REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića uspeva da unese nešto novo u matricu suvog slow cinema realizma koji su izgradili rumunski festivalski favoriti. Opisati REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. kao isključivi eho rumunske poetike je prejednostavno i nije sasvim tačno zato što je u rumunski hardver uneo nešto precizniju vizuelnu koncepciju u kojoj ipak ima kudikamo više estetizacije nego kod njih, a potom je na nivou scenarija sve obogatio humorom. Dok je Radovićev DNEVNIK MAŠINOVOĐE doneo zapravo sličnu poetiku kovačevićevske crne komedije ali je kao njenu vizuelnu okosnicu iskoristio nešto drugo, Vuletić se opredeljuje za kurentnije Rumune i koristi ih kao deblo za probijanje kapija evropskih festivala. Recept je izgleda uspešan pa je ovaj film na tim festivalima maltene percipiran kao art house komedija što tek delimično jeste.
Ja bih ga ipak, na bazi iskustva gledanja regionalnog filma, definisao kao crnohumornu melodramu, ali i kao delo koje iznova potvrđuje validnost Dušana Kovačevića kao pisca i njegove poetike. Iako Kovačević nema direktne veze sa ovim filmom, sasvim sam siguran da je mnogo šta u njemu njegova zaostavština.
Vuletićev vizuelni koncept baziran je na doslednom držanju kadar-sekvence koliko god je to moguće, izboru fotogeničnih lokacija, ali i postavljanjem istih takvih, sugestivnih situacija. Pokreti su rezervisani za ljude i vozila, a tek pomalo za kameru koja se uglavnom kreće na faru. To je specifičan izazov za glumce i svi su na njega odlično odgovorili - od Mirjane karanović koja je naravno već puno puta igrala slične likove, preko Borisa Isakovića koji je duhovtiji nego inače, pa sve do Jovane Gavrilović koja izrasta u veliko pojačanje za naše glumište. Devojčica Danica nedeljković je odlična u dobro realizovanoj ulozi foul mouthed kida koje filmu daje poseban šarm i energiju.
Vuletić je krenuo u svojevrsnoj senci svog writing partnera Stefana Arsenijevića ali je vremenom dokazao da je mnogo konzistentniji reditelj, sa solidnim rezultatima. Ovim filmom uspeva da pokaže znatan napredak u odnosu na debi i da pronađe rukopis koji mu u potpunosti odgovara.
* * * / * * * *
Ja bih ga ipak, na bazi iskustva gledanja regionalnog filma, definisao kao crnohumornu melodramu, ali i kao delo koje iznova potvrđuje validnost Dušana Kovačevića kao pisca i njegove poetike. Iako Kovačević nema direktne veze sa ovim filmom, sasvim sam siguran da je mnogo šta u njemu njegova zaostavština.
Vuletićev vizuelni koncept baziran je na doslednom držanju kadar-sekvence koliko god je to moguće, izboru fotogeničnih lokacija, ali i postavljanjem istih takvih, sugestivnih situacija. Pokreti su rezervisani za ljude i vozila, a tek pomalo za kameru koja se uglavnom kreće na faru. To je specifičan izazov za glumce i svi su na njega odlično odgovorili - od Mirjane karanović koja je naravno već puno puta igrala slične likove, preko Borisa Isakovića koji je duhovtiji nego inače, pa sve do Jovane Gavrilović koja izrasta u veliko pojačanje za naše glumište. Devojčica Danica nedeljković je odlična u dobro realizovanoj ulozi foul mouthed kida koje filmu daje poseban šarm i energiju.
Vuletić je krenuo u svojevrsnoj senci svog writing partnera Stefana Arsenijevića ali je vremenom dokazao da je mnogo konzistentniji reditelj, sa solidnim rezultatima. Ovim filmom uspeva da pokaže znatan napredak u odnosu na debi i da pronađe rukopis koji mu u potpunosti odgovara.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment