipične akcije sa dosta visceralnih obračuna snimljenih sa puno pokreta kamere i što je krupnije moguće, u ovom filmu iz 1976. godine uvodi i jednu novinu - obilje automobilskih potera a film sa bukvalno završava punokrvnim demolition derbyjem u kom učestvuju, lopov, ljudi koji ga jure, policija, motorciklistička banda koja se slučajno našla tu i TV ekipa koja je radoznalo prišla da snimi šta se dešava.

Ovakve scene uvek mnogo zavise ne samo od reditelja već i od osposobljenosti same kinematografije za snimanje ovakvih sadržaja. I u tom pogledu, Kinji Fukasaku ne samo da se pokazao kao izuzetno vešt "tehničar" već uspeva da suštinski doprinese veoma bogatom kanonu car crash estetike na filmu sedamdesetih, iako se on praktično ne pominje po toj vrsti doprinosa.

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU ima energičnost i visceralnost najboljeg Fukasakuovog yakuza filma, ali sam predložak je veoma frivolan pa je i rezultat drugačiji i zanimljiv na svoj način. Verujem da je film profilisan kao ostvarenje sa najvećim bioskopskim ambicijama. Ipak, izuzev hepienda na samom kraju, mračni pogled na svet koji krasi Fukasakuov opus, pa i elementi socijalne kritike su i dalje tu, iako seciranje društvenog tkiva nije onoliko analitično kao u yakuza filmovima.

Sve u svemu, ovo je upečatljiv film koji energijom i idejama nadilazi svoje akademske "neravnine".

* * * / * * * *

SAMURAI

Lee H. Katzin se potrudio ali stupidni scenario Jerry Ludwiga mu nije dao mnogo prostora u televizijskom filmu SAMURAI, zapravo backdoor pilotu za seriju koji nikada nije usvojen.

Joe Penny igra advokata iz San Franciska, po majčinoj liniji potomka poznate samurajske kuće, i njegovoj borbi protiv zločina koju preko dana vodi u odelu po sudnicama a noću obučen kao samuraj po mračnim pločnicima i magacinima opasnog grada.

Sve to bi bilo skroz zaboravljeno da negativci nisu smislili mašinu za izazivanje zemljotresa kojom pokušavaju da - u već trusnom San Francisku - poruše neke kvartove gde bi da grade. To je onako zanimljiv curio ali i to je bezveze izvedeno.

STRANGE HOMECOMING

STRANGE HOMECOMING je televizijski film starog majstora Lee H. Katzin u kom sarađuje sa Robertom Culp.

Culp igra ulogu negativca koji ima veći protagonizam od pozitivaca. U ovom slučaju reč je o nekada sitnom lopovu koji je sada krenuo da krade nakit i kada tokom prve pljačke slučajno ubije jednu ženu koja ga je zatekla, to mu pređe kao manir.

Stvar se komplikuje kada dođe u rodno mesto gde mu živi brat sa porodicom i radi kao šerif.

Katzin je kao i uvek efikasan. Culp je kao i uvek harizmatičan i slojevit ali film prosto ne uspeva da ni u sedamedesetak minuta trajanja unese dovoljno invencije u radnju.

KING OF KILLERS

Kevin Grevioux napisao je strip, scenario i režirao je KING OF KILLERS, veoma loš DTV film u kom gledaoce mame imenima Franka Grilloa i Stephena Dorffa iako se obojica vrlo malo pojavljuju i glavni teret nosi nesrećni Alain Moussi, neostvareni akcioni heroj kome dobre volje i upornosti ne manjka ali ostalo bolno nedostaje.

U filmu nema dovoljno ni akcije, ni smislene priče, ni razloga da ga čak i najzagriženiji ljubitelji i poznavaoci pogledaju. 

NARAZUMONO

Teruo Ishii je bio plodan japanski reditelj šezdesetih, sedamdesetih pa nadalje, ali ja pamtim samo jedan njegov rad, i to scenario za Norifumija Suzukija. Ipak, gotovo je nemoguće da još nešto njegovo nisam gledao ali je veoma moguće da sam zaboravio.

NARAZUMONO iz 1964. sa Ken Takakurom u glavnoj ulozi, ima odličan polazni osnov. Takakura igra ubicu u Hong Kongu koji želi da razjasni neke stvari i onda nailazi na lanac trgovine belim robljem, pa se tu malo vezuje za seksualne radnice zlatnog srca, malo nailazi na pimpove, dilere i krupijee. Dešava se mnogo toga, i postaje konfuzno a pomalo i dosadno.

Film odlično izgleda, i to ne samo zbog onoga što donosi Ken Takakura. Fotografija i lokacije su izvanredni, ali Ishii u pogledu priče ne zna tačno kako da popuni prostor između polazne tačke i završnice, a nažalost nerado pribegava akciji.

Ponekad lakonska jednostavnost postupka Kinjija Fukasakua koja kao i svaki rad velikog majstora, pre svega ume da deluje "jednostavno" i "lako", u ovakvom filmu tek dobijaju na ceni - kada vidimo kako sa istim a možda i boljim elementima, neko drugi tome ne uspeva ni da mu se približi.

Pa ipak, ima ovde dobrih faca, dobrih objekata, uspele atmosfere, ima šta da se vidi, ali nije to onaj najviši nivo.

* * 1/2 / * * * *

DOOR MOUSE

DOOR MOUSE Avana Jogie je film koji govori o strip autorki i oslanja se u velikoj meri na estetiku stripa, čak uvodi i neke animirane delove koje preuzimaju grafičku formu i vizuelni žargon stripa, sa agresivnim elipsama.

Hayley Law je u svakom pogledu izvanredna u glavnoj ulazi devojke koja radi u burlesque klubu a uporedo crta underground stripove. Ona ovoj ulozi odgovara ne samo glumački, inače je odlična glumica, već i vizuelno jer izgleda kao da je izašla sa stranica nekog stripa. Sličan kvalitet donosi i Kent Powers u ulozi njenog najboljeg druga i platonskog obožavaoca, dočim u ostatku podele i dizajna filma naprosto Avan Jogia ne uspeva da održi taj tonus.

Srce mu je na pravoj strani, i neke stvari je uspeo da izvede uspešno, ali da li zbog budžeta, da li zbog nepažnje, ne uspeva da izgradi adekvatno stilizovanu celinu, ne samo u produkcionom dizajnu već i u naraciji jer je film po ritmu bitno konvencionalniji nego što bi trebalo.

Tako DOOR MOUSE koketira da idejom košmara iz asortimana HAPPYja Granta Morrisona (doduše bez letećeg jednoroga) ali sve to snima na jedan dosta konvencionalan način i u ambijentima koji svemu tome uglavnom nisu dorasli.

DOOR MOUSE stoga ostaje film koji je bolji u nameri nego u ishodu, a to je šteta jer ima savršeno zaokružene protagoniste.

* * / * * * *

SONO STATO UN AGENTE C.I.A.

Romolo Guerrieri režirao je SONO STATO UN AGENTE CIA, pokušaj akcionog trilera o penzionisanom agentu CIA koji posle povlačenja piše romane o svom radu i upada u nevolje kad se ispostavi da raspolaže nekim osetljivim informacijama zbog kojih mu se sjate razni protivnici u Atini.

Ovo je jedna od rola iz završnice karijere Davida Janssena i film je očigledno jedan od pokušaja da u Euro uslovima uradi cash-in svoje američke karijere. Nažalost, ovog puta nije naišao na špageti projekat koji je bolji od američkih već na suv pokušaj da se on nekako upotrebi, a već on sam za početak nije imao šta da pruži.

PERMISSION TO KILL

Cyril Frankel je prevashodno televizijski britanski reditelj, ali sa nekoliko iskoraka na filmu. PERMISSION TO KILL je njegova veoma cenjena ekranizacija romana Robina Estridgea koju ovaj žanrovski specijalista samostalno i adaptira.

Nažalost, PERMISSION TO KILL ne funkcioniše baš u onom delu po kom želi da se izdvoji, a solidan je u manjem delu u kom se nastavlja na uspele tradicije. 

Dirk Bogarde je odličan kao misteriozni obaveštajac koji za neku - svima nepoznatu - obaveštajnu zajednicu pokušava da spreči povratak disidenta u jednu represivnu zemlju i na taj način mu spase život jer je prerano za pobunu koju sprema. Međutim, Bogardeov lik je rutinski, on to dobro igra sa jednim finim poigravanjem s njegovom homoseksualnošću kroz sitna podbadanja sa mladim Lordom kog uceni homoseksualnim životnim stilom a ovaj uzvraća da mu deluje kako se obaveštajac previše razume u tematiku za nekog ko ima porodicu i tobože je ne praktikuje. Bogarde je poznat po tome da je u Holivudu odbio da napravi kompromis i uđe u fabrikovane veze koje bi mu pomogle karijeru i da je vodio relativno otvoren homoseksualni život za ono vreme, ali ovakva intervencija je ipak nesvakidašnja, naročito jer Lorda igra Timothy Dalton, budući Bond, koji je ozloglašeno strejt.

S druge strane, imamo lik kog igra Bekim Fehmiu, to je disident kog zapadna obaveštajna zajednica želi da spreči u povratku i spase ga od diktature koju smatraju prejakom. Bekim Fehmiu je tada bio svetska faca, i to je ovde takođe evidentno. Međutim, njegov lik je upravo ponajviše opterećen tim "inovacijama" koje unosi Frankel jer je film zapravo u središnjem delu sačinjen od niza susreta ovog junaka sa raznim ljudima koji su zaduženi da ga iz raznih uglova ubede da ne ide. I onda su tu nagomilani i najslabiji dijalozi i sve moguće prilike za preglumljivanje, a mnogim od njih Fehmiu ne uspeva da odoli, i premda ne možemo reći da se takva rola ne može dopasti jednom delu publike, Bogarde deluje na kraju mnogo bolje.

Ostatak ekipe čini jedan mešani sastav u kom ima i jačih i slabijih tačaka, među kojima će opet mišljenja najviše biti podeljena oko Ave Gardner.

Film je slikao legendarni Freddie Young, redovni saradnik Davida Leana, znači čovek koji zna ponešto o spektakularnoj fotografiji i ovde ima umerenu priliku da se istakne, naročito jer je lokacija disidentovog skrovišta kao enterijer jedan od najmanje zanimljvih a najviše korišćenih objekata u filmu. S druge strane, Dunav u Austriji snimljen je bukvalno kao more, do tačke da deluje kao da se film možda i dešava na moru.

Nažalost, kada film uspori i otupi u tim dijaloškim scenama a one su jezgro filma, nema mu spasa, tako da iskreno danas nisam uspeo da prepoznam po čemu je onomad bio tako cenjen.

* * / * * * *

BERLIN AFFAIR

BERLIN AFFAIR je televizijski film David Lowell Richa u kom Darren McGavin igra starog obaveštajca koji za privatnu internacionalnu detektivsku kuću iz Ženeve dobija zadatak da pronađe bivšeg prijatelja, inače pilota-švercera koji je radio za neke bogate i opasne klijente. Kada ga pronađe, shvata da ovaj ne želi da bude pronađen i da je umešan u nešto zlokobno.

Televizijski film nastao je kao neprodati backdoor pilot serije i očigledno je ta internacionalna kuća osmišljena kao neka firma koja će biti kontinuirano eksponirana. Otud u njoj ima disproporcionalno mnogo scena koje nemaju previše značaja. 

No, uprkos tome što backdoor piloti umeju da budu sjajni televizijski filmovi, ovo nije taj slučaj, i ne uspeva da mu pomogne iskusna ekipa.

YAKUZA NO HAKABA: KUCHINASHI NO HANA

Reprizirao sam YAKUZA NO HAKABA: KUCHINASHI NO HANA, jedan od onih yakuza filmova koji postaju zaista nešto drugo kada ih režira Kinji Fukasaku.

Ovaj film je sada na boljoj kopiji još moćnija energetska bomba od one koju pamtim. Sada sam konačno mogao da uživam u teksturi fotografije Toru Nakajime i nizu detalja koje ranije nisam mogao da percipiram, čak ima nekih koji su bitni za priču, barem na nivou vizuelnog izraza.

Kinji Fukasaku ne postiže propulizivnost samo energijom kretanja u kadru u spoju sa kretanjem kamere već ove 1976. godine ima ekipu koja mu gradi dinamiku u svemu. Lokacije, zvučna slika, opšta atmosfera na svim nivoima nude jednu generalnu dinamiku koju pokret kamere i pokret tela samo nose.

Svet u kom se film dešava je toliko važan da u jednom trenutku postaje nevažno o čemu se govori u filmu iako ima veoma zanimljivu i razgovetnu, vešto i lako izloženu priču. Kinji Fukasaku za razliku od svojih ranih yakuza filmova u kome se susreću hipertrofirano časni čvrsti momci sa onima kojima nisu dorasli do moralnog kodeksa koji je neophodan za bavljenje zločinom na industrijskom nivou, ovde imamo društvo ostvarenog amorala u kome glavni junak, izrazito pošteni ali nasilni policajac, ne može a da ne postane saradnik yakuza jer to je politika same policije, i na kraju poklekne zbog žene iz klana kome su dani odbrojani što ne zna par korejskih članova a to je znak za nevolju jer Korejanci su u yakuza filmu obično simbol srčanih, naivnih, primitivnih i nasilnih osoba.

Teško je reći da kada krenu nevolje nasilje eskalira jer je nasilje loša navika glavnog junaka i njegov zaštitni znak, ali svakako postaje sistemsko kada se i policija priključi žrvnju istorije koji melje mali klan nesposoban da opstane usled ekonomske krize.

Fukasakuov depresivni marksizam rezltira maltene sartrovskim scenama rasprave u policiji, svi su samo tehničari u službi nevidljive ruke kapitala koju u ovim krajevima grada kontrolišu yakuze kao jedina društvena institucija koja funkcioniše.

U Fukasakuovim yakuza filmovima možemo uvek naći utočište. Neki su uz to i umetnička dela.

* * * 1/2 / * * * *

THE WILD PAIR

THE WILD PAIR je film kog se sećam iz VHS ere s tim što ne mogu da lociram da li sam ga tada zaista gledao ili sam samo upamtio plakat koji je stajao u video klubu.

No sad sam ga definitivno pogledao i vrlo je zanimljiv detalj da je reč o buddy cop flicku koji je debitantska režija Beau Bridgesa koji i igra glavnu ulogu sa Bubba Smithom, i zanimljivo je da Bubba ima čak možda i malo jači protagonizam..

Bubba je bio veoma značajan koledž šampion američkog fudbala, kasnije osvajač Super Bowla sa Coltsima i značajan igrač na svojoj poziciji, koji se kasnije pridružio kontingetnu bivših NFL zvezda na filmu. Svakako da Bubba nije kalibar Jima Browna, pa ni Freda Williamsona ali jeste možda i poznatiji od njih kod nas po ulozi Hightowera u serijalu POLICE ACADEMY. Otud on je bio tu negde na granici da ima kompetenciju da bude lead u buddy cop filmu.

Posle veoma brutalnog napada na narko dilere kod jedne fiskulturne sale u getu, policajac kreće da to istražuje a potom mu se pridružuje i FBI agent kog igra Beau Bridges, te njih dvojica otkrivaju zamršenu rasističku zaveru u kojoj bivši vojni kadrovi finansiraju svoj građanski rat kroz tajnu saradnju s narko baronima.

Priča je zanimljivija kad je ovako složi nego kad se gleda, ali Beau Bridges snima korektan B-film, čist exploitation koji želi da se nakači na uspeh sličnih buddy cop naslova koji su u to vreme bili u ekspanziji posle 48 HRS itd. 

Njegova egzenkucija žanrovskih obaveznih figura je korektna, a on kao glumac u njima donosi određenu dozu humora. Bubba Smith je objektivno veoma veliki i u startu je nezgrapan kao akcioni heroj ali opet njegove dimenzije nesporno mu daju "kredibilitet".

THE WILD PAIR nije mnogo doprineo žanru, ali kome se gleda ovako nešto, neće previše pogrešiti.

* * / * * * *