BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU Kinjija Fukasakua je uzbudljiv akcioni film o paru pljačkaša banaka koji veoma uspešno idu od grada do grada i neustrašivo pustoše ekspoziture. Kada jedna akcija pođe naopako i kada jedan od njih pogine, drugi ostaje sam i sve mu kreće nizbrdo, svaka sledeća akcija postaje komplikovana a razni sumnjivi likovi ga napadaju kao lešinari.

Ovde Kinji Fukasaku nije disciplinovan. Film ima dosta veoma atraktivnih digresija, među kojima je najistaknutija ona o vlasniku američkog sportskog auta i automehaničaru, i one su sve relativno povezane u celinu ali jasno je da iskaču iz glavnog toka priče.

Fukasaku pored svoje tipične akcije sa dosta visceralnih obračuna snimljenih sa puno pokreta kamere i što je krupnije moguće, u ovom filmu iz 1976. godine uvodi i jednu novinu - obilje automobilskih potera a film sa bukvalno završava punokrvnim demolition derbyjem u kom učestvuju, lopov, ljudi koji ga jure, policija, motorciklistička banda koja se slučajno našla tu i TV ekipa koja je radoznalo prišla da snimi šta se dešava.

Ovakve scene uvek mnogo zavise ne samo od reditelja već i od osposobljenosti same kinematografije za snimanje ovakvih sadržaja. I u tom pogledu, Kinji Fukasaku ne samo da se pokazao kao izuzetno vešt "tehničar" već uspeva da suštinski doprinese veoma bogatom kanonu car crash estetike na filmu sedamdesetih, iako se on praktično ne pominje po toj vrsti doprinosa.

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU ima energičnost i visceralnost najboljeg Fukasakuovog yakuza filma, ali sam predložak je veoma frivolan pa je i rezultat drugačiji i zanimljiv na svoj način. Verujem da je film profilisan kao ostvarenje sa najvećim bioskopskim ambicijama. Ipak, izuzev hepienda na samom kraju, mračni pogled na svet koji krasi Fukasakuov opus, pa i elementi socijalne kritike su i dalje tu, iako seciranje društvenog tkiva nije onoliko analitično kao u yakuza filmovima.

Sve u svemu, ovo je upečatljiv film koji energijom i idejama nadilazi svoje akademske "neravnine".

* * * / * * * *