JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.
FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.
Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.
Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.
Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.
E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.
Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.
Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment