JINGI NO HAKABA je priča o tome kako je Rikio Ishikawa, autodestruktivni jakuza iz četrdesetih i pedesetih inaugurisao pojmove "časti" i "ljudskosti" koji će kasnije biti zaštitni znak čak dva serijala jakuza filmova Kinjija Fukasakua.
Rikio Ishikawa je bio inteligentan ali veoma nasilan i veoma poročan jakuza koji se kretao po obodima delatnosti moćnih porodica. Svoje sukobe sa protivnicima, neistomišljenicima i sitnim dušama iz svega podzemlja vodio je uporedo sa svojim turbulentnim ličnim životom koji je delio sa svojom podjednako problematičnom partnerkom.
Ovo je u osnovi klasična priča o usponu i padu jednog gangstera, s tim što uspon nije naročito veliki a padovi su brojni. Na kraju je Rikio zapamćen kao časni jakuza erodirao od droge i duboko ogrezao ne samo u svaki porok već su mu poroci ušli u svaku poru bića i postojanja.
Ovaj film iz 1975. donosi ne samo pseudo-dokumentarne intervencije već u svom atipično dugom uvodu i neke zaista dokumentarne snimke Rikiovih savremenika koji opisuju njegovu predistoriju pre događaja iz filma. Kada priča počne, ovo je kanonski Fukasaku.
U reprizi mi je film na bitno boljoj kopiji delovao uspelije nego inicijalno jer mi je melodrama za Ishikawinom partnerkom postala narativno jasnija. Iako Reiko Ike znam iz pinko filmova Norifumi Suzukija pa sam i ranije umeo da je prepoznam, na prvo gledanje pre XY godina nisam razumeo šta se dešava čisto narativno. Sada sam to bolje ispratio i popravilo mi je generalni utisak filma.
JINGI NO HAKABA je svakako Fukasakuov kanon. Ako treba iz tog perioda da pogledate jedan film, ne bih rekao da je to nužno ovaj, ali nije greška ni ako jeste.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment