ELVIS

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

Međutim, kako kažu Amerikanci u bejzbol metafori Luhrmann uvek swings for the fences i spada u onaj red autora kao što je Zack Snyder koji imaju opsesiju da snime genijalan film ali na tom putu često zaborave da snime onaj dobar.

Naravno, sama monumentalnost Luhrmannovih filmova je takva da im je nemoguće ne diviti se čisto logistički, tehnički, naravno stilski, voleli ih ili ne. I svakako da čak i neki koji su vam smetali spadaju u red ostvarenja koja nikada nećete zaboraviti.

Kada je objavljeno da će Tom Hanks glumiti u Luhrmannovom filmu ELVIS moje interesovanje za ovaj projekat je iznenada poraslo. Naime, Tom Hanks je jedna od filmskih zvezda koja je nesumnjivo autorski orijentisana i veoma se meša - i to na dobar način - u projekte koje radi. Hanksova odluka da glumi u filmu na temu rokenrola po definiciji obećava mnogo jer je on snimio jedan od najboljih nostalgičnih fikcionalnih filmova tog tipa THAT THING YOU DO a pored toga je imao i neke veoma interesantne a neostvarene ideje kao recimo biopic o Crvenom Elvisu - Deanu Reedu.

Ako to sve imamo u vidu, Hanksovo uključivanje u film Baza Luhrmanna o Elvisu Presleyu značilo je da to sigurno neće biti nešto bezvredno, neki cirkus i besmislica totalna, ili bar da neće biti samo to.

Krajnji rezultat, što se mene tiče, jeste ono što Luhrmann do sada nije postigao - a to je da zaista snimi film koji je po dometu ono što je želeo - dakle, nešto genijalno. Premda, na nivou koncepta mislim da je to već postigao u svom filmu kojim je prvo i ponajviše zadužio istoriju kinematografije, reč je o ROMEO + JULIET.

Da li je Elvis kao tema bio savršen za Luhrmanna, da li je snimanje filma koji tematizuje muziku generalno pravi put za njega - kako se i šta poklopilo u ELVISu ostaje pitaje. Ipak, ono što smo dobili je nesporno.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos.

Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće.

Kao neko ko izaziva masovno seksualno uzbuđenje, i uvodi crnu kulturu u mejnstrim, pritom naglašeno kršeći sva pravila segregacije, reklo bi se možda malo i više nego u stvarnosti, konačno biva ocrtano u svim dimenzijama svoje pretnje za establišment.

Zatim, neke mudre, kreativne odluke koje je Elvis donosio uprkos svom protektoru Colonel Parkeru, pokazuju da on iako nije bio klasičan autor, i nije bio sasvim svestan toga da rokenrol postaje kultura i prestaje da egzistira kao vašarska i čisto estradna pojava, jeste imao kliker, i umeo da pronađe istinsku stvaralačku inspiraciju čak i u fazama kada već zapravo nije bio relevantan, i vraćao se na velika vrata u žižu javnosti.

NBC božićni specijal dobija posebnu pažnju i bravura sekvencu svog nastanka, a film nam nudi i umetničko opravdanje za njegovu prvu rezidenciju u Las Vegasu.

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Dakle, nema Dicka Nixona, ponuda da radi za FBI, antikomunističke histerije i sl. Paranoje su prikazane vrlo malo, ali su izbegnuti svi oni sočni delovi koji bi Elvisu mogli dati negativan predznak i film nije lošiji zbog toga. Naprotiv, Luhrmann se ovde bavi pitanjem zašto je Elvis važan i uspeva da nam to ne samo dokaže nego i da razdvoji važno od nevažnog.

Stoga, mračnu stranu predstavlja Colonel Parker, bizarni holandski ilegalni migrant koji je rukovodio celim biznisom koji je generisao Elvis i uprkos brojnim pogrešnim odlukama nije uspeo da ga uništi kao zvezdu, ali ga je svakako razorio kao čoveka u praktično svakom pogledu.

Hanks ga igra pod maskom, ona je ubedljiva a on je u underplayu, ubedljiv i ispod naslaga šminke.

U dramskom pogledu, scenario koji potpisuju Luhrmann i nekoliko saradnika među kojima je njegov protege, rođak pokojnog Henryja Bromella, mladi Sam, jeste efektan, jednostavan, sugestivan i to je solidan ali zapravo najmanje složen element ovog filma. Scenario zaslužuje pohvale pre svega jer je uspeo da obradi Elvisov život od rođenja do smrti u jednom solidnom tempu u kom stvari ne izgledaju kao neki Best Of izbor, i da solidno iskoristi Colonela kao naratora preko čijih akcenata u priči pravi elipse.

Međutim, ovo nije klasično postavljen dramski rad, gde bi se sposobnost scenarista da obuhvate nečiji životni put mnogo isticala, kao recimo u slučaju KING RICHARDa.

U ELVISu je scenario veoma solidan repromaterijal za Luhrmannovu nadgradnju. Naravno, znali smo da će film koji režira Luhrmann više ličiti na Elvisa u Las Vegasu nego na Elvisa u Memphisu, pa je na čudan način Austin Butler možda i bolji kasnije nego pre, međutim film sagledava fenomen generalno i sve faze pokriva kako treba.

Jasno je da kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ovaj film vidim u bioskopu zbog nekih životnih okolnosti ali verujem da će ga biti na reprtoaru Kinoteke ubrzo. 

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

* * * 1/2 / * * * *